Како је умро Брус Ли

Свети пророк Илија

1. На врх Јерихона, кога облак пере,
2. Живио је Пророк прије нове Ере,
3. И велики гласник истините вјере;
4. Да ће доћи Онај да грехове пере.
5. Молитвом и постом заслужи код Бога
6. Те је Јордан штапом раздвојити мога.
7. Васкрсава мртве, облак га је слуша,
8. Да му пушти кишу, да завлада суша.
9. Зна је кад ће ђаво да Господа куша.
10. Од племена Аронова,
11. Тесвићанин из Тевида,
12. С израилским цар Ахавом
13. Слагао се није нигда,
14. Нит' с проклетом Језавељом,
15. Због идола и због лаже -
16. Он је смио да им свашто
17. У четири ока каже.
18. Ахаву је прорекао
19. Пси да ће му крв локати,
20. А царици Језавељи
21. Пси да ће је оглодати.
22. На Хориву разговара
23. Са великим Створитељем,
24. На Тавору са Мојсијем
25. И са Христом Спаситељем.
26. Небо му је слало храну
27. По гаврану, црној тици,
28. И тако је састарао
29. На гредама у литици.
30. Бог ватрена кола посла
31. Те привати слугу свога,
32. Што никакав живи чоек
33. Залужити није мога;
34. И назва га над-пророком
35. И Илијом Громовником
36. Да управља облацима
37. И са силом оноликом...

Свима који славе нека је срећна и Богом благословена слава.

Молитвама Светог пророка Илије, Господе Исусе Христе,

помилуј нас и спаси. Амин.

О Анђелима

Благовести, Григорий Гагарин

Тумачи се да су анђели служитељи Божији, по написаноме: Који чиниш Анђеле Своје духовима, и служитеље Своје пламеном огњеним (Пс 103, 5). Анђели су ти који нама помажу у невољама, у страдањима /жалостима/ и у искушењима, и они се свагда радују онима што узрастају у врлини, и свагда их жалосте који падају у грехе, и овима помажу да се подигну из грехова и тешкоћа. Анђели служе спасењу људских душа и никада нас не напуштају, (служе) до изласка нашег из овог живота и до времена наше кончине. Анђели сачињавају чин најближи нама; њима је дата на чување ова земља, и они служе ближе нама за спасење људских душа. Зато је велики апостол Павле рекао: Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јев 1,14).

И људска душа има од Бога то делање као и анђео. Она има веру и љубав према Богу и служи Богу са страхом и трепетом. Људска душа има и сама моћ да служи, да помаже својој браћи, да их теши у невољама и огорчењима, да их утврђује речју и да увек хита на помоћ браћи својој разним средствима; зато је, дакле, и човек нека врста анђела састављеног од две природе, како га назива Св. Јован Дамаскин (Догматика).

Анђео лети као муња кроз небеса и кроз поднебесје; за трен силази у пакао, за трен обилази земљу, и не спречава га ни литосфера, ни атмосфера, ни стратосфера, ништа га не спутава (Св. Јован Дамаскин, Догматика, Књига II, гл. 3).

Исто тако и душа човекова са својим умом. Душа својим созерцателним делом, који је ум што за трен ока пропутује небо, силази у пакао, ствара себи представу о тамошњим мукама, хита куда жели, и нико је не може спречити, јер куда жели онамо иде.

Ето сличности наше душе с анђелом. Што анђео има у телу човек једва својим умом има. Зато велики духовни философ Св. Григорије Нисијки каже: "Човек је брат с анђелом по словесности" (Коментар на Мојсијево житије, стр. 831).

Све силе, особине и дарови сваке чете описани су по Слову на Сабор архистратига анђеоских чета Михаила и Гаврила, из Житија Светих, 8. новембра.

Али треба да знамо да је савршено бестелесан једино Бог, јер сви анђели имају своја тела. Али су њихова тела претанка и претанана, од огња небеског, и називају се "бестелесним" у списима Цркве.

Арханђели

Ова је чета друга из најниже јерархије, и арханђели имају следећи задатак од Бога: примају наређења од Бога и откривају пророштва од Бога и на време благовесте тајне Божије људима и свим народима на земљи (Св. Дионисије Светогорац, тв. дело, гл. VII, стр. 28; гл. 9, стр. 37).

Знате како су благовестили Арханђео Гаврил и други анђели из ове чете послати од Бога на рођење Светог Јована Крститеља и на Рођење нашег Спаситеља, на Благовести Богомајке.

Дакле, Арханђели имају тај задатак од Бога, који им се открива посредством виших чинова, и они чувају та наређења до трена када мислено /духовно/ приме заповест да их донесу на земљу, свакој души понаособ. Наша душа није ни сама туђа арханђелском делању. Она има памћење, које јој је Бог дао, све памти, а њен ум, ако је озарен Пресветим Духом поверава и благовести људима Јеванђеље и Реч Божију и сва за душе спасоносна учења, да би их привела на пут спасења. Као што знамо да је велики апостол Петар проповедао у Јерусалиму, и за један једини дан поверовало је око 3.000 људи, а следећег дана број људи просвећених речју Апостоловом нарастао је до 5.000, тако су Свети апостоли благовестили Реч Божију до свих крајева васељене, као што је написано: По свој земљи изиђе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове (Пс 18, 4). Ето да су Свети апостоли, благовесници Христовог Јеванђеља, били и арханђели у телу.

Ето, дакле, као и Арханђели, људи имају и благодат благовештења и пророштва. Јер су врло многи од Светитеља Божијих имали дар да унапред знају шта ће се догодити њима и другима. Такви су били свети патријарси, пророци, апостоли, јерарси, мученици и преподобни оци из пустиња. Ето, дакле, да и човечија душа силом Божијом прима и дар Арханђела.

Човек може да благовести, да проповеда, да учи и да разјашњава неупућенима и да умножава веру Божију на земљи на славу Божију.

Начела

Власт ове чете јесте да чува све границе светских царстава, све земље, све градове, сва села и пределе, све области света. Начела имају велику власт од Преблагог Бога да не бивају ратови међу људима. Или, ако Бог допусти да бивају, онда они чувају сваки народ и сваки језик под небом (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 9, стр. 41).

И људска душа има то својство, како показују Свети Оци. Човеку је Благи Бог дао да има поимање, да саставља законе којима може да влада великим царствима и снажним државама, да саставља војне законе, грађанске законе, управне законе, законе о поретку и дисциплинске законе. Ето мноштва сила које (људска душа) има слично Начелима. И човек влада градовима, земљама и царствима и пределима; те силе су дате човеку од почетка, када је Бог рекао: Растите и множите се и владајте земљом и птицама небеским, рибама морским и осталим (Постање Г, 28).

Дакле, ову силу владања и царовања има и човечија душа и уопште човек, узет заједно са душом.

