Персијски владар Кир, који је уживао славу и част као ретко који човек на земљи, затражио је да на његовом споменику напишу следећи натпис: «О, човече, ма ко да си и ма одакле да долазиш, уверавам те да ћеш и ти завршити тамо где се и сам тренутно налазим! Ја сам Кир, оснивач Персијског царства. Молим те, немој ми завидети! Немам ништа до ово мало земље, која покрива моје мртво тело.»

То је признање човека, који није познао Бога, нити је веровао у вечност. Окрутна је и неподношљива смрт за човека који у Бога не верује и сумња у бесмртност душе. За верника, пак, живот се не завршава лопатом погребника. Гроб за хришћанина представља улаз на врата вечности. У њему он види крај овоземаљског и почетак вечног живота. Вечност представља велику наду и непојмљиву утеху за оне који губе своја драга лица. Упокојени не нестаје, већ се одваја од овога света. Привремено одвајање је смрт. Ускоро, сви ћемо се ми састати на небу са нашим милим и вољеним бићима.

 

Са грчког превела А. М.