Слика са интернета

 

У једног верујућег човека био је неверујући син. Отац је много патио јер му није полазило за руком да усади у момка веру. Осетивши да му се ближи смрт, он позва сина.

– Испуни ми једну молбу!

– Какву, оче?

– Када умрем, ти посећуј ову собу четрдесет дана по петнаест минута.

– А шта треба да радим за то време?

– Ништа. Само седи. Сваки дан не мање од петнаест минута.

Сахрани син оца и учини му по вољи: посећивао је његову собу, седећи у њој. Када се навршило четрдесет дана, младић сам пође у цркву и отада постаде дубоко верујући.

Тек много година касније он је схватио колико је мудро било очево завештање. Отац је разумео да млади имају сувише брз ритам живота, горду сујету и не промишљају о вечном: о смислу живота, својој души, бесмртности, Богу. Но, зауставе ли се и остану ли у тишини – чуће куцање Господа у срцу.

 

Причу са руског је, у слободном преводу, за блог и причољупце превела причалица.

 

Силазак Благодатног огња у Јерусалиму 2016. године