Власти

Ова пресилна чета, будући изнад прве тријаде, има задатак да влада над ђаволима. Веома много би штете ђаволи наносили људима, када не би било овог чина, обдарене великом силом од Свемогућег Бога да влада над њима. Милијарде ђавола има у поднебесју, на земљи, у води и под земљом и у ваздуху који окружује земљу и свеколику васељену, како је речено и у Књизи о Јову: Обиђох земљу и свеколико поднебесје и ево ме ту (Јов 1, 7), или као што каже и велики апостол Павле, да ...ратујемо против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф 6,12); дакле, на сваком месту се налазе ђаволи, и они би веома наносили штету саздању Божијем, јер сатана има толико силе, да - ако би му Бог допустио - ноктом би обрнуо земљу на другу страну, као што каже Св. Серафим Саровски. Али је сила сатане и његових служитеља ограђена и омеђена безграничном силом Божијом, и Бог овом четом, четом Власти, влада њима, не дозвољавајући им да творе какво зло људима или другим Његовим саздањима.

А вољом и допуштењем Божијим, могу да творе велико зло. Видимо у светом Јеванђељу, да ни у свиње нису смели да уђу, док им Бог није допустио (Мт 8,12; Јов 1,12).

Дакле, чин Власти има овај задатак да влада над ђаволима и да их не пушта да повреде које саздање Божије (видети: Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 8, стр. 32). Дакле, нека се зна да и човечија душа има тај дар од Бога да влада над ђаволима и да влада над страстима тела и душе, јер Св. Јефрем Сиријски вели: "Колико страсти има човек, толико ђавола има у себи".

Дакле, душа чиста и озарена даром Божијим /благодаћу/ влада над овим ђаволима и неће да твори њихову вољу и особито се не даје да буде поражена од страсти тела и душе, јер има у себи дар Божији да се супротстави ђаволима када је нападају (Мт 10,18; Мк 3,15; Лк 9,1).

Силе

Изнад чете Власти јесте чета Сила, која је друга чета из Друге тријаде. Та чета има следећи задатак: велику силу има од Преблагог и Свемогућег Бога да твори велика чудеса на свој земљи; али тим даром од Бога су обдарени и људи које је Бог изабрао и којима Он жели да да тај дар /благодат/. Сви Светитељи чудотворци удостојавају се да кроз ову чету Сила приме од Бога дар чудотворства. Чета Сила има још и други задатак: она управља и покреће небеска тела, планете сунчевог система и небеске звезде, тако прецизно, веома задивљујуће, и неисказиво тачно.

Ова иста чета Сила управља поднебесјем и мења дување ветрова, мери њихову јачину и тежину, да не би дошли с превеликим налетом на коју земљу и повредили људе, њихове градове и села. Или ако допусти Свемогући Бог, шаље на поједина места урагане, циклоне, тајфуне са сваковрсним опасностима, и тако посредством ове чете Бог кажњава људе грешнике са појединих делова земље.

И сам човек има од Бога дар који има ова чета Сила, јер човек, молећи се Богу, са даром /благодаћу/ и силом коју прима од Њега, може да твори чудеса. Колико ли је Светих пророка творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Илија и Јелисеј! Колико ли је апостола творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Петар, Павле и Свети Јован Јеванђелист! Колико ли је Светих јерараха и мученика творило велика чудеса и васкрсавало и мртве, као Св. Великомученик Георгије и други!

Значи, човек има од Бога дар да твори велика чудеса, и уместо да управља ветровима и променама времена, он управља удовима свога тела, управља врлинама и страстима свога тела и све ставља у поредак на службу и на славу Божију, по ономе што је написано: Нека твоје око право види и твоје ухо чује што је право (Приче 4,27-27).

Господства

Ова се чета назива Господствима, јер она господствује над ђаволима и такође над свим земаљским царствима и над свим земљама које јој је Бог поверио. Такође ова чета Господстава влада над свим четама које су ниже од ње, и којих је пет на броју. Они су Господства и служе Господу Богу не због страха, него из љубави и слободне воље, али особито су из љубави сасвим одбацили из себе ропски страх. Друге чете служе од страха, имајући непорочан страх, по ономе што је написано: "Непорочни страх Господњи који пребива у векове векова" и опет: "Страх Господњи који озарује очи" (Рим 8, 15; Јн 4,18); и Господства имају велику силу да владају над силама сатаниним и над силама земаљских народа и над силама стихија, као и над осталим силама које су ниже од њих.

Дакле, човек има Богомдану силу да влада или царствује над једним градом, над једном државом или над више држава. Ко мислите да поставља цареве и владаре на земљи, владаоце и судије, ако ли не сам Бог.

Чујте шта каже Божанско Писмо: Чујте који владате мноштвима и који се гордите међу незнабожачким народима да вам је сила дата од Господа и власт од Свевишњега (Премудрости Соломонове 6,1-8).

Дакле, посредством чете Господстава Бог поставља цареве, краљеве, вође народа на свој земљи. О тој истини говори и велики апостол Павле када вели: Свака душа да се покорава властима које владају, јер нема власти да није од Бога (Рим 13, 1-6). Дакле, све власти које су на управи народа, сви државни вођи постављени су од Бога преко чина Господстава; они имају, дакле, тај задатак да владају над ђаволима и да постављају владаре и цареве на земљи.

Чети Господстава много је подобна и човечија душа, која благодаћу Божијом достиже да влада над страстима свога тела и душе. Чули сте за Светог Симеона, Христа ради јуродивог, који иђаше наг улицама града Емесе и носаше ловоров венац на глави, а беше блатњав, претварајући се да је луд, и викаше: "Празник је цара победоносца и града његовог"; и упитан од ђакона, који је знао тајну његовог живота, зашто казује тако, он је рекао: "Милошћу и даром Христа мога мој ум царствује над страстима, и душа је моја постала град Божији" (Житија Светих, 21. јул), и тако Јуродиви Бога ради, као што вели велики апостол Павле (1. Кор 1,19,25) беше мудрији од целога света, јер царствоваше над свим људским страстима. Он иђаше наг, са овешталом подерином на себи и није марио за оне који су му се смејали, јер вели велики апостол Павле: Кад би још људима угађао не би био слуга Христов (уп. са Гал 1,10). Ето, дакле, примера да човек са даром Божијим може постати владар и царствовати над страстима, и владајући над страстима, царствује и над ђаволима и над свим што је светско, јер је он тада ваистину постао по Божијем лику и подобију (Постање, 1, 26-27).

Престоли

Назива се тако, пошто на овој чети почива Преблаги и Пресамилосни Бог, не Суштином, јер је Суштином сасвим необухватан, него Благодаћу. Дакле, Благи Бог почива на посебан начин, Својом Благодаћу, на том чину Престола; зато се они и називају, по Светим богословима, "Богоносни" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 31).

