Четвртак, Фебруар 05, 2015

Размишљање либералног хришћанина

 

 

Једном се мој познаник у тренутку искрености распричао: „Себе сматрам Хришћанином, али волунтаристом. Ја сам један од оних који желе да споје хришћанску веру с реалним захтевима савременог живота. Ја сам за идеју, а не за догму: пошто се свет мења, значи и хришћанство треба да се промени, иначе ће престати да задовољава потребе наших савременика и црква ће се наћи у изолацији, као да је кинеским зидом опасана и одвојена од друштва.

Ја сам за савез религије и науке; нисам фанатик и зато сам убеђени присталица легализације абортуса, али желим да унесем у ово питање максималну јасност: да ли за време абортуса убијамо човека или не? Пошто сам хришћанин, морам признати да овде постоји убиство, али мотивисано убиство - жртвовање индивидуе ради добра и постојања човечанства. Ставити друштвени интерес изнад личног представља морални акт, који не противречи хришћанству. У свим земљама, укључујући и хришћанске, постоји суд. Суд је самозаштита друштва од људи који посежу на његову безбедност и благостање. У неопходним случајевима суд доноси смртну пресуду. Нерегулисани наталитет угрожава друштвене интересе и зато су абортуси један од облика самозаштите друштва од оних потенцијалних становника земље који могу да наруше екологију и да створе сувишне проблеме. Чак и у старогрчким градовима-државама, међу којима је и најхуманија Атина, постојао је закон који је ограничавао број становника: људи који су у граду били преко утврђене норме протеривали су се у грчке колоније које су се налазиле на огромном пространству хеленистичког света. Чак и велики Сократ замало да буде протеран због опасности пренасељености престонице у процвату. Тако и ми уз помоћ абортуса шаљемо нерођену децу из овог света, како се каже, у бољи свет. Међутим, хуманизам ипак треба да буде спојен са праведношћу, зато, хајде да анализирамо питање о томе шта представља човек, како га наука дефинише. Аристотел је писао: Човек је друштвена животиња.“ У књигама из савремене антропологије постоје следеће дефиниције: умешно биће“, „разумно биће. Једно од етимолошких значења речи антропос је онај који стоји право. Овакав смисао имају латински термини хомо еректус и руска реч человјек- глава усмерена на горе. Постоје и други називи: биће које производи оруђа за рад и др.

Ја сам хришћанин и зато признајем да је нерођено дете човек, али истовремено морам да се ослањам на науку и да абортус сматрам неопходним начином за селекцију, узимајући притом у обзир научну дефиницију човека. Нерођено дете не одговара ниједној од научних дефиниција, дакле са научне тачке гледишта оно не може да има људска права. Људски плод није друштвено биће и за то нису потребни посебни докази. Он не одговара дефиницији онај који право стоји или човек. Он није хомо сапиенсразумни човек, јер се разум испољава у релацијама са светом који нас окружује и укључује способност логичког мишљења. Он се не може назвати умешним човеком, јер представља пасивног потрошача. Не одговара марксистичкој дефиницији као биће, које производи оруђа за рад, пошто не производи ништа, већ живи на рачун другог организма. Дакле, на плод се не могу применити дефиниције човека које су нам дале наука и философија, дефиниције које разликују човека од осталих бића на земљи. Зато, са тачке гледишта научних представа и философских категорија абортус не може да се назове убиством, већ само прекидом трудноће.

Ја сам за селекцију засновану на објективним научним подацима, али не треба бити једностран: принцип селекције треба учинити универзалним, заснованим на философским дефиницијама човека. И кад човек испадне из ових категорија, он престаје да буде човек постајући некакво безлично биће.

Залажем се за право родитеља да убијају своју нерођену децу која још нису ступила у однос са околином. Али, желим да изједначим са овим правом и други закон: с правом деце да убијају своје родитеље кад родитељи, због болести или старости, губе својства која дефинишу човека. Без овог закона право родитеља да располажу са животом нерођене деце биће неправедно и једнострано. Но, приликом легализације супротног права или чак обавезе деце да убијају родитеље, законодавство ће стећи уравнотежену и хармоничну форму. Овде је главно да се оствари принцип реципроцитета: родитељи и деца ће бити стављени у исту ситуацију и биће једнаки пред законом.

Као што смо рекли, човек значи онај који право стоји. Ако је родитељ болестан и не може право да стоји, он испада из категорије и дефиниције човека. У том случају деца имају право да га убију као биће које се изродило. Ово се може учинити на хуман начин, на пример, тако што ће се родитељ који је везан за кревет успавати великом дозом морфијума. Међутим, правичност захтева да се убије као што се дете уништава у утроби - да се жив исече на делове, да му се одсеку руке и ноге и да се он да за производњу козметичке креме. Ако родитељ постане сенилан или се код њега развија склероза, он престаје да буде разуман човек, дакле, по мало чему се разликује од мајмуна; тачније, мајмун га превазилази својом домишљатошћу. Ово је у потпуности довољан разлог да би се човек ослободио непотребног оптерећења: бриге о човеку који брка лица и имена и чак не препознаје своју децу.

