Све у причама бива

Luiza Gelts

Чернобиљ

RapidShare
http://rapidshare.com/files/3526812/BoC.part01.rar.html
http://rapidshare.com/files/3525337/BoC.part02.rar.html
http://rapidshare.com/files/3523778/BoC.part03.rar.html
http://rapidshare.com/files/3522084/BoC.part04.rar.html
http://rapidshare.com/files/3520406/BoC.part05.rar.html
http://rapidshare.com/files/3518583/BoC.part06.rar.html
http://rapidshare.com/files/3516731/BoC.part07.rar.html
http://rapidshare.com/files/3514335/BoC.part08.rar.html
http://rapidshare.com/files/3512056/BoC.part09.rar.html
http://rapidshare.com/files/3508803/BoC.part10.rar.html

Лозинка: Chernobyl

Превод:

http://rapidshare.com/files/179906508/Chernobyl_accident_-_BBC_Documentary.avi

Чернобилски баћушка

"Имамо чак и црне роде…" 30.01.2003.

Отац Дионисије се тако тихо попео шкрипавим степеницама пријемне просторије у Оптинској пустињи, да, угледавши га, нисам одмах схватио: да ли је то јава? Преда мном је стајао висок човек у тамној монашкој одежди. Бледо и продуховљено лице.

- Желите ли чај? Имам и меда.

- Како да не - са задовољством је одговорио.

Схватио сам, да се цео дан молио са братијом, па је чак заборавио и да једе. После чаја је започео наш разговор.

- Ја сам јеромонах Дионисије, свештеник. По послушању сам у Белорусији, у Чернобилској зони. Од самог почетка, како је она постала - зона. Служим у Цркви Светитеља Николаја, у старом граду Брагину. Људи су били веома уплашени због катастрофе. Једно су само схватали: овде не сме нико да буде. А ја сам им говорио, да треба живети са Богом, и да је тад увек могуће све победити. То је изазвало задивљеност и збуњеност. Како? На шта се овде може рачунати?! А још свештенослужитељ… Сада, после много година, многи се враћају, јер је искушење бескућништва било теже од страха од радијације, наш град оживљава, и помало се мења. Али су људи још сметени, и долази много избеглица из бивших совјетских република, и њих такође треба укључивати у духовни живот.

- Одакле су избеглице?

- Из Средње Азије, Казахстана, Азербејџана. Ја сам дошао у ту Свету обитељ, да бих се духовно укрепио. Ми имамо видљиву и невидљиву борбу: с ђаволом и 'атомску'. "Мирни атом" се показао непријатељским. Град Брагин је 35км удаљен од реактора. Овде служим већ 10 година. У мене нема много онога што од себе знам.  И ако не би Господ Бог… Наравно, ја сам често у самој зони, на сахранама по селима. Нарочито често - на Радионицу или када возе на погреб из Минска или из других градова. Забрањена зона је од града удаљена 500м. Тамо је постављена баријера.

- Да ли има много сахрана?

- У последње време - да.   Углавном - стари. Али и младих много умире. Јуче сам последњи пут испратио привредног председника. Имао је 45 година. Радио је недалеко од зоне. Имао је срчану ману. Пуно обавеза, залагања. Сада има много мана, због људских потреба. Човек се исцрпљује. Ако их духовно не подржите, не укрепите, многи малаксавају, и стварају себи много веће тешкоће. Овде људи опстају само вером, Тајнама, Богослужењем. Ипак, свако мора имати наду, подршку, да би се борио, супротстављао. Ослонац је један - Господ наш Исус Христос. Господ је то дозволио. Значи, то све треба победити. Бог даје искушење према снази. И ми треба да живимо са Божијом помоћи и да не падамо духом.

Многима је после Причешћа било боље, лакше.

- А како ви, као свештеник, објашњавате чернобилску катастрофу?

- То је допуштење Господње. Господ наређује, али Он и милује, спасава. Једном је Господ то допустио и то се десило, и треба се умирити у вези тога. А около је све живо. Земља је прекрасна, плодна. Ја још такву нисам видео. И зато сам убеђивао: не одлазите, останите.   Знамо да нас нико не чека у другим градовима и селима. Мене су гледали непријатељски. О чему он говори? Људи су молили месну власт: брзо нас отпремите било где.

Једном су ме позвали на митинг: «Умирите их, баћушка.» Шта сам ја? Опет своје. Сада, када су протекле године, ти људи који се враћају, сећају се мојих речи. Долазе у отаџбину са сузама. Жале што су отишли. А неки су тамо остали, заувек. Нису издржали растанак са родном кућом. А земља, као помоћница, је чак постала боља, одморила се. Они који се враћају благодаре Господа Бога и нас, зато што смо остали и сачували наш град и нашу земљу. Целивају је са сузама.

- Да ли проверавају њене плодове? Да ли су плодови који се рађају на тој земљи еколошки чисти?

- Да, углавном су чисти. И специјалисти се чуде. Како то може бити? Десила се досад невиђена катастрофа, и људи су ту несрећу победили са Богом. Такав народ треба чувати. И ту земљу.  

- Реците нам, оче Дионисије, о деци која се овде рађају.

- Долазе млади, моле: баћушка, благословите, и ја их венчавам. Жене у другом стању се причешћују. Здраву децу рађају они који иду у Цркву, живе са Богом. А за све не могу да кажем.

- Да ли су код вас научници много радили?

- Било је много експедиција. Изумиру плодови, радијација је повећана - одслужим молебан, осветим те плодове Богојављенском водицом, и радијација нестаје. Ја сам се свих година хранио од те земље. У зони сам виђао и тетребе, и дивље свиње. Јео сам рибу одатле. Већ имамо црне роде.

Природа је прекрасна. Кад сам се враћао из зоне, парохијани су питали: "Баћушка, зашто сте тако весели?" Ја сам одговарао: "Ишао сам у риболов."

Верујте, не причам глупости. Професори из Минска су узели моју крв на анализу. А затим питали: "Баћушка, зашто су сви ваши резултати нормални?" Ја сам одговарао: «Господ је са мном."  Био сам болестан, али болести нису биле због радијације. Било је великих невоља. И лукави се све време старао да ме сломи, јер сам му 'помрсио рачуне'.  

- Оче Дионисије, да ли сте могли да откажете одлазак у ту парохију?

- Могао сам. Могао сам и да одем. Али ја никада нисам отишао. И до данашњег дана нисам чак ни размишљао о томе. Тренутно у Брагину има много промена на боље. Ако и одем одатле, то ће бити зато што сам ја монах, и време ми је за манастир. Истина, наш Николајевски храм још увек није добро уређен. Неколико пута сам се обраћао: помозите… Црква у том граду треба да буде за све нас велика помоћница, али је она у веома лошем стању. Чак до данашњег дана. Те године смо могли само да уведемо водовод. Изградимо пећно грејање. Направимо чврста врата. Зими је унутра хладно.

- Оче Дионисије, како ви све то савлађујете?

- Господ и Мајка Божија дају снагу. Плаче за нас Царица Небеска. Имамо и много избеглица. Колико они тек имају невоља?! Они иду у први ред у храму, ка баћушки. Човеку треба помоћи да пронађе себе. Неки парохијани имају веома тешке проблеме, да је тешко и присећати се. Брагин са својом околином је - епицентар чернобилске катастрофе. И људи одлазе у ту зону, јер морају да иду негде.  

26. априла сваке године је помен.

Гледајући на мештане и придошлице, мислим: Цркву треба чувати, она је јединствена за све нас. Црква је - наша мати. Њена врата су увек отворена. Сви несретни људи су били у њој. И свакакве невоље смо с Божијом помоћи решавали.

- Ви, истина, више сахрањујете него што крстите?

- У последње време су сахране учестале. Било је таквих периода да је у свакој кући била сахрана. Често ме питају: "Баћушка, пођимо у забрањену зону, поведимо оца…" Пролазе поред своје кућице, а она разрушена…Како је тешко преживљавати све то. И долазе им мисли: боље да останемо кући - лакше је преживети невољу у отаџбини, него у туђини.  

- Какво је здравље мештана?

- Били су болесни. И не знамо, чиме ћемо још бити застрашени, али су се многи по вери исцељивали. Имали смо молебане, Акатисте. Људи су се исповедали, прићешћивали Христовим Телом и Крвљу… И када су их други лекари прегледали, просто нису веровали својим очима. На пример, једном дечаку, Волођи, који тренутно живи у Минску, су ноге отказивале и имао је и других немоћи. И мајка је почела да га доводи често у Цркву.   Исповедао сам га, причешћивао. И оздравио је. Повратила му се коса... Почео је да хода нормално. Сви парохијани су то видели. А лекари су се дивили.