И човечија душа има тај дар од Бога, који имају Преблажени Престоли, те и она може у врло великој мери да прима и носи Бога, по ономе што је написано: Ово говори Свевишњи, који живи на висини вавек, Свети у Светима, име му је Господ Свевишњи, који у Светима почива (Исаија 57,15); и на другом месту вели: Какав ће те ми дом сазидати, говори Господ, небо ми је престо и земља подножије, и које је место мога одмора? Није ли их Моја рука створила, и све је то Моје, говори Господ, и на кога ћу погледати, до само на смиренога и кроткога и који стрепи од мојих речи (Исаија 7, 1-2); и Св. Јефрем вели: "Два престола има Благи Бог: необухватно небо и други - срце смиренога". Ето, Бог почива и на срцу смиреног човека, као на Свом Престолу. Али и велики апостол Павле нам казује: Ви сте Црква Бога живога и Дух Божији почива у вама (1. Кор 6, 15; 12, 27; Еф 5, 30). Чујеш ли шта вели? Ми носимо Духа Божијег, ако очистимо своје душе од грехова. Дакле, ето како човек може да постане словесни престо и да носи Бога у себи, имајући делом онај задатак који имају Преблажени Престоли с небеса и носећи Бога у својој души делотворењем свеколиког доброг дела, али особито љубављу и смирењем свог срца.

Херувими

Херувим се на јеврејском језику тумачи као "обиље познања и изливање мудрости" (Св. Дионисије Ареопагит, нав. дело, гл. 7, стр. 25).

Дакле, човечија душа има делом то својство, јер је и њој Бог дао ум, којим може да сабере врло много знања.

Говори се да Херувими имају најдубља духовна созерцања, и толико је мудрости у уму Херувима, да сви словесни умови анђела, који су ниже од њих, не могу проћи поред њих, а да они не знају; још имају неизрециви и дубоки вид, због чега се још називају и бдиоцима, то јест са много очију имају прозорљивост мудрости у свим правцима.

Дакле, и човек прима то делање по мери дара Божијег / благодати/, којим може бити мудар и бдилац над страстима, и испунити ум божанским познањем. Пошто може да излива мудрост од онога што је сабрао у памћењу благодаћу Божијом и трудом проповедања речи Божије, он излива разумност и мудрост хиљадама душа, учећи и саветујући. Ето, дакле, и човек може у малој мери да има мудрост и изливање познања према другима.

Али Херувими имају и друго име: "као деца", то јест велику меру невиности. Они имају највећу невиност и непорочност од свих чета анђеоских.

Одређена мера невиности и незлобивости налази се и у човечијој души, особито код невине деце. По Речи Божијој, ко буде имао мудрост змије и кротост голуба, тај постаје невин као дете, тога можеш назвати Херувимом у телу, земаљским Херувимом. И затим, човечија душа и човек узет уопште, може у одређеној мери да се уподоби и Херувиму многим сабирањем знања, учењем мудрости, невиношћу и непорочношћу и незлобивошћу деце, о којој је Господ рекао: Док се не обратите и не будете као деца, нећете наследити Царство небеско (Мт 18,3; Мк 10,15; Лк 16, 2-16).

Серафими

Серафим се на јеврејском језику тумачи као "ужарен" или иначе речено "пламени" или "горући", и то зато што они имају велику љубав према Богу и удвострученим пламеном љубави, више но остале чете /чинови/, пламсају љубављу према Свемогућем Богу (Св. Јован Златоуст, Беседа о Серафимима, Кладенац), будући најближи Престолу Божанства. Они не само да горе несамерљивом љубављу према Благом Богу, него имају и силу да загревају и жаре и остале чете љубављу служења Благом Богу са много ревности. То је задатак који има чета Серафима, која се налази, као што сам рекао, најближе Пресветом и Пресвемогућем Богу.

Али су и поједини од изабраних Божијих људи постали серафими, у одређеној мери, даром Божијим, горећи великом љубављу да изврше заповести Божије и да Му служе пламеним срцем, као Лука и Клеопа, који иђаху са Спаситељем према Емаусу, када им је он путем тумачио Писма. А након што су га познали, рекли су: Не гораше ли срце наше у нама док иђаше с нама путем и објашњаваше нам писма? (Лк 24,32). Видите ли, браћо моја, како пламсаху даром /благодаћу/ Пресветог Духа, који беше уз њих? Не познадоше Га, док Он није благоизволео да им се открије при ломљењу хлеба. А Св. Игњатије Богоносац, који носаше у свом срцу Христа, и због Његове горуће љубави, жељаше у свако време да буде поједен од звери и да пропати највеће муке, Његове љубави ради. И како се пламеном љубављу Божијом разгорео Свети велики првомученик и архиђакон Стефан, да му је у том божанском разгоревању лице сјајило као лице анђела Како је вођен пламеном љубављу према Богу пропатио муке до смрти, будући убијен камењем, и молећи се Богу да не урачуна онима што га убијаху тај грех (Дап 7, 60). А колико је ужарен љубављу Божијом био велики апостол Павле када је рекао: Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим 8, 35-39).

Толико је жара било у апостолу Павлу, да је горео од љубави Исуса Христа Бога нашег, и није узимао у обзир ни ђаволе, ни анђеле, нити било које ино саздање Божије, и био је уверен да га нико неће раставити од љубави Исуса Христа. Дакле, човечија душа, када стигне у такву божанску топлину и пламен, има толико пламене љубави према Преблагом Богу, да је - право речено - "серафим" у телу, "земаљски серафим". Зато и канони Свете Цркве потврђују то, када поједине Светитеље називају Серафимима, говорећи: "Свети јерарше Игњатије, био си словесни Серафим" (Канон Светог Игњатија, 20. децембра).

