Једном мудрацу беле косе дошла је у посету млада и прекрасна девојка.

– Шта да радим? - жалила се кроз сузе. – Увек се трудим да према људима будем љубазна, никог да не увредим, да помогнем у оном што могу. И, мада сам са свима дружељубива и нежна, уместо захвалности и поштовања примам увреде и горке подсмехе; чак и отворено непријатељство према мени.

Не кривим никога, али је неправедно и увредљиво до суза. Посаветујте ме, шта да радим.

Мудрац погледа лепотицу и са осмехом рече:

- Скините се голи и тако прошетајте градом.

– Зар сте сишли с ума?! – огорчено примети лепотица. – Тако ће ме још више наружити и Бог драги зна шта би ми могли урадити.

– Ето видиш – продужи мудрац, – плашиш се да обнаженог тела изађеш пред људе! Због чега онда ходиш светом огољене душе? Она је у тебе раскриљена попут улазних врата. У твој живот може да уђе ко год зажели. И када виде твоје врлине, као у огледалу покажу се њихови ружни пороци, и они почињу да те клевећу, понижавају и вређају. Немају храбрости да признају да постоји неко бољи од њих. Не желећи да се измени, злобан човек је у непријатељству са праведницима.

– Па шта да радим? – упита девојка.

– Дођи, показаћу ти своју башту – предложи старац.

Водећи је по врту, мудрац рече:

- Дуги низ година заливам ово цвеће и чувам га. Али никада нисам приметио како цвет цвета, премда касније уживам у лепоти и мирису сваког од њих. Тако и ти буди попут цвета: отварај своје срце пред људима лагано, неприметно. Пази кога бираш за пријатеља, ко ти чини добро, ко залива цвет, а ко ломи латице и гази их.

А закључак је прост. Речено је: „Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свог пред свиње (Мт.7;6)“. Душа треба да се отвори, но важно је правилно одредити с ким можете делити духовно богатство а са ким – не!

(мој слободни превод приче са руског)