Сада смо некако смирени. А колико смо претрпели све ове године. Наш народ је узео на себе подвиг да остане у невидљивој невољи, тињајућој невидљивој опасности. Подносили смо сваку тугу. И сад се не бојимо никаквих последица. Победили смо - радујемо се, благодаримо Господа Бога.

Данас сам с таквим узбуђењем дошао у ту Свету обитељ да укрепим свој дух. Непријатељ је јак. И у то време, одмах после катастрофе, он је дубоко рањавао. Нападало је и униније, и очајање, стремио је да нас уништи изнутра, да расточи нашу веру, нашу паству, нашу отаџбину, нашу земљу.

- Оче Дионисије, а како су се зли духови понашали?

- Страшно , али не желим ни да причам о томе. Допуштење Господње… Али Господ зна, види, и још ће више да нам помаже. И Мајка Божија. Да, тад су зли духови веома страшни, када се верујући људи труде да се супротставе спољашњој зарази и страху, они јако нападају. Онда се води борба не на живот, него на смрт… Није једноставно причати о томе. И не треба причати.

- Да ли има Црква која је ближе епицентру катастрофе?

- Признаћу вам, ту сам се молио. 4 км од реактора се налази храм Архистратига Михаила. Тамо постоје сви услови за тиховање.  Наравно, паства не би пошла, али сам ја хтео да сачувам Цркву. Дошао сам до ње заједно са војском. Они су почели да мере радијацију а затим да говоре: "Баћушка, иза ограде тог храма уређај региструје радијацију, а у порти и у самом храму нема ничега - све је чисто". О томе су писале и новине.

- Да ли је било самоубистава због психичких преживљавања?

- Бивало је и таквих случајева. Али смо ми у Цркви одвраћали људе од те пагубе. Рећи ћу још ово: чернобилско искушење нас је оснажило, и као у рату, победили смо с Господом Богом.

"Русский Дом"

http://society.pravda.ru/society/2003/8/26/80/6332_Dionisiy.html

Zena Holloway

http://www.grafamania.net/art_images/54347-fotograf-zena-holloway-podvodnaja-smka.html

Свечев лијек

У неком селу у новопазарском Санџаку, живео је човјек по имену Шибрак, знатан по имовини, високо цијењен по памети, честитости и доброчинствима. Да сте запитали ма ког од његових сељака: «Има ли у Шибрака какав недостатак?» - свако би вам одговорио: «Нема! Наш је Шибрак права хришћанска душа! Бољега човјека нема у цијелом Санџаку! Због људи као што је он и сунце сја!»

Шибрак је одувјек био здрав и наочит. Имао је свега доста: и земље ораће, и пашњака, и стоке, и шуме, и новаца, заштићених од сувишка рода родних година. Рано се оженио дјевојком у свему према себи. Задуго нису имали порода, па им се роди мушко дијете, за које се већ пете-шесте године могло рећи да се увргло на родитеље. Надјенуше му име Миленко. Дијете је по лицу личило на матер, а по осталим особинама на оца. Растао је као цвијет људски, стасит и лијеп а уз то кротак, уљудан, милостив. Заиста, срећнијег човјека од Јована Шибрака не бијаше надалеко. А како је био и врло побожан и вршио закон Божји шти је боље могао, сеоски свештеник, човек неук и припрост, али пун страха Божјег, поучаваше народ да се угледа на Шибрака, којега је Бог наградио.

Али је срећа човјекова ћидљива и превртљива те се и Јованова показала таква – одједном га остави, а њу замјени сестра њена – несрећа. Његовог сина Миленка обузе зло невидљиво; на један мах обори га нагла и тешка болест, и то баш онда кад стаса за женидбу. Спочетка су се родитељи надали да ће он болест савладати, али кад се за пола године узалуд над болесником изређаше и врачаре, и хоџе са записима, па и учени лекари из Митровице, онда Јована и Станију обузе очајање и почеше се мирити с мишљу да ће им смрт уграбити јединца. А и несрећни младић који није имао болова, него је чилио и венуо, поче желети смрт.

И тако срећни човјек, коме су многи завидјели, постаде тако јадан, да се нико не би мјењао с његовим удесом!

Може ли за човјека бити зла несрећнијег од таквога? Да је Шибраку одједном пропало све имање, да му је на пречац умрла његова вјерна и добра Станија, да се сам почео распадати од какве страшне болести – зацјело све би то лакше подносио, него што бијаше гледати где му дијете полако умире! То је Јован јавно говорио, а понекад би додао: «Бог сам зна ради чега је то! Може бити да сам нешто тешко згријешио кад ме, ето, казни најтежом казном.»

А свештеник говораше Јовану:

- А ко то зна, брате? Можда те Господ само куша као оног праведног Јова, па ће се све добро свршити.

Тако је вријеме протијецало и тако се наврши друга половина године. Миленко је једнако чилио.

Једном ће стари свештеник, који је чешће свраћао у ојађену кућу, рећи домаћину:

- Де, Јоване сине, послушај један мој савјет. Иди у Црну Гору, у манастир Острог, да се завјетујеш и помолиш великом чудотворцу, Светом Василију! Ти знаш да онамо иду и Латини и Турци, и да је силном свијету светац помогао. Пости свијету неко време па иди са вером и понизношћу!

Јован послуша и отиде, али ни од тога не би бољитка болеснику.

Тако прође још шест мјесеци.

Једном предвече, бјеше претпошљедње недјеље Великога поста – Шибрак се упути од куће да обиђе усјеве. Као вазда, упути се у страху, јер се једнако бојао да ће зачути кукњаву у кући. Вријеме је било меко, небо наоблачено, ваздух је мирисао од пролетњег даха, птице су цвркутале, њиве се зеленеле од младих бујних усјева. Шибрак, поред свога јада, уживаше у толикој природној љепоти, и онако у мислима и доколици ноге га однесоше много даље него што је намјеравао. Цио онај крај надомак његове куће раван је као длан, готово без и једног дрвета, јер је ту земља веома родна и сва обрађена. Али на крају долине, гдје Шибрак стиже, почињао је зашумљени бријег. И баш Шибрак поче да посматра сунце на смирају, кад изненада над њим загрми и просу се благи дажд. Он потјече да се склони под једну велику букву при дну бријега, гдје бијаше његов рај.
Како ли се зачуди кад под дрветом затече неког свештеника!

Пјешачки пут из оближњег села ишао је ивицом долине, па се пењао преко бријега и водио ка Митровици. Дакле, свештеник је био неки намјерник који се ту склонио од кише и иначе да се одмори. Шибрак назва Бога, па пошто сједе заподјену разговор о времену:

- Ево Божјег дара! – рече.

- Јест, потврди свештеник... – прољетна је кишица Божји дар.

Шибраку се учини да глас непознатога човјека не излази из његова грла, него да допире однекуда са стране из даљине. Погледа боље свештеника и опази да су му образи утонули, да му је кожа на лицу црна, да су му очи без сјаја, да му је црна брадица ретка и без сјаја – сачувај Боже, као у каква покојника након неколико недјеља пошто је сахрањен.

- Путник ли си? – запита Шибрак мало као у страху.
- Путник сам - одговори оним чудним гласом човјек и дубоко уздахну.
- У Митровицу?
- У Митровицу! – потврди онај.
- Ако милујеш можеш свратити к мени, у моју кућу – на вечеру и на ноћиште. Није далеко одавде.
- Не могу брате, јер морам одмах даље, а теби хвала као брату.

Киша нагло попусти, као што нагло бијаше ударила. Сумрачје почињаше. Шибрак хтеде поставити путнику питање: ко је, шта је, одакле је, куд иде, итд., као што је то већ обичај код наших људи, али разумједе да путнику није до разговора, да носи некако велико бреме на срцу, зато узе говорити о себи, о своме злом удесу; исприча намјернику како му се син разболио, шта је све радио око њега и како је ишао Светом Василију Острошком, али узалуд! И заврши:

- Био је силан свијет, јер, као што знаш, иде му на завјет не само наша вјера, него Турци и Латини. Свијет се препаде да Светац неће чинити чуда...

Након подужег ћутања намјерник ће Јовану:

- Свеци не могу помоћи што неће и измолити од Свемогућега, а зашто Он неће увијек да услиши молбе, то не могу ни они знати. Његови су разлози непостижни, него реци ти мени: дијелиш ли ти колико можеш сиротињи?

