Путник за Франкфурт

 

 

Младост је, може да се каже, пробојац у свему томе. Али није то оно што забрињава. Они..., ма ко они били..., служе се младима за своје работе. Младима у свим земљама. Наводе их на то. Млади певају песме, извикују слогане који звуче заносно иако често не знају њихово значење. Ништа лакше но покренути револуцију. Младости је то природно. У младости су сви бунтовници. Побуниш се, свргаваш, желиш да свет буде другачији од дотадашњег. Али си и слеп, такође. Младост има повезе преко очију. Не могу да виде куда их ствари одводе. Шта је следеће? Шта је пред њима? И ко то стоји иза њих и гура их да то чине? Е, то је оно што у свему застрашује. Знаш, неко држи шаргарепу и мами магарца да је поједе, а иза магарца је неко други који га гони штапом да то уради.

—Бавиш се неким невероватним размишљањима.

—Нису то само моја размишљања, драги мој дечко. Тако су људи и за Хитлера говорили. Али тада је у питању дуга и пажљива припрема. Био је то рат разрађен до детаља. Пета колона била је размештена по свим земљама да их припреме за долазак натчовека. Натчовек је имао да буде цвет немачке нације. Тако су они мислили и страсно у то веровали. Неко други сада мисли можда на сличан начин. То је вјерују које би они здушно прихватили... ако им буде понуђено довољно паметно…

—Веома занимљиво.

—Застрашујуће је то што се иста идеја стално поново јавља. Историја се понавља. Млади херој, златни натчовек кога сви морају да следе. — Заста мало па рече: — Иста идеја, знаш. Млади Зигфрид.

 

***

 

Људима не може да се верује. Не преноси то ниједном од оних идиота из владе, оних повезаних с владом или оних који се надају да ће постати чланови владе чим ова гомила буде отишла. Политичари немају времена да пазе на свет у коме живе. Они на земљу у којој живе гледају као на једно велико гласачко тело. И то им сасвим замагљује видике. Раде оно за шта искрено верују да ће донети бољитак и онда се изненађују кад ништа добро од тога не испадне јер то уопште нису ствари које људи желе. А човек не може а да не закључи како политичари сматрају да имају божанско право да лажу за добру ствар. Заиста није прошло много времена откако је господин Болдвин рекао оно своје чувено: “Да сам говорио истину, не бих добио на изборима.” Председници влада и данас тако мисле. Ту и тамо добијемо понеког великог човека, Богу хвала. Али је то реткост.

 

***

 

Џејмс Клик се нагло окрену према лорду Алтамонту.

—Не знам да ли ту постоји веза, сер - рече — али једном сте ми испричали причу о особи из берлинске амбасаде. Жени.

— Ах, то? Да, сматрао сам у то време да је то занимљиво. Да, има то везе са овим о чему сада причамо. Била је то супруга једног амбасадора, паметна, интелигентна жена, веома образована. Није пропуштала да лично иде и слуша фирерове говоре. Говорим, разуме се, о времену непосредно пред рат од 1939. Била је страшно радознала да сазна шта то говорништво може да оствари. Зашто толико на све утиче? И тако је ишла. Враћала се и говорила: „Невероватно је. Не бих веровала да нисам била сведок. Разуме се да немачки не разумем баш најбоље, али ме је говор свеједно понео. И сада ми је јасно зашто се усхићују и сви други... Хоћу да кажем да су његове идеје прелепе... Распаљују вас. А како само говори. Просто осећате да не постоји други начин размишљања, читав нови свет биће створен само ако човек пође за њим. О, не могу то сасвим правилно да објасним. Записаћу све чега се сећам и кад вам то онда будем донела, биће вам јасније него кад вам ја причам о ефекту који то има.”

Рекао сам јој да је то добра идеја. Дошла је до мене следећег дана и рекла: „Не знам да ли ћете ово да верујете. Почела сам да пишем ствари које сам чула, ствари које је Хитлер говорио. Њихово значење... али... било је то застрашујуће искуство... уопште није имало шта да се напише, изгледало је да нисам у стању да се присетим ниједне подстицајне или узбуђујуће реченице. Сећала сам се неких речи, али оне нису имале исто значење кад бих их ставила на папир. Биле су... о биле су тако... безначајне. Ништа не разумем.

