Учитељица је ђацима испричала причу о потонулом бродићу.

– На броду је био брачни пар, који је успео да се домогне чамца за спасавање, али је у њему било само једно место. Муж је одгурнуо своју жену и сам се попео на чамац. Пред смрт, жена му упути своје последње речи.

Ту учитељица застаде на трен.

– Шта ви мислите – упита она – које су то биле речи?

Већина ученика је одмах рекла: „Мрзим те!“, или „Како сам била слепа!“.

Ту учитељица обрати пажњу на дечака, који је ћутке седео све време.

– А ти шта мислиш да је жена рекла?

– Мислим да је рекла: „Брини се за наше дете!“.

Учитељица се изненадила.

– Теби је позната ова прича?

– Не, већ је то исто рекла моја мајка пред смрт моме оцу – слегну дечак раменима.

Учитељица се надала да нико неће приметити како су јој засузиле очи.

– Тако.

Дакле, брод је потонуо. Човек се вратио кући и сам је одгајио ћерку. Након много година, кад се већ и отац упокојио, девојка је, прегледајући његове ствари, наишла на његов дневник у којем је прочитала следеће: „Већ је имала страшну дијагнозу када смо кренули на пут. Није јој остало много од живота. Боже, волео бих да сам се ја утопио уместо ње, али за добробит моје ћерке нисам могао! Нисам имао другог избора већ да је оставим саму усред океана.“

Овде се прича завршила.

Разред је ћутао.

Учитељица је видела у дечјим очима да их је прича дубоко дирнула, те да су по први пут схватили да се под маском добра не крије увек добро, као ни да издаја не стоји иза сваког наопаког поступка.

Зато никада не треба судити људима површно.

Можда не знамо много о њима.

(Мој слободни превод приче са руског)