- Дијелим, заиста, колико могу.
- Дајеш ли толико да и сам осетиш или дајеш од свога сувишка? – пита даље свештеник.
- Право да кажем, дајем од сувишка – рече Јован.
- То је оно што сам слутио и што не ваља – настави свештеник као из још веће даљине. – од сутра ради другачије. Намењуј, али не као до сада, него како ћу те ја саветовати, ако ћеш ме послушати.
- Хоћу, заиста хоћу! Слушаћу те као свога оца. Само говори – убрза Шибрак устајући.

Ноге су му клецале. А свештеник из мрака, а поступно као удаљујући се, започе:

- Ти си имућан и ти знаш све невоље у свом селу. Знаш шта је коме од твојих сељака најпрече. Дакле, већ сутра изабери онога за кога мислиш да има највећу потребу, и ту потребу одмах намири. Али запамти добро да нико не дозна за то твоје добро дјело, нико, ни твоја жена. Ради као што је Христос заповједио: «Да не зна твоја љевица шта чини твоја десница.» Изазови само онога коме си то добро дјело наменио, па га закуни да то никоме не казује, а да се моли за твога сина. И та прва молитва за болесника, неслућена, неочекивана за непознато доброчинство, почеће помагати.

- Хоћу, учинићу тако! – рече скрушено Јован.

Па онда - настави већ невидљиви и готово нечујни човјек, - таква иста дјела, таквим истим начином, настављај што чешће, да што прије почнеш осећати како се твоја имовина крњи. А Богу се моли да ти да јако срце, да не зажалиш, јер срце човјечје сувише приања за земаљска блага.

- Хоћу, све ћу тако радити!
- Још нешто. Твој младић лежи у кући?
- у кући.
- Од сутра изнеси га напоље. Дању и ноћу нека седи напољу. Чувајте га од влаге, припеке, вјетра, али нека га напољу. Не нудите га жестоким пићем, него га напајајте млијеком и нудите га медом. Рекао сам све. Догодине, кад се наврши година од данашњег дана, походићу те и надам се, затећићу те весела, ако послушаш моје савјете. Збогом!

И ишчезне чудни путник.

Како се Шибрак вратио кући, није ни сам знао. Био је као у неком бунилу, али зачудо, чим пређе праг своје куће, обузе га неисказана радост, те његови видјеше човјека који као да је открио неку велику тајну, која га чини срећним а о којој не говори.

Сутрадан зором устаде Шибрак и узе повећу суму новца и отиде неком Милошу Гаврићу коме бјеше угинуо во. Изазва га насамо и од прве му рече:

- Ево ти да купиш вола. Али те прелињем свијем што ти је најсветије, да о томе никоме не говориш. Не би ти било благословено ако ме одаш. Јер знај да је ово намјена. Моли се Богу за мога Миленка!

Па се Шибрак врати кући и одмах удеси да се кревет и на њему болесник изнесу у двориште под велику липу, да поред њега увијек буде јакошњег млијека. Ту остаде цео дан, забављајући болесника лијепим причама, шалама и побожним мислима.

То исто учини и другог дана: отиде некој удовици и даде јој знатну помоћ, молећи је да то не разгласи.

И тако настави Јован Шибрак. И свакога дана чињаше му се да његов мили болник помало снажи.

Али истом кад добро осјети да већ не даје од свога сувишка, кад виде да лице његове Станије постаје све брижније и да она као одгађа нека питања што је муче, истом се онда увјери да је и његову јединцу знатно боље.

Након три мјесеца Миленко се тако опоравио да је могао сједети и помало ходати, а након још толико времена устаде и поче радити, те се отац и мати почеше озбиљно договарати којом да га ожене.

Наврши се година, Јован Шибрак чувао је тајну. Домишљао се да ли је овај необичан свештеник Божји човек, који је у животу, или то бјеше Божји човјек који је нарочито дошао са онога свијета да му помогне.

Кад дође на ред онај жељно очекивани и добро запамћени дан, Шибрак нареди гозбу. Рече својима да ће увече стићи неки његов пријатељ којега они не знају.

Али не дође нико.

Те ноћи Шибрак усни истога свештеника, на истоме мјесту, али свештеник бјеше у златотканим одеждама, а шума је блистала у чудесној необичној свјетлости.

Утвара рече Шибраку благо:

- Приступи, синко! Ја сам Василије Острошки!

И ишчезну као првога пута.

Нова поколења

"Унутрашња чистота истинитог човека улепшава и његову спољашњост"

 

Зашто?

Из љубави су ми родитељи дали живот. Тако ја мислим....
Настају моје прве жиле. Тијело почиње да се обликује.
Већ имам уста... срце је почело да ми куца.
Ко још може да посумња да ја - живим!
Не схватам зашто је моја мати забринута...
Ручице и ножице су почеле да ми расту.
На рукама су изникли прстићи. Ускоро ћу њима почети да хватам. Кад изађем из утробе, додириваћу образе своје мајке...
Тек данас је мајка сазнала да ме носи у утроби...
Пресрећна сам због тога...
Једва чекам да видим лице својих родитеља...
Сад знају већ да сам девојчица.
Имам све органе, боље осећам околину.
Коса и обрве су почели да ми расту... То ме краси...
Очи, уши, нос,... Гледам, чујем, миришем...
Чујем како моји родитељи разговарају... Некако су узнемирени. Отац вели: "Кад ћеш већ једном да абортираш?"
Шта ли то значи? Можда се спремају да ми купе колијевку...
Мама, чујеш ли како ми куца срце? Оно куца и за тебе, вољена мајчице... У твојој утроби се осећам безбедно и срећно...

Saint Naia

Велико чудо Мајке Божије у Сирији

Братство Св. Гроба,
Јерусалимска патријаршија

By Father Ignatios, Abbot
Holy Monastery of The Shepherds
Bt Ahur-Bethlehem
GREAT LENT, MARCH 2005

http://www.pigizois.net/agglika/the_miracle_in_siria.htm

Појаве чуда.ави

Patrick Acton

Патрик Актон је необичан уметник из Ајове, који је од шибица направио дворац из филма "Господар прстенова".

Маце у пламену

(слике преузете са нета)

Фабержеова јаја

Једна од најпознатијих васкршњих јаја су свакако она које је израђивао петроградски јувелир Карл Фаберже. Пажњу тадашње царске породице у Русији је привукао већ првим радовима који су били изложени на Сверуској изложби у Москви 1882. Од тада почиње да ради за потребе двора; у пероду од 1885. до 1916. сваке године за Васкрс је на двор доносио своја уметничка дела у облику васкршњих јаја, а израђена од злата и других скупих материјала. Наручиоци његових дела били су руски цареви, отац и син: Александар Трећи и Николај Други.

Императорских пасхальных яйц Фаберже

Фаберже јајце по повод крунисувањето на царот Николај II

Петар Карл Фаберже направио је укупно 50 царских васкршњих јаја. Свако је уникатни примерак, колико изузетан по својој раскоши, толико и по маштовитости. Своју прву наруџбину добио је од руског цара Александра III, и то 1885. године. Он је једно такво јаје, као васкршњи поклон, наручио за своју супругу - царицу Марију. Од тада је царска породица Романов наставила традицију читавих 30 година. Крунидбено јаје, које је цар Николај II наручио после крунисања у Москви као поклон за своју супругу за Васкрс 1897. године, бисер је у највећој на свету приватној збирци Фабержеових царских васкршњих јаја, коју је поседовао покојни амерички издавач Малком Форбс. Наиме, реч је о правом ремек-делу прослављеног златара руских царева, чији примерци осликавају богатство и сјај двора. Високо је 12,7 центиметара, у сјајној црвенкастозлатној љусци прошараној емајлираним линијама и са прегршт светлуцавих дијаманата, међу које је угравиран и царичин монограм.

Яйцо с моделью крейсера Память Азова, 1891

Највише Фабержеових јаја данас се налази у колекцији Кремља – и то укупно десет. Издавачка породица Форбс поседовала је девет јаја; пет комада налази се у Музеју ликовне уметности у Вирџинији, у Америци, а три се чувају у одајама британске краљице Елизабете II. Док се зна да се неки примерци налазе у приватним колекцијама широм Америке, Швајцарске и Монака, нико не може да уђе у траг преосталих осам.

Яйцо 300-летие дома Романовых, 1913.