Један од аргумената заштитника абортуса јесте опасност од пренасељености земље. Дакле, убијајући родитеље, који су пали у старачко слабоумље, деца штите човечанство од пренасељености. Убијати различита лица ради среће колектива јесте један од примера практичног хуманизма. Данас лекари све упорније, приликом откривања било које болести код детета, захтевају да се изврши абортус, а у неким случајевима (на пример, приликом радиоактивног зрачења) абортус се врши и без жениног пристанка. Зато, ако је човек доследан у праведности, деца имају право да прережу гркљан својим родитељима. А пошто дијагностика плода често бива погрешна и родитељи се могу убијати и на основу саме сумње да постоји болест. Један од назива за човека који му је дат у новије време је умешно биће. Ако стари родитељи не умеју ништа да раде сем да гунђају, деца имају право да прекрате њихово постојање које више никоме није потребно - не оптерећујући друштво расходима за пензију. Ако жена може да оде у болницу и да изјави да је одлучила да абортира и лекар мора да се сложи са њеним правом да ли ће дете живети или не, зашто јој се не да слично право доношења одлуке да ли ће родитељи живети или не? Ако плод с непотпуно развијеним телом још није човек, старац са организмом који деградира је бивши човек. У том случају може се позвати лекар-геронтолог који ће одредити степен деградације и дати деци потврду оверену печатом, која дозвољава ликвидацију родитеља који никако да умру, а истовремено и потврду о томе да лешеви родитеља нису инфицирани и да могу бити употребљени у привредне и медицинске сврхе. Родитељи се, убијајући своју децу, не брину за сахрањивање њихових лешева, па зашто су деца дужна да сахрањују родитеље у скупоценим сандуцима и да плаћају место на гробљу? Ако може да се убије дете, које би могло да израсте у неког новог генија или народног јунака, зашто се не може убити старац који је мало шта добро учинио за свог живота и још захтева од својих ближњих посебну пажњу? Где је ту логика? Зашто нерођени може да се убије, а онај ко је већ рођен не сме? Јер правни друштвени закони не смеју да се заснивају на емоцијама, већ на гранитном темељу правичности. Закон о томе да плод може да се уништи, а дете не сме, представља противречност: јер рођење је само измена спољашњих услова у односу на живо биће, а уопште не почетак живота. Испада да човек, који стоји с једне стране реке може да се убије, а с друге не сме. Овде је ствар пре у емоцијама, а не у правичности. Лакше ти је да убијеш онога кога не знаш; лакше је бити џелат који пуца у леђа. Приликом абортуса убицама се даје олакшица, нешто као психолошка заштита - да не виде онога кога су осудили на смрт.

Постоји још један битан фактор: законе доносе они, који су се већ родили. Они не могу да замисле себе на месту нерођене деце, али могу да размисле о времену (далеком или блиском) кад ће сами постати старци. Зато се закони, који дозвољавају абортус не тичу њих лично, а право реципротитета на убиство оних који су подвргнути дегенерацији може да се окрене против њих самих. Кад би новорођена деца могла да издају законе она би дала право да се убијају и они који су се одлучили на абортус и они који саучествују у овом гнусном злочину. Добијамо парадокс: незрели плод може да се убере с гране и баци у ђубре, а презрели, који трули не сме! Зар треба чекати да он падне на земљу? Ако се узбере зелени плод то се никога не тиче, а ако се узбере онај који трули то је злочин. Зато или треба заштитити људску личност у свим стадијумима њеног развоја и постојања или довести у равнотежу тасове на ваги правосуђа: дозволити да се уништавају људи који заостају од општепризнатог еталона. Ову девизу је изразио песник Хајне:

Нека мртви труле у гробу,

живоме дај живот и у потпуности,

а ја сам млада и лепа,

и срце игра у мени.

Међутим, кад би се Хајнеова девиза озаконила, њега самог би требало убити пошто је боловао од прогресивне парализе, тим пре што је последње године свог живота провео у постељи као живи леш.

Дакле, ако дајете родитељима дозволу да уз помоћ џелата секу на комаде своју нерођену децу, дајте и деци право да вешају поред врата својих кућа сопствене старе родитеље. Међутим, и то ће бити хуманије у поређењу с оним што се ради с бебама кад се оне черече и на тај начин се обнавља средњовековна казна, која је била предвиђена само за најгоре злочинце.

Реченом додајемо и то да деца уз постојање истог права могу да убију само двоје људи – оца и мајку, а родитељи лишавају живота много већи број своје деце, тако да ни овде није могуће остварити потпуну једнакост. Али нека се макар делимично оствари правичност закона и реципроцитет човекових права.“

 

Архимандрит Рафаил Карелин

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме