Када се говори о култу сремских Бранковића, као и о светитељским култовима уопште, треба имати на уму речи Димитрија Богдановића: „Никада се неће довољно подвући огроман актуелни значај који су морале имати мошти светих владара једног народа за његову самосвест, за континуитет или обнову његове цивилизације“. Историчари су нарочито истицали чињеницу да су се, након Велике сеобе Срба 1690. године, у фрушкогорским манастирима нашле мошти припадника свих светородних династија – цара Уроша у Јаску, кнеза Лазара у Врднику и сремских Бранковића у Крушедолу. Неговање њихових култова уграђено је у темеље политичког програма српског народа у Угарској. Посебно су култови сремских Бранковића били у функцији очувања верског и националног идентитета. Верује се да су они, у доба турске окупације Срема, по интензитету превазишли и култове светитеља из куће Немањића.

 

Из књиге „Мајка Ангелина“ Светлане Томин