Према информацијама из "Сотбија", у последњих 65 година само седам Фабержеових васкршњих јаја продато је на лицитацијама. Све то говори у прилог тврдњи да се власници тешко растају од својих сићушних баснословно вредних драгоцености које и ми ипак можемо да имамо - али само на слици.

(преузето са Видовдан форума)

Христос Воскресе!

Ако је ко побожан и богољубив, нека се наслађује овим дивним и светлим слављем. Ако је ко благоразуман слуга, нека радујући се уђе у радост Господа свога. Ако се ко намучио постећи се, нека сада прими плату. Ако је ко од првог часа радио, нека данас прими праведни дуг. Ако је ко дошао после трећега часа, нека празнује са захвалношћу. Ако је ко стигао после шестога часа, нека нимало не сумња, јер ничим неће бити оштећен. Ако је ко пропустио и девети час, нека приступи не колебајући се нимало. Ако је ко стигао тек у једанаести час, нека се не плаши закашњења: јер овај дивни Господар прима последњег као и првог, одмара онога који је дошао у једанаести час, као и онога који је радио од првога часа. И последњег милује и првога двори; и ономе даје, и овоме дарује; и дела прима, и намеру целива; и делање цени, и принос хвали.

Стога дакле, уђите сви у радост Господа свога; и први и други, плату примите; богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и ви који нисте постили, веселите се данас! Трпеза је препуна, наслађујте се богато сви! Теле је угојено; нека нико не изиђе гладан; сви уживајте у богатству доброте! Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због грехова, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт: угаси је Онај кога је она држала, заплени ад Онај који сиђе у ад, угорча се ад окусивши тело Његово. И предвиђајући то, Исаија закликта: ад се угорча сусревши Те доле! Угорча се, јер опусти; угорча се, јер би исмејан; угорча се, јер се умртви; угорча се, јер би срушен; угорча се, јер би окован; прими тело Христово, а наиђе на Бога; прими земљу, а срете небо; прими оно што виде, а паде у оно што не виде. Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа?

Васкрсе Христос, и ад се стропошта! Васкрсе Христос, и падоше демони. Васкрсе Христос, и радују се анђели. Васкрсе Христос, и живот живује. Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу.

Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. Њему слава и власт кроза све векове. Амин!

Христос васкрсе!

Свети Јован Златоусти - Васкршње слово

НЕК НЕМАМО НИШТА ДО ЈЕДНО ЗРНО СОЛИ, АЛ НЕК СВЕ БУДЕ ЊИМЕ ОСОЉЕНО И КАД НАМ СВЕ ОДНЕСУ ВОДЕ И ВАТРЕ ТО ЈЕДНО ЗРНО НЕК НАМ БУДЕ СВЕ!

Христос - историјска личност

О владару Едесе

Сад ћемо говорити и о Тадеју. Божанство Владике и Спаситеља нашег Исуса Христа, прослављено међу свима, привукло је мноштво људи, чак и странаца, са простора далеко од Јудеје. Они су се такође надали исцељењима од болести и разних страдања. Због тога је и цар Авгар, који је славно управљао народима са оне стране Еуфрата, мучен болешћу чије је исцељење превазилазило силу човека, сазнавши за Христа Исуса, с молбом и писмом позивао Га к себи. Спаситељ није услишио његову молбу да дође, али га је удостојио писма у коме је обећао да ће послати једног од Својих ученика, да он исцели његову болест, те да спасе и њега и његове ближње. То обећање убрзо беше и испуњено. После Христовог васкрсења из мртвих и вазнесења, апостол Тома, један од дванаесторице, по речи Божијој посла Тадеја, који је био међу седамдесеторицом ученика Христових, у Едесу да тамо благовести учење Христово. Он је испунио све што је обећао Спаситељ наш. Постоји писмено сведочанство о томе, узето из архиве у Едеси, која је тада била престони град. Међу државним документима која казују о древним догађајима из времена Авгара, сачувано је до данас и ово: Копија писма написаног од стране топарха, а упућеног Исусу у Јерусалим преко гласника Ананеја.

„Авгар, син Ухаме, топарх, шаље поздраве Исусу, Спаситељу благом, Који се појави у пределима Јерусалимским.

Дође до мене глас о Теби и о исцељењима која чиниш без примене лекова и трава. Казују да Ти слепима враћаш вид, да хроме опорављаш те да поново ходају, да очишћујеш проказане (губом), да изгониш нечисте духове и демоне. Ти лечиш оне који страдавају дуготрајним болестима и васкрсаваш оне који су умрли. Слушао сам све то о Теби, и разумом прихватих да си Ти или Бог, Који дође с неба јер чиниш таква чудеса, или да си Ти Син Божји. Због тога и пишем Теби: потруди се, дођи к мени и болест моју исцели. Такође сам слушао како Јевреји ропћу на Тебе и кују некакве завере. Мој град је мали, али је поштован и биће нам довољан за обојицу."

Ето како је писао Авгар, када га је озарила Божанствена светлост. Али, потребно је чути и писмо Исуса које Он посла Авгару преко истог гласника. У том писму нема много речи али је заиста силно, а ево како оно гласи:

Одговор Исуса топарху (Авгару) преко гласника Ананије

„Блажен си ти јер поверова у Мене и ако ме ниси видео. 0 Мени је казано: они који ме виде, они не верују у Мене, а они који ме не видеше, повероваше и оживеше. Ти ме позиваш к себи, али Мени је потребно да овде испуним оно због чега Сам послат. Када то учиним бићу поново узнет к Оцу мМоме Који Ме посла. Када се то догоди, послаћу к теби једног од ученика Мојих да исцели твоју болест и да ти дарује живот, теби и онима који су са тобом."

Закејев дуд

К тим писмима присаједињено је и ово које је написано на сиријском:

„После вазнесења Исуса, Јуда, прозван Тома, посла (Авгару) апостола Тадеја, једнога од Седамдесеторице. Када је дошао, он изађе пред Товијевог сина, Товију. 0 њему су чули и рекоше (Авгару) да је дошао апостол Христов, онако како је и обећано. И поче Тадеј, силом Божијом, исцељивати сваку болест и сваку немоћ, тако да су се сви томе чудили. Када је Авгар чуо о великим и чудесним делима његовим, дође њему у мисао оно шта му је Исус писао: да ће му послати једног од Својих ученика да би исцелио болест његову. Тада он позва Товију, код кога је био Тадеј, и рече: „Слушао сам о човеку који живи код тебе. Доведи га к мени." Товија, вративши се к Тадеју, рече: „Топарх (Авгар) позва ме к себи и нареди да те доведем к њему да би га исцелио". Тадеј му рече: „Хајдемо к њему јер знам да сам послат ради тога". Другога дана, ујутро, Товија поведе Тадеја и дођоше до Авгара. Када уђоше, Авгар пред којим су стајали први људи државе, виде велико знамење на лицу апостола Тадеја. Видевши то, Авгар му се поклони до земље, па упита Тадеја: „Да ли си ти заиста ученик Исуса, Сина Божијег, Који ми рече да ће послати једног од ученика Својих да би ме исцелио и подарио ми живот?" Тадеј му одговори: „Јер си тако силно поверовао у Онога ко ме посла, ја заиста испуњавам Његову вољу И ако будеш веровао у Њега, онако како верујеш, тада ће се испунити жеља твога срца". На то Авгар рече: „Ја тако верујем у Њега да сам спреман покренути сву војску и побити Јевреје који Га распеше ако ме не би омела Римска држава". Тадеј рече: „Господ мој испунио је вољу Оца Свога; и испунивши је, вазнесе се к Оцу". На то му одговори Авгар: „Ја сам поверовао у Њега и у Оца Његовог". Тада рече апостол: „Зато, у име Његово, стављам руку на тебе." И само што је то рекао, Авгар беше исцељен од болести и страдања. Силно се изненади Авгар јер све оно о чему је слушао то се тада на њему испуни: да се кроз Тадеја, ученика Христовог, догоди исцељење без лекова и трава, и не само њега, него и сина његовог Авда, који је боловао од костобоље. Тај Авд, дошавши пред Тадеја, паде пред ноге апостолове и беше исцељен молитвом и полагањем руку. Тадеј је исцелио и много њихових суграђана, чинећи велика чудеса и проповедао је реч Божију. Затим Авгар рече: „Ти, Тадеју, све то чиниш силом Божијом, и ми смо силно задивљени. Зато, молим те, реци ми о доласку Христовом, како се то догодило; реци ми о сили Његовој и о свему ономе о чему смо слушали". Тадеј му одговори: „Ја ти сада ништа нећу рећи јер сам послат да проповедам Реч да би је сви чули. Зато сутра позови све суграђане, и ја ћу им проповедати, и посејаћу у њима Реч живота. Рећи ћу им о доласку Христовом, како се оно догодило; о Његовом послању од Оца, и зашто је то било; о сили, и о делима Његовим; о тајнама које је Он рекао свету; о томе како су Га исмевали и потцењивали; о томе како се Он понизи пред свима, како беше распет, како сиђе у ад и уништи бедеме од века неуништиве; о томе како васкрсну из мртвих и отиде к Оцу Своме са великим мноштвом душа". Авгар заиста заповеди својим суграђанима да се окупе изјутра и да чују проповед апостола Тадеја. Затим изнесе пред њега злата и кованог новца, али то апостол не узе, рекавши: „Ако сам оставио све своје, како да узмем оно што није моје?" То се догодило у 340. години.