 Преузето

Јовањдан

Грци и Европљани

У последње време, многа наша браћа обузета су неспокојством и постављају себи питање: "Шта ће се догодити сад, када се отварају границе с Европом и када Грчку преплављују странци? Тврде да су странци богатији и образованији и да ће, када дођу у Грчку, они преовладати и приграбити све послове а да ћемо ми остати без посла".
Једног летњег дана, док су у хладу старе маслине седели са старцем, неки поклоници су изразили слично неспокојство. Старац их је пажљиво слушао. Када су изразили своје излагање и очекивали да чују његово мишљење, старац је рекао:
"Испричаћу вам о једном догађају и то ће, уједно, бити одговор на вашу забринутост. Прича говори о три Европљанина. Један је био лекар, други метеоролог а трећи часовничар. Размишљали су о томе да су образовани и да ће, ако оду у Грчку, моћи тамо да зараде много новца. Дакле, њих тројица су пошли на пут, прешли границу и одлучили да преноће у једној воденици.
Чим их је спазио, воденичар их је радосно примио и позвао у свој убоги дом. Почео је да припрема обилну и укусну храну. Кад ју је припремио, поставио је сто и позвао их да сви заједно вечерају. Европљани су јели мало и умерено, јер су одавно већ навикнути да држе дијету. Воденичар их је стално нудио јелом. Међутим, они су само захваљивали и говорили да су већ довољно јели. Воденичар је био човек другачијег "кова" и јео је, како ми кажемо, "док не пукне", тако да на столу није ништа преостало. Пио је много воде, и, као да му све то није било довољно, отишао је и донео чинију препуну кајсија. Европљани су узели по једну, а воденичар је појео све остале кајсије. Тада је учинио нешто што је запрепастило Европљане: донео је два камена којима је разбијао коштице кајсија, а затим одатле вадио језгра и јео их!
Лекар се неприметно обратио двојици својих сапутника:
"Ако вам предложи да преноћите у воденици, немојте пристајати на то! Убеђен сам да ће пући од оволиког преједања, и могли би да нас оптуже за саучесништво!"
Док су Европљани међусобно разговарали, на дворишту се огласио први петао и воденичар им је рекао:
"Хајдемо, браћо, већ је поноћ! Пођимо на починак, јер мене сутра очекује посао а вас пут!"
Они су изразили жељу да преноће напољу, на било ком месту у дворишту. Међутим, воденичар је приговорио:
"Не разумем, драги моји, зашто бисте спавали напољу! У воденици има довољно места, а ноћас ће киша падати као из кабла!"
"Не", били су упорни Европљани и на крају су отпочинули на дворишту. Током ноћи се проломио пљусак и они су, наравно, покиснули. Кад је свануло, воденичар је изашао и рекао:
"Зар вам нисам рекао да ће падати киша и да ћете покиснути?! Сад је већ шест сати, уђите у кућу да се осушите и да доручкујете!"
"Није пукао", зачуђено је рекао лекар чим га је спазио.
Затим се обратио воденичару:
"Како ти је успело да се после толиког јела не разболиш?"
"Драги мој, ти ниси видео колико сам воде попио? Наша вода је веома корисна за варење. Осим тога помогла су и сва та горка језгра кајсија која сам појео, тако да се храна брзо сварила и ја сам после неколико сати опет био гладан!"
Тада му се обратио и метеоролог:
"Доста више о храни! Ево шта бих ја хтео да те питам: ја сам студирао на универзитету и изучавао сам метеорологију, али нисам могао ни помислити да ће ноћас падати киша. Како си ти то могао да знаш, па си чак и био сасвим сигуран у то?
"Е, драги мој, па то је бар просто! Свиње су се јуче читавог дана ваљале по блату!"
Најзад се огласио и часовничар. Упитао га је како је он, и ако нема сат, синоћ знао да је поноћ и рекао им да пођу на починак, а да је јутрос знао да је шест сати.
"Није могуће да ме за то питаш?! Синоћ док смо вечерали, петао је запевао три пут, и тад је била поноћ. Када је запевао други пут било је три сата, а када се огласио и трећи пут било је већ шест сати ујутро!"
Европљани су један другоме упутили поглед који је изражавао потпуно разочарење и рекли:
"Напустимо Грчку. Ми се овде нећемо укоренити! Ако овај неписмени воденичар зна све, како ли је тек са осталима?"
Тако су се њих тројица вратили у Европу."
Овде је старац завршио своје занимљиво казивање и расположење посетилаца се, наравно, одмах променило. Читава та дружина тресла се од смеха, а лица су им блистала. Старац се никада није претварао да је учитељ, нити је хтео да саветује, да прибегава разним учењима и да издаје људске заповести. Он је знао да говори једноставно и у причама као наш Господ, и да на тај начин побољша расположење људи. Постоје хиљаде оних који су тешка срца и једва се држећи на ногама силазили низ станицу која води ка његовој колиби. Међутим, касније су признавали да су при повратку, и ако су ишли уз брдо, осећали да на плећима, као и у срцима, имају крила!

Старац Пајсије Светогорац, "Чувајте душу"

Преузето са: http://www.bogotrazitelj-srb.org/

п.с.: Слика са нета.

Срби опет долазе!

Заклетва Милоша Обилића вече пред Бој на Косову Пољу

СВЕТИ КРАЉ НЕЋЕ ДА НАПУСТИ МАНАСТИР

У Првом светском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Немачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти Светог Краља пренесу у Софију, и тако да му се освете за његову победу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28.јула 1330. године. Они су плански журили да у Дечане стигну пре аустро-угарске и немачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подели територије Србије, западни део Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти Светог Краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира. Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима Светог Краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна. Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао у чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од Светог Краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир. Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари седоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима:

- Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!

Бугари су били у Дечанима 8 дана. За то време један њихов генерал са два војна свештеника посетио је манастир и том приликом опљачкао најскупоценије предмете из ризнице, међу којима и оригинални модел дечанске цркве од сребра и купу Краљевића Марка.

Аутор: пуковник Раде Рајић, Објављено: 12. 09. 2008.

Поред слика као што су „Сеоба Срба“, „Милош убија цара Мурата“, „Крунисање цара Душана“ или на пример „Дизање устанка у Такову“, једна од најпознатијих слика у нашем народу је слика Уроша Предића „Косовка девојка“. Симболика ове слике је јединствена и посебно значајна за објашњење њене поруке и мисије официрског кора.

Она се може суштински и у целини објаснити и разумети уколико се то врши са аспекта култа и духа витешке, односно војничке части. Та симболика се огледа у следећим садржајима, детаљима и заветним порукама слике.

Рањени јунак је витез Орловић Павле. Како је он витез, то је њиме представљена витешка част тадашње и наше војске. Његов мач је окрвављен и поломљен у жестокој борби. Мач је један од главних симбола витешке части. Како је његов мач положен и без каније, он представља уједно о Божији мач, Мач Божиле правде.

Косовка Девојка је симбол Србије, односно Отаџбине. Како се Србија бранила на Косову пољу, и како је Њена част је сачувана - јер је девојка, Она је симбол сачуване части отаџбине. Ту сачувану част њој је обезбедио „венчан“ својом чашћу и златним појасом витез Орловић Павле.

Златни појас на Орловићу Павлу је витешки златни појас који је он добио од владара, односно цара. (Треба подсетити да је по Душановом законику, властелин добијао од цара златни појас, бисерну свиту и оружје, односно мач.) Овај појас је такође симбол витешке части. Представља с једне стране онога ко је златни појас доделио; и с друге, симболизује верност носиоца „венчањем“ за његову витешку част.С друге стране, златни кондир из којег Косовка Девојка напаја вином Орловића Павла, представља њено признање свом витезу. Вино, поред хришћанске симболике, има и ону другу: Она му на јединствен начин наздравља, крепи га и тако помаже да се опорави и настави своју свету и узувишену службу и отаџбинску мисију.

Да би се истакла симболика достојанства, части и високог ранга, поједини вредни предмети се праве од од злата и других племенитих метала и украшавају дијамантима и драгим камењем. Такав је и бодеж који се налази у канији на појасу Орловића Павла. Он је симбол витешког достојанства и части, и представља виши симбол од витешког мача због тога што поред симболике части обухвата и симболику достојанства високог ранга.

Име и презиме Орловића Павла такође заслужује објашњење. Презиме Орловић се везује за грб Немањића и његове двоглаве Орлове. Како је орао царска птица, он се индиректно везује за Душаново царство. По томе је он витез заветне и моћне Немањичке традиције. Име Павле је хришћанско. Како по тумачењу Патријарха српског др Гаврила, апостол Свети Петар симболично представља камен вере (Петар – камен), тако апостол Павле симолично представља осветљен пут хришћанског учења. По томе име јунака Орловића Павла има симболично значење које одговара високим захтевима хришћанске војске, односно указује на „пут идеалног витеза српске војске“.

У духу наведене симблике која је заветно дата сликом „Косовка Девојка“, добијање ешарпе за новопроизведене официре је симбол њиховог „венчања“ за државу с једне, и поштовања и признања њих као јединих правих професионалаца у војсци с друге стране.

