Свети Василије Блажени

 

Живео неки цар, који је стремио мудрости. Једном дође до њега глас о извесном пустињаку, који зна све одговоре. Цар дође код њега и затече оронулог старца како копа земљу. Он скочи са коња и поклони му се.

– Дошао сам да добијем три одговора на три питања: ко је најважнији човек на земљи, која је најважнија ствар у животу и који је дан важнији од свих других?

Пустињак не одговори ништа већ настави да копа. Цар узе да му помогне.

Наједном примети човека како иде путем лица обливеног крвљу. Цар га заустави и љубазно утеши, затим донесе воде из потока, опра му и зави путничке ране, те га уведе у пустињакову колибу и положи на кревет.

Следећег јутра угледа пустињака како сеје.

– Отшелниче! – мољаше цар. – Зар нећеш одговорити на моја питања?

– Ти си већ одговорио на њих – одговори овај.

– Како? – зачуди се цар.

– Видевши моју старост и немоћ, ти си се сажалио на мене и пришао си да ми помогнеш – објашњаваше пустињак. – Док си копао земљу, ја сам за тебе био најважнија особа на свету, а помоћ мени је за тебе била уједно и најважнија ствар на свету. Појавио се рањеник – његова потреба је била важнија од моје. И он је постао за тебе најважнија особа и помоћ њему – најважнија ствар. Испоставља се да је најважнија особа она којој је потребна твоја помоћ. И најважнија ствар – добро које тој особи учиниш.

– Сада могу да дам одговор на моје треће питање: који је дан најважнији у животу човека – рече цар. - Најважнији дан је дан садашњи.

 

(мој слободни превод приче са руског)