Овде је било суђење Исусу

Сматрам да је умесно и да није без користи ово што је, од речи до речи, преведено са сиријског.

Јевсевије Памфил (Кесаријски)

„У то време живео је и Исус, човек мудар, ако је Њега и могуће назвати човеком. Он је чинио многа задивљујућа дела и учио је људе да прихвате истину. К себи је привукао многе Јевреје и многе Јелине. То је био Христос. Према казивању наших првака, Пилат га је осудио на распеће, али они, који су му били верни од почетка, осташе му верни и касније. Трећега дана (по смрти на крсту), Он им се јавио жив: пророци Божји предсказивали су то, као и мноштво Његових чуда. Род хришћански ни до сада није нестао, а они себе тако називају због Његовог имена...".

Јосиф Флавије, историчар-Јевреј, ХVIII књига "Древности"

Христос пред Пилатом

Чудо Благодатног Огња

На Велику Суботу, у Цркви Гроба Господњег у Јерусалиму, ходочасници бивају свједоци једног од највећих чуда слатког Православља, чуда које у Обећаној Земљи Старог Израиља грије срца, кријепи вјеру и уздиже дух Новог Израиља. Плавкасто-бјеличасти пламен Св.Огња који на надуман начин силази у Цркву Св.Огња, након молитве Православног Патријарха Јерусалимског или православног Владике (као што је то био случај ове године, јер је јерусалимска катедра упражњена након упокојења Свјатејшег Патријарха Диодора) једно је од највећих чуда Православља. Као и свако чудо вјере, тако и овај свети догађај усхићује душе изабраног стада Христовог, али и изазива бројне недоумице код невјерника.

ЦРКВА СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Како је појава Св.Огња једно од највећих чуда у Светој Земљи, постоји строга процедура која претходи самом уласку Патријарха у унутрашњост Цркве. Процедура је прописана од стране власти државе Израел, и мора се испоштовати до у најмањи детаљ. Заснована је на одредбама закона који је османлијска влада донијела 1852 године, којим је Порта утврдила права различитих хришћанских заједница у цјелокупном комплексу Цркве Св.Гроба Господњег. Користим ријеч комплекс како би једном рјечју обухватио све цркве и "цркве" које се налазе под истим кровом и које се заједнички зову Црква Св.Гроба Господњег (Holu Sepulchure). Наиме, сама Црква Гроба Господњег (капелица у којој се налази Христов Гроб) је црква у Цркви, грађевинарским језиком речено "објекат" у "објекту", и налази се испод куполе читавога здања. У самом комплексу се налазе или се на њега наслањају: Православни Манастир Дјеве Марије, Православне капеле Св.Јакова и Св.Јована, Православни Манастир Св.Праоца Авраама, јерменска капела Св.Јована, етиопска капела Св.Михаила, латинска капела франака, Православна Капела Св.Марије Египћанке, коптска капела, капела сиријских монофизита, латински олтар Св.Марије Магдалене, латинска капела Дјеве Марије, јерменска капела Деобе Христове Одјеће, Православна Капела Св.Лонгина, Православна Капела Изругивања, јерменска капела Св.Јелене, етиопска капела Цетри Животиње; на спрату је мјесто Распећа-Голгота, гдје су Православна Капела Распећа, двије латинске капелице и посебна мјеста (нише, столови и сл.) који припадају другим заједницама. Поред цркава, капела и олтара у комплексу су строго одређена мјеста која припадају различитим заједницама, буквално сваки угао има власника који се бори да му права не буду узурпирана од стране неке друге заједнице. Горе поменутим законом је, заправо, прихваћен status quo, затечено стање "власништва" у Цркви Гроба Господњег. Са мањим измјенама тај закон је и данас на снази. Неколике одредбе овог закона одређују и процедуру које црквене власти (различитих заједница) морају у сарадњи са локалним властима задовољити на Велику Суботу.

ПРИПРЕМЕ У ЦРКВИ СВ. ГРОБА ГОСПОДЊЕГ

Ујутро на Велику Суботу, посебна "комисија" састављена од свих хришћанских заједница, јеврејских власти и муслиманске породице којој је повјерено провођење османлијског закона још у прошлом вијеку, врши претрагу Црквице Гроба Господњег како би се увјерили да се унутар Цркве не налази било које средство којим би се вјештачки изазвао пламен (шибице, упаљачи, сакривено кандило и сл.). Ова провјера се одвија од 10:00 до 11:00, и на њој инсистира и јерусалимска патријаршија, јер постоји неписана одредба по којој би некаква превара или изостанак појаве Св.Огња значио пренос права на неку другу "хришћанску" заједницу. Такође, чудо сваке године прате изјаве богохулитеља "из прве руке" који покушавају да оспоре овај чудесни догађај, што је разлог више да се и хетеродоксни на њима прихватљив начин (својим очима) увјере да преваре нема. У 11:00 сви представници (укљућујући јевреје и муслимане) затварају врата Цркве у којој нико не смије да остане, стављају печат справљен од меда и чистог воска, чиме се потврђује да је Црква празна и да унутар Цркве није пронађено ништа што би могло изазвати пламен.

ЧУДО ПОЈАВЕ СВ. ОГЊА

У 12:00 до Цркве долази Литија предвођена Патријархом Јерусалимским, Владикама и свештеницима православне Цркве и вјерним народом. Прате је и представници других заједница. Литију прати монотона звоњава са бројних звоника која наговјештава велико чудо. Патријарх улази у оближњу Капелу Св.Јакова и сједа на патријаршијски трон. Након тога представници јерменских, коптских, етиопских монофизита, као и представници других заједница прилазе Патријарху и цјеливају му руку. Ово никако не треба мјешати са давањем благослова јеретицима, већ се ради о древној одредби православних да се нико од инославних заједница не може удостојити да припали свијећу од православних уколико то не дозволи Патријарх Јерусалимски. Приликом овог цјелива Патријарх не даје благослов, тј. не прави крсни знак изнад глава неправославних. Слиједи обход око Цркве Гроба Господњег три пута, који се завршава испред запечаћеног улаза у саму Цркву. Прије него што Патријарх отпечати улаз, и уђе у Цркву представници јеврејских власти и јеврејске полиције детаљно претресају Патријарха, како би се увјерили да он негдје не крије шибице или упаљач. Овај претрес се врши наочиглед свих присутних како би се сви, православни и инославни, увјерили да Патријарх нема при себи ништа чиме би вјештачки изазвао пламен. Патријарх, заједно са јерменским драгуманом, отпечаћује Цркву и улази унутар Светиње. Затим се коленопреклоно моли, читајући нарочите молитве којима се у име свих православних свуда моли Распетом Христу да и ове године пошаље Св.Огањ као свједочанство Својег Васкрсења, али и као знак правовјерности стада православног. Док се Патријарх моли унутар Цркве у читавом здању се гасе свијетла и кандила, и народ у потпуном мраку говори Господе Помилуј. Свако на свом језику узноси ову древну прозбу, скрушеног срца, али са надом. То је онај моменат који претходи преласку из туге у радост, из мрака у свјетлост. То је тренутак када је можда најлакше разумјети шта је Св.Јован Лествичник подразумјевао рјечју "ХАРМОЛИПИ" = РАДОСТВОРНА ТУГА, туга која једним бљеском Св.Огња прераста у неисказиву радост. Они који су се удостојили да уђу у Цркву заједно са Патријархом, овако описују појаву Св.Огња: плавичасто-бјеличасти пламен се изненада појављује са свих страна Црквице, понекад у виду пламених језичака, понекад у виду пламених лоптица. Најприје силази на свијећу коју држи Патријарх, који прије свега осталог припаљује малено кандило, заклоњено у стакло, како би се Св.Огањ сачувао од намјерног или ненамјерног немара присутних. Послије овога, Патријарх излази из Цркве. Појава Патријарха са Св.Огњем изазива ерупцију одушевљења вјерника. Свако се радује на свој начин: Руси и Срби клече и уздижу руке ка небу, Грци плачу са осмјехом на лицу, православни Арапи (Рум Ортодокс) скачу и готово вриште Христос Васкрсе...Пламен се, потом, преноси од свијеће до свијеће и износи ван комплекса Св.Гроба Господњег. Православни Арапи неријетко припаљују бакље и трче Јерусалимом, не презајући да "загазе" у муслиманску или јеврејску четврт, иако полиција спрјечава њихов радосни "обход" градом.