Овакав појас у држави и друштву не добија ни једна друга професија, служба, струка или занимање. По том основу професионални официри су ПО ЗАВЕТУ ЈЕДИНИ ЗАКЛЕТИ ЧУВАРИ, БРАНИОЦИ И ЗАШТИТНИЦИ ДРЖАВЕ, НАЦИЈЕ И ОТАЏБИНЕ.

Дакле, ту, не само свету и узвишену обавезу већ и привилегију од стране државе, а преко Војне Академије, има право да добије само свршени питомац Војне академије - будући официр. Ово је и због тога што је он једини прави и истински професионалац у свакој, па и нашој војсци. У официрској ешарпи је представљен ОТАЏБИНСКИ ИДЕАЛ ОФИЦИРСКЕ СЛУЖБЕ.

Уз све наведено, имајући у виду ову изузетну и специфично важну државну службу, мора се за сваки случај поставити једно изузетно важно питање: Шта ако наши српски професионални официри не осећају, или из било ког разлога одступају од заветне мисије своје узвишене службе? Одговор је следећи: Како се овакав поступак и однос официра са аспекта њихове части може тумачити и као издаја, онда се из народа ствара посебан слој људи који ту функцију по историјском и неписаном праву и одговорности преузимају, док се неуспостави нови официрски кор достојан своје службе и отаџбинског идеала у Српству.

http://www.dverisrpske.com/tekst/14201

Доналд Золан

 

Пред почетак Апостолског поста

Љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно судити.

Љубимци у боји

О мислима

Мироточива икона Старца Тадеја

Апостол Павле каже, ти кажеш да верујеш, хајде покажи своју веру од својих дела. И сатана верује па дрхће, али се противи. Противи се сваком добру. Многи овде на земаљској кугли сматрају себе невернима, али кад боље размислимо о нама самима видимо да не постоји ни једно разумно биће на земаљској кугли, које не чезне срцем за животом и за апсолутном љубављу. Апсолутна љубав се не мења, она траје довека. Ми свим срцем чезнемо за апсолутним добром, за апсолутним миром, уствари ми свим срцем чезнемо за Богом. Бог је живот, Бог је љубав, Бог је мир, Бог је радост. Ми срцем чезнемо за Богом, а мислима се противимо Богу. Сатана верује, па дрхће, али се противи. Исто тако безбожник није безбожник, него је противник. Дакле, ми срцем чезнемо за Богом, али му се противимо. Наше противљење неће нашкодити Богу јер Он је Свемогући, али хоће нашкодити нама самима. Мисли, расположење, жеље руководе наш живот. Каквим се мислима бавимо, такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне, тихе, пуне љубави, доброте, племенитости, чистоте — онда је и у нама мир, јер све мирне мисли дају унутрашњи мир који зрачи из нас, јер су наше мисли мирне, тихе, пуне љубави и доброте. Ако у себи носимо негативне, паклене мисли, онда је и наш унутрашњи мир разорен. Свети Оци о мислима кажу: "Која год мисао разара мир и од које мисли немамо мира, то је од пакла и треба је одбацити и неприхватити." Ми треба да се трудимо за своје добро, да се у нама учврсти мир, радост, љубав Божанска. Отац наш Небески жели да Његова деца имају Његове Божанске особине, док смо ми пуни љубави, мира, радости утехе, истинитости, племенитости. Господ, а и сви ми желимо да будемо кротки и смирени, јер она душа која је кротка и смирена, она зрачи племенитост и доброту. Таква душа и када ћути емитује из себе увек мирне, тихе таласе пуне љубави и доброте. Таква се душа не вређа кад је вређате и грдите, можете да је и изударате, а она вас жали што се тако много мучите. Такви су малобројни на земаљској кугли, али због њих сунце греје и Бог нам даје благослов да живимо, да имамо све што нам је потребно за живот. Ми треба мислено да се изменимо.

Видите и сами како ми у породици стварамо хармонију или дисхармонију, зависно од наших мисли и жеља. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о некој тешкоћи, он тим мислима ствара немир, не само себи, него и целој својој породици. Сви су у кући утучени, немају мира нити утехе. Он као домаћин треба да зрачи добротом, па да се из њега емитује на све остале у кући. Такав смо ми мислени апарат. У своје време нисам знао да човек не сме вређати своје родитеље, ни телесне ни духовне. Ми их не смемо вређати ни својим мислима. У своје време нисам био свестан, да вређање доноси тешке последице за све нас. Ја сам много страдао, због тога што сам свога оца мислима вређао, и сада не могу да се накајем због тога. Мој отац је био миран, тих, кротак човек, невероватан добричина. У своме животу никада болестан није био јер је увек имао унутрашњи мир, па су му и органи радили без оптерећења. Цео свој живот посматрао је као представу, када га неко вређа није се вређао, био је миран и тих. Ја бих био сретан да сам његових карактерних особина. Ми смо мушкарци већином на мајке, док су женска деца на оца. Људи не знају зашто то тако бива, да се у једној породици рађају девојке, а у другој мушка деца. Људи то не знају, немају појма, а Господ нам је показао како то и због чега. То много зависи од крвне слике родитеља. Ако су им крвне слике сличне, бивају деца и женска и мушка, али ако је мајчина крвна слика јача, онда се мушкарци рађају, а ако је очева крвна слика јача, рађају се женска деца. То се може на много места видети. То се исто може видети и преко пчела. Пчелари добро знају да се матица једном у животу пари са другом. Која угине након парења, и она у себи носи јаја. Докле год у себи има семе и једне и друге стране, рађа и радилице и трутове. Након две године пчелар мора да је одстрани, јер носи само трутовска јаја, само мушкарце, нема радилице. Видите, на много места Господ нам открива зашто се рађају и мушка и женска деца. Бог нам све открива, али потребно је мало размишљања, јер много је што тајно и ми не умемо да схватимо. Од наших мисли бива добро или зло, мир или дисхармонија у породици, и они који су побожни желе увек да буду добри и мирни. Они се труде, али бриге земаљске често пута оптерећују човека. Господ је све наше бриге узео на себе, јер ми себи помоћи не можемо, већ само компликујемо ствари.

Ми сада у нашој земљи, па и у свету, беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот. Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности. Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача. Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља.Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање. Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо. Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу. Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.

* * *

Икона Старца Тадеја, која се налази у кући благочестиве породице, замироточила је недуго након његовог блаженог уснућа (13.04.2003.г.).

Педесетница

Ево Празника, браћо, који нам казује шта је то човек, шта је то дух човечији, шта је то ум човечији, шта је то срце човечије, шта је то мисао човекова.
Данашњи Велики Празник казује нам ту тајну. Нама је Господ, стварајући нас као људе, дао духа, дао душу. Ради чега? Казује данашњи Празник: ради тога да ми дух свој Духом Светим усавршимо, Духом Светим развијамо, Духом Светим ходимо кроз овај свет и кроза сву вечност. Није човек шала, бре! Бог се није шалио када је стварао човека. Човек је врло озбиљна тајна, и велика и највећа тајна Божија у овоме свету.
На Спасовдан, шта смо ми прослављали? Прославили смо Господа Христа који се са телом Васкрсе и Вознесе на Небо. Шта је тиме казао Господ? Господ је казао то да ће тело наше, и моје и твоје и свачије, васкрснути из мртвих и узнети се изнад свих Небеса. Господ је постао човек да покаже пут човеку кроз овај свет. И оно што се десило са његовим телом, десиће се са свачијим телом, са телом свакога човека.
Ми идемо, галопирамо ка гробу. Је л` то завршетак нашег живота? Да ли је црвињак завршетак човековог бића? Ако је то тако, онда се Бог подсмевао човеку када га је створио као човека.

Напротив, Бог је створио тело човеку да тело победи грех, да тело победи смрт, да тело победи ђавола, и да васкрсне из мртвих, и узнесе изнад свих Небеса. То је пут човековог тела. И тај пут пропутио је Господ Христос. Нико други осим Њега! И показао којим ће путем ићи моје тело и твоје тело, и свачије људско тело.
И данас, на Духовдан, на дан Свете Тројице, шта ми славимо? Ми славимо највеће чудо овога света, браћо. Славимо рођендан Цркве Божије. Шта је то рођендан Цркве Божије? Силазак Духа Светога на Свете Апостоле, на Цркву Христову, и вођство Цркве од стране Духа Светога кроз овај свет, и кроза све светове. Данашњи Свети Празник показује каква је сила и моћ Господа Христа и у чему је наша вера. „Наша вера је у Сили и у Духу Светоме“, како вели Свети Апостол. У Сили и у Духу Светоме.
Гле, дванаест рибара Галилејских, дванаест простих сељака, крећу у свет после данашњег Дана да проповедају, кога? Шта? Највеће чудо, најмилије чудо, да проповедају Господа Христа, Васкрслог из мртвих! И да Његовом силом, силом Духа Светога, чине чудеса која људи уопште не могу никада чинити без Божанске Силе Божије. Дванаест простих рибара кренули су после овог Великог и Славног Празника у свет. Ради чега? Да проповедају Васкрслог Господа Христа. Васкрслог Господа! То значи, да проповедају Победитеља смрти, Победитеља греха, Победитеља ђавола. Нису се они плашили никога у овоме свету. Цела Римска империја ондашња, цела царевина Римска устала је на њих. Они су постали буктиње, које су незнабошци спаљивали. Но триста и тринаест година стално је гоњено Христово име и Христови следбеници. И ко је победио? Да ли оружје Римске империје? Не, не, не! Победило је дванаест простих рибара Галилејских. Чиме? Силом Христовом! Исцељивали су болне, васкрсавали мртве, чинили безбројна чудеса, изгонили ђаволе. Свет је био запрепашћен и запањен, гонили су их, приморавали да се одрекну тога. Не! Нико се од њих није одрекао Господа Христа, сви су с радошћу ишли на смрт, ишли су у погибију за Пресветог Господа Исуса.
Тако је било у прво време Хришћанства, тако је остало и у сва времена. Тако је и данас. Колико данас гоне нас Хришћане, са свих страна? Одузимају се деци духовне небеске радости. Нигде се не допушта да се Име Божије слави, да се деца уче Правди Божијој, Истини Божијој. Милиони, милиони Хришћана и данас умиру за Господа Христа. Милиони! То што никада није било, у Римској империји гинули су за Господа Исуса. Али је свет онда био мањи. А данас четири милијарде људи, и милиони нових мученика. Шта је то? Каква то сила данас гони тебе и мене да неустрашиво проповедамо Господа Христа, да верујемо у Њега, када се не допушта да верујемо? То је та Сила која је пронела Христово име кроз свет, Име Спаситеља, и данас дању та иста Сила делује међу нама.
Погледајте на Српске Светиње, о којима пишу гадости ових дана, о светим моштима наших великих Светитеља. Погледајте Светог Василија Острошког. И данас дању дешавају се Еванђелска чудеса. Ко је тај Србин који то не зна, и ко је тај Србин са болешћу, а да се није излечио од њега Славног и Дивног Светитеља Божијег? Он, Свети Јоаникије Девички, Прохор Пчињски, Свети Гаврило Лесновски! Земља Српска пуна  Светих моштију чудотворних. Јеванђелска чудеса дешавају се и данас, која су се дешавала за време Господа Христа и Светих Апостола, и кроз целу историју.
Зато, ми Хришћани не бојимо се смрти, не бојимо се гонитеља наших. Нека знају, ми имамо сигурно оружје за победу, а то је смрт за Господа Христа. Ми тиме побеђујемо! Када је велики Светитељ Свети Божији Григорије Богослов, обратио се гонитељима Хришћана у четвртоме веку, он им вели: Знајте да ми Хришћани имамо оружје сигурне победе, а то, то је смрт за Господа. Ми са радошћу идемо и гинемо за Господа Исуса, јер пред нама је отворена Вечност, пред нама је отворен Вечни Живот, пред нама је отворено Царство Небеско. Шта ће нам учинити људи, шта гонитељи данашњи? Мушице, мушице! Комарци који пљују на сунце и пљувачке се враћају на њих саме.
Да, ми смо позвани као Хришћани, да себе усавршавамо Духом Светим, Духом Који је у Цркви Христовој, Духом Који је Апостоле начинио Мученицима, и све безбројне мученике, и безбројне милиона Исповедника Господа Христа, и данас и јуче и вавек. Шта треба да радимо са својим духом, са својом душом? Оно што су радили Свети Апостоли са душама свих верних. Испунимо себе вером у Господа Христа, вером непоколебљивом, испунимо себе љубављу према Господу Христу и према браћи својој, испунимо себе молитвом, постом, свима Еванђелским врлинама. И тако ми стичемо Духа Светог, тако ми узрастамо дух свој, душу своју онебесујемо, чинимо је бесмртном и вечном, уносимо Духа Светога у њу.
Јер шта је циљ нашег живота? Циљ нашег живота - да стекнемо што више Духа Светога, еда бисмо могли побеђивати сваки грех, свако зло, сваког ђавола у овоме свету. А то се стиче, браћо моја, никако друкче него помоћу молитве, помоћу поста, милостиње, милосрђа и свих осталих Јеванђелских врлина. Циљ је нашег живота стећи Духа Светога, а кад Њега стекнемо, шта ће нам учинити људи? Наша је радост у томе што смо јачи од смрти, не само од смрти, него јачи од сваког ђавола и од свакога греха. Зато, ви чујете на Светој Литургији: Горе имајмо срца! Не плашимо се наших гонитеља, не плашимо се оних који хоће да нам душу отму, него са вером у Господа Христа ми ћемо побеђивати све непријатеље вере наше. Смрћу нашом, ако треба.
Нека би Благи Господ на данашњи Дан свима нама дао силу и моћи да се духовно родимо, пошто је данас рођена Црква Христова, а пошто је данас њен рођендан, данас је рођендан и свакога Хришћанина, свих Хришћана уопште. Рођендан у Господу Христу, рођендан у Вечности нашој, рођендан за све што је Небеско и Наднебеско.
Данас, данас је, како се вели у дивним црквеним песмама, завршни Празник, завршило се Спасење. Казао је Бог и Господ Христос човеку ради чега је човек у овоме свету. Дао му је сва средства за спасење, дао му је сва средства за обожење, дао му је сва средства за Живот Вечни. Зато не престајмо, браћо, смело и храбро, јуначки исповедати Господа Христа, тог Јединог Победитеља греха и смрти и ђавола и Њему се клањати и  живети Њиме, и у овом и у оном свету. Амин.

