У аду, где у мукама грешне душе ишчекују Страшни суд, нашли су се у суседству писац и разбојник.
Писац је целог свог живота писао књиге, није био размажен, није крао, није убијао. Судбину која му је запала није очекивао и био је у великој недоумици зашто је настањен поред лопова и разбојника.
Обојица су седела у гвозденим котловима, до појаса потопљени у сумпор и катран. Под њима су демони распиривали огањ; код писца је пламен био мањи, код разбојника много већи. Али сумпор је у оба казана кипео од мехурова.
У вечности време нема никакву важност, али писац ипак примети да је пламен испод разбојника почео мало-помало да се смањује. Ту он издигну свој врат и спази да ватра под њим све више јача.
И заропта писац:
- Зашто се то дешава?
У том му се јави анђео и рече:
- Чујем да желиш знати због чега се ватра под твојим комшијом смањује а твоја расте. Сада ћу ти објаснити због чега је твоја патња већа.
Лопов је згрешио много у животу, начинивши силна злодела. Међутим, његова родбина се труди да исправи његова сагрешења. А ти си много већи грешник. Бог те је наградио талентом како би код људи будио добра и лепа осећања, а ти си својим књигама развраћао срца младих распаљујући у њима само страсти.
Причу са бугарског је, за блог и причољупце, у слободном преводу превела причалица.