ОПИС СВ. ОГЊА

Овај опис даје православни јелин, отац Стилијан који се 1994. године удостојио да видео камером сними чудесни догађај.

«Пламен је плавичасто-бјеличаст и у првих 33 минута нема особине "обичног" пламена. У гужви која настаје из жеље да се што прије припали свијећа, дешавало се да Пламен дотакне лице или косу вјерних, али није било опеклина нити се коса палила. Понекад се јавља у виду пламених језичака који извиру из зидова Цркве, док други пут пламене лоптице буквално лете Црквом. Дешава се и да Св. Огањ не дође до вјерних од руке Патријарха, већ да се побожним православнима свијећа припали "сама од себе". Слично се дешава и са кандилима православне Цркве Распећа Христовог која се налази на спрату здања. Бљескање Св.Огња траје неколико минута и очевидци га упоређују са одбљесцима које ствара флеш фотоапарата, само што је бљесак интензивнији и долази са свих страна.»

ПРАВОСЛАВНО ЧУДО

Чудесна појава Св.Огња дешава се искључиво када у Цркву Гроба Господњег уђе Православни Патријарх. Да је то тако свједоче бројни примјери из прошлости, када су инославни, узурпиравши право православних, покушавали да "изазову" ово чудо. Можда је најбољи примјер случај из 1549. године када су јерменски монофизити потплатили султана Мурата IV да њима повјери "призив" Св. Огња. Било је то у вријеме правовјерног Патријарха Јерусалимског Софронија II. Јерменски патријарх је ушао у Цркву Св. Гроба и безуспјешно очекивао појаву Св. Огња. За то вријеме Патријарх Софроније се налазио ван Цркве поред стуба, који се у једном тренутку раздвојио по вертикали и из напуклине се појавио Св. Огањ припаливши свијећу коју је сузних очију држао Патријарх. Овај стуб се и данас може видјети поред Цркве Св.Гроба и предмет је поштовања и цјелива православних. Муслимански мујезин Тунум је са минарета оближње џамије видио чудесни догађај и јавно исповједио: "Велика је вјера Хришћана. Један је прави Бог, Бог Хришћана. Вјерујем у Христа васкрслог из мртвих и коленопреклоно исповједам да је Он мој Бог." Након овога су га муслимани мучили не би ли се одрекао свог Бога, што овај благочестиви неофит није учинио. Његове мошти се чувају у православном Манастиру Богородице Марије у Јерусалиму.

Појава Св. Огња, сваке године на Велику Суботу једно је од најважнијих потврда Васкрсења Христовог. Онај Који је Сам Свјетлост свијету шаље свима нама који се потпомогнути Његовом благодаћу и сопственим подвигом боримо да постанемо мале свјетиљке, још једну потврду своје Свесветости и Свјетлости. Ово чудо многи невјерници оспоравају. Муслимани Цркву Гроба Господњег зову арапским именом qumama (ђубре) што је намјерно искривљени облик арапске ријечи quiuama (Васкрсење). Јевреји, дипломатски деликатније, говоре о Цркви у којој је сахрањен "онај човјек". Сваке године понеки јерменин или латин свјетским медијским кућама даје екслузивно објашњење велике "грчке преваре" (Ове године је "ексклузивну" информацију Јерменина блиског јерменској јерусалимској заједници штампао лондонски "Телеграф"... Но, то не би требало да нас брине. Тако је било од почетка... Тако ће бити до краја... Док на облацима, праћен плаво-бијелим пламеном, не сиђе Онај који нас укрепљује чудом Св. Огња сваке године.

http://www.holyfire.org/file/Serb_Horvat_PojavaSvOgnjaхhtm

Јерусалим, 2006. године

Фарбање Васкршњих јаја

Један од најлепших и најрадоснијих српских обичаја, који се није искоренио чак ни у градовима, јесте фарбање јаја за Васкрс. Вредна домаћица, по устаљеној традицији, васкршња јаја фарба на Велики Петак, у дан када се иначе ништа друго не ради, већ су све наше мисли упућене на страшни догађај Христовог невиног страдања и понижења, од људи, на Голготи и у Јерусалиму.

Како се фарбају јаја?

Домаћица се најпре прекрсти и помоли Богу, затим у суд са водом, у којем ће кувати и фарбати јаја, додаје мало освећене водице - васкршње или богојављенске. На шпорету ври вода са бојом (варзилом), домаћица у њега спушта јаја, пазећи да буду равномерно обојена, а деца обигравају око матере и броје свеже офарбана јаја, чији број расте свакога часа. Прво обојено јаје оставља се на страну до идућег Васкрса и зове се "ЧУВАРКУЋА". Пре фарбања јаја се могу шарати. Наиме, на јаја се пером за писање или нечим сличним наноси растопљен восак. Најпре се перо загреје на пламену свеће, па се онако вруће умаче у восак, а потом се воском по јајету пише и црта. Пошто восак не прима боју, после, приликом фарбања на јајету остају беле нацртане фигурице и слова. На јајету се обично пише Х.В. и В.В. (Христос васкрсе и Ваистину васкрсе), цртају се крстићи, цветићи и друге лепе фигурице. У новије време, израђују се специјалне налепнице од папира или пластике и оне се могу лепити на јаја.

Симболика

Фарбање јаја врши се у спомен на догађај када је света Марија Магдалина Мироносица (то је она девојка која је са Пресветом Богородицом непрекидно била уз Христа у току Његовог голготског страдања и којој се Христос првој јавио по васкрсењу) путовала у Рим да проповеда Јеванђеље и посетила цара Тиберија. Тада му је, у знак пажње, као новогодишњи поклон, предала црвено јаје и поздравила га речима: "Христос Васкрсе"! Црвена боја симболише Спаситељеву невино проливену крв на Голготи, али је црвена боја истовремено и боја васкрсења. Јер васкрсења нема без страдања и смрти. То је, дакле, првенствено боја хришћана и цркве, без обзира што су неки покрети кроз историју покушавали да ову боју присвоје.

Васкршње славље

Када сване дан Васкрсења Христова, са свих торњева православних храмова, дуго звоне сва звона и јављају долазак великог празника. Домаћин са својом чељади одлази у цркву на Свету Васкршњу Службу. После службе, народ се међусобно поздравља речима: "Христос васкрсе"! и "Ваистину Васкрсе"! Тај поздрав траје све до Спасовдана. Када се дође из цркве кући, сви се укућани међусобно поздрављају васкршњим поздравом и љубе. Домаћин онда пали свећу, узима кадионицу и тамјан, окади све укућане који стоје на молитви, предаје неком млађем кадионицу и овај кади целу кућу. Уколико се не уме да отпева васкршњи тропар, наглас се чита "Оче наш" и друге молитве, које се знају напамет, или се читају из молитвеника. После заједничке молитве, поново, једни другима честитају Васкрс и седају за свечано постављену трпезу.

Туцање јајима

На столу стоји украшена чинија са офарбаним јајима. Домаћин прво узима једно јаје, а за њим сви укућани. Тад настане весеље и такмичење чије је јаје најјаче. То представља велику радост за децу. Приликом туцања изговара се, такође - "Христос васкрсе" и "Ваистину васкрсе". На Васкрс се прво једе кувано васкршње јаје, а онда остало јело. Тога дана, ако гост дође у кућу, прво се дарива фарбаним јајетом па се онда послужује осталим понудама.

Васкршња корпа

Састојци:

Потребно за тесто: 500г брашна, 1 кашичица соли, 2 кашичице шећера, 1 кесица сувог квасца, 250мл топлог млека, 3 кашике уља

За премазивање: 1 жуманце

За подмазивање калупа: Путер

Припрема:

Од наведених састојака замесити меко тесто. Оставити га да мирује 30 минута. Затим тесто премесите и поново оставите да одмара док не удвостручи величину.