Снага Крсног знака

На основу резултата експеримената је формиран график, са кога се види, да су вредности оптичке густине воде из реке Јордан, где се крстио Господ наш Исус Христос пре више од 2000 година, практично ИСТОВЕТНЕ са вредностима оптичке густине свете крстовданске воде из цркве, освећене на Богојављење. Јордан и Нева имају различите географске положаје, различит састав земљишта, различиту климу, па самим тим и различиту густину воде, али једном годишње – на празник Богојављења – њихови оптички параметри се скоро у потпуности поклапају!

Преузето са: http://www.hram-evenkya.ru/fnews2.php?id=1224
превод са руског др Радмила Максимовић
http://manastir-lepavina.org/novosti/index.php/weblog/detaljnije/kako_je_fiziar_pronaao_vezu_izmedju_svete_vode_rei_i_tavorske_svetlosti/

Нек нам је свима срећан и Богом благословен Празник Светог цара Константина и Јелене. Амин. Боже дај.

О срећи

У чему се састоји срећа човекова?

О томе постоје различита мишљења. Једни виде срећу у знању и талентима, други у лепоти,слави, богатству, власти над људима, у поштовању и уважавању које им указује околина, у љубави, породичном животу итд. Понекад људи постигну такву срећу, но она је ташта и привидна.Богат може да изгуби своје богатство, здрав се неочекивано разболи, слободан допадне тамнице, паметан изненада изгуби свој разум итд. Свака таква срећа је само варљива и не може бити права. Истинска срећа мора бити непролазна и вечна...

Кошуља срећног човека

Султан неке далеке земље патио је од тешке болести. Његова ћерка позвала је лекаре из свих краљевина на свету да помогну оздрављењу њеног вољеног оца. Кад лекари нису успели да помогну, принцеза је позвала чаробњаке. „Само уколико обуче кошуљу срећног човека, болесни султан може бити спасен“, гласила је препорука најмудријег од свих. Принцеза је наредила коњаницима да претраже све кутке краљевства. Коњаници су тражили срећног човека и међу богатим и међу сиромашним људима. Богати нису могли да буду потпуно срећни, јер је увек постојало нешто што они нису могли да поседују. Други људи говорили су да је таква потпуна срећа немогућа и да тако нешто не постоји. Када су скоро одустали, коњаници су на путу за краљевство, срели једног младог и веома веселог пастира у сред пустиње. Пастир им се обрадовао и када су га питали зашто је такав, момак им је одговорио да иако је сиромашан, сматра себе најсрећнијим човеком на свету, зато што је слободан као птица. Коњаници су га одмах напали да им преда кошуљу срећног човека, али им је младић одговорио да никад на себи није имао тако нешто! Коњаници су се покуњено вратили у краљевство. Султан већ одавно није био међу живима. Тражећи кошуљу срећног човека научили су да они који носе кошуље нису срећни, а да онај ко је срећан нема кошуљу. Принцеза остаје над том истином замишљеног лица.

Када се људска срећа успиње високо, она изазива муње да је ударе.

Људи једни другима желе срећу у разним приликама, за Нову Годину, на пример, али шта је срећа? Како је неко може дефинисати?

Појам среће савременог човека се није много променио од прастарих времена, т.ј. срећа је када ја поседујем више материјалних ствари од других, а несрећа је када ми други одузму имовину.

Чак и ако оставимо по страни моралност овог схватања, и даље је недовољан у својој суштини, јер без обзира колико имовине, моћи, јавних признања и задовољстава нагомиламо, то нам неће донети срећу. Материјални предмети нам не могу донети истинску срећу, само taedium vitae, након чега је особа савладана још већом депресијом него пре...

Правила за срећу

Један човек стар 92 године, мали, добро држећи и поносан, који је сваког јутра у осам сати био комплет обучен, са косом модерно намештеном и савршено обријан, иако је скоро сасвим слеп, данас се доселио у старачки дом. Његова 70-тогодишња жена скоро је умрла и тиме селидбу у дом учинила неопходном. После много сати стрпљивог чекања у холу дома, угодно се насмешио када су му рекли да му је соба спремна.

Док је управљао својом шеталицом ка лифту, описао сам му његову малу собу, укључујући и ролетне које су биле окачене на прозору.

"Свиђа ми се" рекао је са ентузијазмом осмогодишњака коме су управо показали ново штене.

"Госп. Џонс, још увек нисте видели собу, сачекајте још мало."

"То нема никакве везе са овим", одговорио је. "Срећа је нешто о чему одлучујете унапред. Да ли ће ми се допасти соба не зависи од тога како је распоређен намештај, већ како ја распоредим своје мисли... Већ сам одлучио да ми се допада. То је одлука коју доносим свакога јутра кад се пробудим. Ја имам избор: могу да проведем дан у кревету бројећи тешкоће које имам са деловима тела који више не раде, или могу да устанем из кревета срећан због оних који још увек раде. Сваки дан је поклон, и док су ми очи отворене, мислићу на нови дан и на све срећне успомене које сам одложио. Баш за ово доба свог живота. Старост је као банковни рачун. Са њега подижете оно што сте ту уложили. Мој савет вам је да уложите много среће у банку сећања! Хвала вам за ваш део у банци сећања. Ја још увек улажем!!"

Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те .

... То је реч светог Јована Крститеља. Сви су људи мислили у то доба да је он тај обећани Спаситељ, а он каже: нисам ја то, иза мене долази човек пред којим ја нисам достојан да се сагнем да му разрешим ремење на обући његовој, он ће вас крстити Духом Светим и водом. Ориген после поставља питање па каже: за нас је Христос као да смо ми на једном гувну на којем има онај стожер око кога је пшеница из снопља разрешена, и онда доведу волове или коње који се повежу да се окрећу и газе по томе, да би се одвојила пшеница од онога класја. И кад они зађу до краја, онда се окрену, па на другу страну. Кад се види клас да је већ пустио пшеницу и плеву, онда се скупља она слама, а пшеница и плева се сакупљају заједно у џакове, па кад буде један ветар одговарајући, не бура која ће однети све, износи се та пшеница и плева. Баца се дрвеним лопатама у ваздух, и пшеница пада на своје место а ветар плеву односи. Схватате то. Е, да, а онда ће неко да се жали, па каже: ветар ме је начинио плевом. Нема ветар ту моћ да пшеницу претвори у плеву. Ветар ти је само показао да си празан и лак и занео те. Дакле, потрудимо се да будемо пшеница боља, одолећемо тим ветровима који дувају са свих страна у данашњем времену...

Срећа је ствар овога света, која не зависи од нас. Сви желимо да будемо срећни. Блаженство је у нашим рукама. Може човек бити блажен и болестан. Може бити блажен да је и у затвору. Може чак да буде блажен и када га поведу на гиљотину. Од њега зависи то блаженство. У његовим је рукама.