Ово вам указује на једну од великих опасности којих се човек не сећа увек, али оне постоје. Постоје људи способни да на друге пренесу дивље одушевљење, врсту визије живота и збивања. У стању су да то ураде иако то у ствари није на основу онога што говоре, нису у питању речи које чујете, није чак ни описивана идеја. Нешто је друго.

 

***

 

Сада се промовише, морате да схватите, нарастајуће подизање младежи против влада њихових земаља, и то на све стране; дизање младежи против родитељских обичаја, веома често и против религија у којима су васпитавани. Постоји злослутно приклањање вери да је све дозвољено, постоји стално нарастајуће обожавање насиља. Насиља које није алатка за стицање новца већ насиље насиља ради. Ово је посебно истакнуто, а разлози који доводе до тога заинтересованим људима најважнија су ствар и од врхунског значаја.

—Повлађивање младежи, ширење вере да је све дозвољено, да ли је то значајно?

—То је начин живота, ништа више. Доводи до одређених злоупотреба, али то није правило.

—Шта је с дрогом?

—Култ дроге намерно је осавремењиван и подстицан. На тај начин стицане су огромне суме новца, али није то, тако бар ми мислимо, покренуто ради зараде.

Сви они тада погледаше господина Робинсона, који лагано заврте главом.

—Не — рече он — само изгледа да је тако. Неки људи су ухапшени и изведени на суд. Растурачи дроге биће под присмотром, али овде у позадини не стоји само растурање дроге. Растурање дроге је средство, и то веома опако средство, за стицање новца. Али никако само то.

 

***

 

Кроз врата, пролазећи између два реда очевидно његових следбеника, уђе најзгоднији млади човек кога је Стафорд Нај икад видео. Златокос, плавоок, савршено грађен, зделан као руком мађионичара, појавио се као да је изронио из света мита. Мит, хероји, немири, поновно рађање, све је марширало с њим. Његова лепота, његова снага, његова невероватна самоувереност и надменост.

Ходао је кроз шпалир својих следбеника све док не стаде пред језивом планином женствености што је на свом трону седела на челу стола; клече на једно колено, диже јој руку до својих усана па онда, дижући се на ноге, избаци једну руку у знак поздрава и крикну поздрав који Стафорд Нај од осталих раније већ беше чуо. — Хајл! - Његов немачки није био сасвим чист, али Стафорду Нају учини се да је оно што даље изговори било нешто као: „Поздрав великој мајци!"

 

***

 

Они што раде с лујкама обично су то по струци. Уз мало среће пустиће га да завири у главе неких наших младих успаљеника који су пуни немачке филозофије, филозофије заговорника Црне моћи, филозофије мртвих француских писаца и тако даље. Вероватно је да ће га пустити да такође проучи и главе наших узданица из правосуђа, нарочито оних председавајућих, који нас опомињу да будемо пажљиви јер може да се учини ненадокнадива штета по его младих ако их потерамо да радом себи створе средства за живот. Безбеднији смо, кажу, ако живе од социјалне помоћи јер онда могу да се врате у своје собе, да не раде ништа и да читају још филозофских дела. Али, ја сам старомодан. Знам то. Не морате то ни да ми кажете.

 

***

 

Бриљантни политичари, без изузетака, били су одговорни за отприлике две трећине озбиљних криза у својим земљама. Преосталу трећину невоља изазивали су политичари који нису били у стању да прикрију чињеницу да, мада су их и саме изабрале демократске владе, код њих постоји значајно одсуство моћи здравог расуђивања, здравог разума и, у ствари, било каквих приметних квалитета мозга.

 

***

 

—Секс је у стању да уништи сам себе. У доба старих Римљана људи су, огрезли у порок, огрезли у претерано уживање у сексу, они који су злоупотребљавали секс све док у њима није замро и прерастао у досаду, понекад бежали у пустињу и постајали пустињаци као свети Симеон. Секс ће исцрпсти сам себе. За сада врши посао, али не може да влада личношћу онако као дрога. Као дрога и садизам, и љубав према власти и мржња. Жеља за болом бола ради. Задовољства у његовом наношењу. Они себе уче задовољствима које пружа зло. Кад вас једном захвате задовољства које зло пружа, повратка више нема.

 

Одломци из књиге „Путник за Франкфурт“ Агате Кристи