Припрема калупа за печење корпе: Ватросталну чинију обложити алуминијумском фолијом са спољне стране и намазати је путером. Један плех (тепсију) подмазати и посути брашном, затим направити отисак припремљеног калупа. Ово ће требати за плетеницу која се ставља као горња ивица корпе. Овај плех оставити са стране.

Плетење корпе

Тесто поделити у 4 јуфке, једна мала треба за плетеницу дно, једна за плетеницу ивицу, једна за дршку корпе и остатак теста је за плетење корпе. Плетење треба да буде брзо да не би расло тесто с једне стране више а с друге мање. Тесто које сте наменили за корпу развијете на дасци и исечете на траке. Преко калупа послажете усправне прутиће (траке теста). Затим плетете у круг од дна корпе ка врху. Плетење је као код корпи од прућа. Када је исплетено до краја, вишак теста исећи ножем. Састави трака треба да се укомбинују да буду иза усправних прутића да се не виде са спољне стране. Исеците вишак да би укомбиновали како треба. Притисните саставе прстом да се тесто слепи. На крају исплести танку плетеницу од оне мале јуфкице и ставити је око дна корпе. Када се испече, ако не буде баш равно стајала корпа, дно поправите ножем. Калуп са тестом полако ставити на подмазан плех (други, не онај са отиском) на ком ће се пећи. Чинија (калуп) треба да буде обрнут и даље наопачке - тако да се пече. Тесто премазати жуманцетом и пећи. Пећи у претходно загрејаној рерни на 200 степени, неки 20 до 30 минута; пазити да не изгори. Исплести плетеницу за ивицу и ставити је на онај плех са отиском калупа. Дршка се пече на обрнутој страни чиније као и корпа. Печене делове слепити са умућеним беланцетом. Готову корпу напунити фарбаним јајима, пецивом или са чим желите.

Девојка испод закона

У Бога све је могућно што рече. (Лукa, 1, 37.)

Од девојке је, браћо, Реч Божија добила тело. У народу јеврејском појавио се Спаситељ света. По обећању и закону Исус Христос припадао је племену Јудином.

Зашто је, браћо, Реч Божија добила тело од девојке? Зашто не од жене, и зашто не од жене и мужа?

То је једина олакшица, коју је Бог за себе тражио, кад је хтео постати човеком и обући се у тело човечије. И то је једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи и у онаквом телу у каквом је Он желео.

 1. Каква је то олакшица, браћо, да Бог дође у област закона, у кавез закона, у коме људи живе, кроз девојку без мужа а не кроз жену са мужем? Да је то велика олакшица разумећете ако замислите, да ви морате сићи међу гусенице, или пауке, или змије, и постати гусеницом, или пауком, или змијом. Између многих других гађења и ужаса, које бисте ви осећали при тој метаморфози једно од највећих гађења и један од највећих ужаса био би тај, што би ваше ново биће морало доћи у свет кроз парење гусеница, или кроз парење паукова, или кроз парење змија. Заиста, сва би се душа ваша испунила гађењем, кад само помислите, да морате имати мирис гусенице, или да морате као змија гонити од себе сва жива бића, или да морате као паук бити сматрани за нечистоту у згради и брисани метлом напоље. И заиста, сва би се душа ваша испунила ужасом, кад само помислите, да морате беспомоћно пузити по трави као гусеница, или да морате сабирати отров под зубима за напад и одбрану као змија, или да морате ћутљиво само ткати своју мрежу и у мрежи чекати нечији живот за свој оброк. Али једно од највећих гађења, које бисте ви при томе имали било би гађење од помисли, да се ваше ново тело има створити страшћу и похотом двеју гусеница, или двеју змија, или два паука. И један од највећих ужаса, који бисте ви при томе имали, био би ужас од помисли, да се ваше ново тело има створити жарењем и бурлањем крви и утробе два црва или две рептилије. Куд и камо је веће гађење и већи ужас за светог, моћног и бесмртног Бога добити тело човечије кроз страст и похоту два људска бића, кроз жарење и бурлање крви и утробе два људска бића. Ви бисте рекли, - зар не? - Ако већ морам ја учинити ту жртву и постати гусеницом, ради спасења гусеница, онда ја не могу дозволити ни помисао, да та моја страшна трагедија отпочне са похотним пиром два мизерна створења, које ја хоћу да учиним чистим и светим. И још бисте ви рекли, - зар не? - Ако већ морам ја учинити ту жртву ради спасења гусеница, онда ћу ја изабрати једну најчистију и најневинију гусеницу у целом роду гусеница, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем гусеница. Или: - Ако већ морам ја учинити ту жртву ради спасења змија, онда ћу ја изабрати једну најнеотровнију и најмање гадну и ужасну змију, да од ње добијем своју нову худу одећу и постанем змија. Или: - Ако већ морам учинити ту жртву ради спасења паука, онда ћу ја изабрати најмање ружног и најмање прождрљивог паука, да од њега добијем своју нову худу одећу и постанем паук. То би вам чинило велику олакшицу; то би смањило ваше гађење и ваш ужас. И за Бога је чинило једну велику олакшицу и отклањало гађење и ужас то што се родио од чисте и свете девојке, што је од Ње добио тело човечије и постао човек, да људе учи, води и спасава. Ма колико да је Бог Човекољубац, то му је чинило велику олакшицу и отклањало гађење и ужас.

2. Зашто је рођење од девојке, браћо, једини начин, да би Бог сишао у овај свет искључиво по својој жељи без примесе ичије туђе жеље?

Зато што је то једини и искључиви начин за Бога, да избегне црвену реку крви, помешану са црном струјом греха, која тече по жељи човечијој, а не Божијој, кроз сва људска поколења, од људског прародитеља тја до наших дана. Да избегне везу са грехом. Да избегне додир за нечистотом. Да не постане и сам роб закона, сужањ затворен међу сужњима, које Он жели да ослобађа. Да се и Он не роди од крви, и воље телесне, и воље мужевље, и да тако тама не обузме светлост, и црв смрти не унесе своју трулеж у срце живота. Јер сви они који се рађају од крви, и од воље телесне, и од воље мужевље, рађају се по жељи човечијој, по похоти човечијој, по нагону земље, по бичу закона. А Синови Божији рађају се од Бога, вели се у Јеванђељу. Јер од нечистоте крви јавља се нечиста крв, од воље телесне воља телесна, од воље мужевље воља мужевља, и од греха грех. Крвљу је човек везан као гвожђем за овај свет; вољом телесном човек је онемоћао свој дух; вољом мужевљом човек је засенио Бога у себи. У крви једнога човека станује жеља његових безбројних предака; у телесној вољи једнога човека станује воља свих умрлих; у мужевљој вољи једнога човека станује похота свих иструлелих. Од два Оца долази човек сада у свет: првобитно од Бога а потом од Сатане. У овоме животу једни се отресају очинства Сатаниног и постају Синови Божији, рођени само од Бога; други се отресају очинства Божијег и постају синови Сатане, рођени само од Сатане (Јов. 8, 34 - 48). Јединородни Син Божији, једини и јединствени, који је одувек и за навек рођен само од Бога, није могао ни за тренут примити два очинства. А ко год се рађа од мужа и жене, ма и од веома праведнога мужа и веома праведне жене, рађа се у извесној мери од крви, од телесне воље и мужевље воље, и у извесној мери - мада не подједнакој - прима оба очинства, док се временом, својом муком и Божијом благодаћу, или пак својим грехом и одбацивањем Бога, не отресе једнога очинства. Јединородни Син Божији поновио би грех Адамов, да је се дао родити од крви. А да је и Он примио ма и један грех, како би био Спаситељ људи, победитељ света закона и уништитељ греха? По својој чистој жељи Господ је дошао међу људе. Како би Његова жеља могла бити само Његова и чиста, ако би Он дошао кроз похотну жељу човека?

Из свега овога јасно је за духовна човека, да је бесмртни Цар Небесни изабрао једини достојан пут, да постане човек и обуче се у тело човечије примивши своје рођење од Оца Небесног у телу чисте и свете девојке на земљи.