(Из интервјуа са Његовом Светошћу Патријархом Павлом)

Најдрагоценије

Једном, Бог даде наредбу неком од Својих Ангела да сиђе на земљу и донесе на Небо све што буде нашао вредно на нашој планети. Одлепрша Ангел Божји и налети на страшни призор: на једну непрегледну јаму пуну људских тела, преиспуњену људском крвљу. И стаде се он распитивати.

- Сви они су пролили крв, бранећи свете границе своје домовине.

Ангел помисли:

- Шта може драгоценије да постоји на земљи од крви која се пролива за одбрану домовине?

И узе једну капљицу крви и однесе је на Небо.

- Драгоцена је проливена крв – рече Бог – али није и најдрагоценија.

Поново је Ангел слетио на земљу. Ушао је у једну сиромашну кућицу. У породици је било славље. Неки човекољубац је, својим доброчинством, протерао несрећу из сиротињске куће.

Ангел је помислио:

- Колико људске несреће ублажује милостиња?

И узе један грам милостиње и носи пред престо Божији.

- Драгоцено је добро милостиња, али не и најдрагоценије - рече опет Бог.

По трећи пут се исти Ангел спусти на земљу. У часу кад је пролазио крај неког самотног места, зачу жалопој и уздахе. 

- Шта ли се догађа?

Иза једне стене плаче човек. Сузе му обливају лице а његово срце постаје скрушено од бола. То је један разбојник. Плаче због својих сагрешења.

Ангел узима сузу покајања и односи је пред престо Божији.

И рече Бог:

- Једна суза покајања, коју лије грешан човек, је нешто најдрагоценије што постоји на земљи.

Пуно суза лије човек: када се рађа, када умире; сузе лије када је тужан, када је срећан, када га нешто боли, али и када његов ближњи пати. Но све те сузе имају малу вредност, кад се упореде са онима које се лију због неког човековог сагрешења.

Бог жели такве сузе.

* * *

Дакле, био је ово мој осврт на задату тему. Надам се да нисам промашила и да ме Грлица неће надледати, хе, хе, а ни Домаћица варјачити (мада није да не би требало, хе, хе). Знам да бих сад требала да прозовем нове играче, али мислим да су се сви који се одазивају већ уписали, а ја добрано касним, тако да не бих никог именовала. Но то не значи да добровољци не треба да се одазивају. Уколико их има - само напред!

Спасовдан

Вазнесење Господње слави црква у четрдесети дан после Васкрсења Христова, када се Господ узнео на небо, и увек пада у четвртак шесте недеље после Васкрса. Пошто се Господ кроз четрдесет дана иза свога васкрсења јављао ученицима говорећи им о Царству Божијем и пошто им је заповедио да се не одаљују од Јерусалима но да чекају обећање Св. Духа, извео је Господ своје ученике до Витаније, подигао је своје руке и благословио их је, и благосиљајући их узнео се на небо. Када су ученици са Горе Елеонске гледали на облак који је Господа сакрио од њихових очију и на небо, објавише им анђели да ће исти Исус који се од њих узнео на небо на исти начин доћи, као што су га видели да се узноси на небо (Дап. 1, 1-12; Мк. 16, 12-19; Лк. 24, 50-52).

Многобројне вести које говоре о вазнесењу неједнако говоре о дану и датуму вазнесења. Једне говоре о вазнесењу или одмах са васкрсењем, или за време целе Педесетнице или у педесети дан са празником Силазка Св. Духа. О вазнесењу после јављања ученицима кроз четрдесет дана говоре само Дела апостолска (Дап.) 1, 3, док ап.Лука у јеванђељу 24, 36-63 не спомиње дан вазнесења, тако да би се по овом излагању могло мислити да је вазнесење било одмах иза васкрсења.

Празник Вазнесења зове се ή α̉νάληψις του̃ κυρίου ήμω̃ν  Ίησου̃ Χριστου̃ (и аналипсис ту кириу имон Иису Христу), или само α̉νάληψις (аналипсис), затим η̉μέρα α̉νάληψεως (имера аналипсеос) (према ап. Луки 9, 51). Григорије Ниски (395) каже да се овај празник у Кападокији звао η̉ ε̉πισωζομέμη (и еписозомеми) (ваљда η̉μέρα), српски Спасово, Спасовдан, по свој прилици зато, што се у овај дан довршило дело нашег спасења и искупљења. Исто тако зову овај празник и св. Јован Златоусти и други писци. У Антиохији се ова реч додавала ка недељи која претходи Вазнесењу или које долази иза њега. У српскословенским текстовима овај празник се зове преводом грчке речи α̉νάληψις, наиме узеће, а негде се и данас отуда зове овај празник „вазам“. Овај дан се звао још и τεσσάρακοστή или четрдесети дан (5. канон никејског синода). Ова реч у овом канону означава четрдесети дан иза Пасхе, а не пост св. четрдесетнице. Латински се означава овај празник Ascensio, Ascensio Domini.

Вазнесење се првобитно није славило посебним празником у четрдесети дан после Васкрса, но је првобитно Педесетница, тј. Време од педесет дана, била тако рећи један јединствен празник са више успомена, а успомена на вазнесење била је утопљена у Педесетницу, време од педесет дана. Зато неки ранији писци из 3. века као нпр. Тертулијан и Ориген не спомињу овај празник. Најстарије беседа на овај празник можемо наћи у време св. Јована Златоустог (+405) и Григорија Ниског, дакле крајем 4. века издељена је успомена вазнесења Христова од Педесетнице, педесетог дана иза Васкрса и дана Силазка Св. Духа, и постављена је на своје место у четрдесети дан иза Васкрса.

Апостолске установе (1. V, с. 20, 1) казују да се седмица иза Васкрса славила као „достојанствен празник“ и наставља овако: „Тада бројте од првог дана Господњег 40 дана и славите од дана Господњег (тј. Пасхе) до четвртка (тј. 40 дана) Вазнесење Господа, у који је Он целу економију и план искупљења извршио и вратио се натраг ка Богу Оцу, пошто се посадио с десне стране моћи и сада чека, док не буду Његови непријатељи положени код ногу његових“.

Као што се у Јерусалиму у четрдесети дан иза Васкрса ишло у Витлејем у литији, тако се и у другим местима Истока, где се славило Вазнесење, излазило на литију, као нпр. у Цариграду и Антиохији, тако је такође и у нашој Цркви се у овај дан носи литија. При увођењу литургичких обичаја руководило се принципом што већег подражавања радњама Спаситељевим. У овом случају имало се у виду да је Господ извео своје ученике на Елеонску Гору (Лк. 24, 50), што значи у правцу према Витанији.

Из књиге "Охридски Пролог" Светог Владике Николаја Велимировића

Народе Православни, драга браћо и сестре, Београђани, Бањалучани, Чачани и сви људи добре воље, нека нам је свима срећан и Богом благословен Празник и Слава. Живели на многаја љета, да да Бог, воља Његова да буде као што и јесте. Амин.

Духовите поуке