Ово чудо слично је чуду првог стварања човека, слично но не истоветно, пошто је оно стварање а ово рађање. Као што при стварању првог човека Божији Дух оживљава прах земаљски и чини га живим човеком тако и при овом чудесном ваплоћењу Бога Божији Дух осењава тело једне девојке - а шта је тело него прах земаљски? - и од тог тела излази у свет Богочовек. И у првом и у другом случају земља, на коју је Дух Божији сишао, била је чиста и благословена. Јер анђео говори Марији: - Благословена си Ти међу женама. Прва земља није још била проклета, није била гурнута у ропство закона, него је стајала у области благодати и истине. Ова друга земља, наиме девојачко тело Маријино, рођено је под законом, одрасло под законом и живело под законом, но један зрак благодати Божије Њу је осветљавао и држао у чистоти и истини. Зато анђео и говори Марији: - Радуј се, благодатна! Као што један зрак сунчев предсказује пуноћу светлости сунчеве, и као што мало воде може да очисти суд за држање пуно чисте воде, тако је један зрак благодати Божије пробио се кроз кланце и теснаце закона и у девојци Марији предсказао долазак велике светлости и припремио у Њој чист суд за потпуност благодати и истине, која је Богочовек.

Ова девојка Марија била је из народа јеврејскога. Зашто, браћо, из народа јеврејскога а не из неког другог народа? Зашто се Син Божији морао појавити у народу јеврејском а не у неком другом народу? Из два разлога. Прво зато, што је тај народ показао се најупорнији и најземљанији. А друго зато, што је тај народ кроз сву историју највећу пажњу обратио на телесно чишћење.

1. Кад један јунак иде на своје непријатеље, он прво иде на најупорнијега и најјачега а не на најслабијега. Јер кад победи најупорнијега непријатеља, слабији ће се брзо предати. Кад лекар обилази болницу, он прво хита најтежем болеснику а не најлакшем. Јер кад излечи најтежег болесника, лакше болеснике лако ће излечити. Тако и небесни јунак дошавши на земљу да се бори, Он је устао прво против најупорнијег непријатеља; и дошавши на земљу да лечи, Он је прво пришао најтежем болеснику. Да је јеврејски народ био најупорнији и најодбојнији према Богу сведочи сва историја тога народа. Какве је све благодати Бог изливао на тај народ; какве је све сјајне пророке Бог слао томе народу, - па све узалуд: тај народ је невероватно брзо заборављао све благодати Божије и тај народ је невероватно окрутно мучио и убијао пророке Божије. Најпросвећенији људи из тога народа, и најизабранији међу изабранима, првосвештеници и цареви, опет и опет одбацивали су Божију Милост и Божију Истину и предавали се идолослужењу. Каква све страхотна чуда и знаке није Бог пројављивао благодаћу својом кроз кланце и теснаце коcмичких закона само да би тај један народ васпитао у правом богопознању и учинио га светлом света, па све узалуд. Народ је тај остао упоран и одбојан према Богу и слепо припијен уза земљу, сав земљан телом и душом и историјом, не верујући у друго царство сем царства земаљског, не верујући у други живот до врло површно у мрачни шеол, не очекујући од Бога друге дарове до земаљске, не погледајући другог месију до месију крунисаног на престолу Давидову. Док најзад тај народ у време појаве Исуса Христа није свео сву своју веру и сав свој култ верски на обожавање не Бога него закона Мојсејева, не испуњујући тај закон него само обожавајући га, онако исто као што су Грци и Римљани обожавали законе природе. И тако и једни и други, и изабрани и неизабрани, били су слуге и робље закона и само закона, једног или другог. Упоран и земљан био је јеврејски народ пре доласка Христова, упоран и земљан он је остао и за време Христа и после Христа; упоран и земљан, неспособан за вишу светост, за дубљу визију Бога изван закона, за аскетизам, за светитељство. Сва чуда Христова нису могла ослободити тај народ од робовања закону: он је гледао и није видео, слушао и није чуо. Незнабожачки, "неизабрани" народи обраћани су Христу врло брзо и кроз несравњено мања чуда, које су Христови апостоли и следбеници доцније били у стању чинити (види Мат. 11, 20 - 24). Сразмерно кроз мала чуда, или сасвим без чуда, обраћени су у хришћанску веру сви народи Европе и делимично осталих континената, док народ јеврејски није се дао обратити ни највећим и најмоћнијим чудима самога Исуса Христа. Нема сумње, да Исус Христос, не би ни у једном другом народу на свету остао тако очајно неразумен и био као невино јагње тако сурово гоњен и заклан као што се то десило са Њим у народу јеврејском. Без пола те муке и страдања Христос је могао обратити к себи Египат; без трећину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Европу, а без десетину те муке и страдања Он је могао обратити к себи Индију, Китај и Јапан. Но Јунаку Небесном није приличило да прво иде на слабијег противника но на најупорнијег, нити је лекару приличило, да прво прилази лакшим болесницима но најтежим. Таква је била његова божанска стратегија, која је се и до сада делимично показала савршена, а која ће се извесно на крају крајева показати потпуно савршена и непогрешна (Римљ. 11, 11 - 12).

Ето, браћо, зашто је се Син Божји морао појавити у народу јеврејском, а не у неком другом народу. Наравно, из тих истих разлога и благословена девојка, Мајка Његова, морала је бити из народа јеврејског, а не из неког другог народа.

2. И још: због телесног чишћења, на које је јеврејски народ кроз сву своју историју обраћао пажњу. О духовном чишћењу говорили су велики пророци, но скроз чулни народ њихов није могао подносити њихове говоре, јер их није разумео. Место да духом тело одухове, Јевреји су телом и дух свој отелесили. Дух ма кога закона остао је за њих вазда скривен, само слово закона имало је значење за њих. Само тело закона усвајано је и на тело се примењивало. Дух је био и остао тајна под печатима. Тек хришћани су могли пронаћи и протумачити дух јеврејског закона, Јевреји нису могли. Арон није могао, ни Соломон није могао. Златно теле, обрезано и очишћено теле, видљива скинија, опипљиве таблице закона, то је годило отелешеном духу Аврамове деце. Телесни живот је обожаван, телесни живот био је једини дар Божпји, који су они ценили. Цело њихово законодавство ври од преписа и прописа за чишћење тела, за неупрљање тела. Тако и њихови обичаји тицали су се само телесне чистоте, телесних церемонија, телесне магије, телесног додира или недодира. И после неколико хиљада година непрестаног телесног чишћења, шта се могло и очекивати од овога народа да да, него тело? Једно, само једно, чисто и савршено тело женско, у које се могао привремено уселити без гађења и ужаса Син Божпји. Јер ко се труди за духовно, духовно му се и даје; ко се труди за телесно, телесно му се и даје. Дуговечно телесно чишћење Јевреја, завршило се добитком једнога потпуно чистог људског тела. То једно једино савршено чисто људско тело највећи је, ако је и једини принос Богу и човечанству од стране јеврејског народа. То је тело пречисте девојке Марије, које је осенио Дух Свети, на које је сишла сила Вишњега, и у коме се родио Спаситељ света. Тело је потребовало Богу од Земље, и само тело, не дух. И то тело дао је народ јеврејски, само тело. Варају се они, који мисле, да нађу и једну јоту од духа јеврејског у духу Христовоме. Заиста, ниједну јоту наћи неће. Само по телу Јевреји су Га могли назвати својим, и то донекле јер, напослетку, и то девојачко тело Богоматере више је припремљено и очишћено Божпјим огњем благодати, него церемонијалним водоочишћењима јеврејским. По духу пак пре би га Индијци и Грци могли назвати својим, него Јевреји. Премда Дух Христов није дух ниједног народа под законом; Његов Дух је из неземаљског и надзаконског царства - из царства благодати и истине.

Због овога је, дакле, Дева Марија била из народа јеврејског, а не из неког другог народа.

Зашто се каже, браћо, да је Исус Христос припадао племену Јудином? Просто зато, што је тако речено и проречено (Бит. 49, 8). Заручник благодатне девојке Марије, праведни Јосиф, био је из тога племена. У ствари, Христос није био крвно везан с тим племеном, као ни с једним другим. Но по закону, Он се морао рачунати у неко племе, и пошто му људи нису знали Оца, то је се Он убрајао, по заручнику Марије му мајке, Јосифу, у племе Јудино, које је било најмногобројније међу племенима Израиљевим (IV Мојс. 1), и најславније, из кога је по обећању требао изаћи Вођ (I Днев. 5, 2). По обећању и по закону, дакле, Исус Христос је припадао томе племену.

Нека би Дух Свети, браћо, очистио душу нашу од навејане прашине греха, и учинио је чистом и светом девојком, да би се у душу нашу могла уселити Реч Божија, живи и спасоносни Син Божији, Господ Исус Христос, сада и за навек. Амин.

Владика Николај, "Нове беседе под гором"