Четвртак, Мај 23, 2013
У ропству
Некад смо сви знали јасно,
од најнеписменијег сељака
па до господе и деце њине,
шта је родољубиво и часно,
и шта треба да чине
потомци негдањих јунака.
Не могу да познам народ
чије су певали врлине
песници од Бранка до сада.
Српско стадо мало
све до последњег руна
разбило се и ошугало.
Постали смо земља
робова и потказивача
и стокатних зеленаша.
Пуне су нам улице сада
поштованих зликоваца,
а затвори невиних робијаша.
На леђима као да грбу
носим од бола и стида,
и улицама кад идем,
као да ми блато баца
поглед охолих странаца
у лице, и сваког дана
вео ми се по вео скида
са ругоба наших рана.
• Porobljavanje sveta se uspešno odvija. Robovi pevaju što su živi, jer smrt bi ih odvela u pakao.
• Čip na čelu je finale. Sve je počelo zvezdom petokrakom na čelu.
• Da narod drži prst na čelu, ne bi bilo mesta za čip na čelu.
• Možemo živeti slobodno. Lična dokumenta su u čipu, čip na čelu, a glava - u torbi.
• Nema rasne diskriminacije. Čip je isti za ljude i životinje.
• Savremeno ropstvo je humano. Žig se ne vidi golim okom.
Дала си ми, Дацо, идеју, па ћу се на твоје афоризме, као сведочанство времена којем робовасмо и робујемо, додати наредни текст, тако да се и коментари уклопе у пост, чинећи целину.
"Непосредно после Другог светског рата, и у село Губеревац у Гружи дошле су партизанке ради ''идеолошког образовања жена''. После њиховог излагања, реч је узела бистра и отресита домаћица Милка Алексић. Поред осталог, рекла је:
''Позивам вас партизанке да дођете у моје домаћинство, да будете моји гости и да видите колико траје радни дан сеоске жене. Ја ујутру устајем у пет сати а лежем у један по поноћи. Моје краве хоће да се помузу на време, јагњад и телад на време да се напоје и нахране, они не знају за моје идеолошко образовање. А и не знам где бих у мом домаћинству то ваше идеолошко образовање применила.''
За разлику од партизанки, које су клицале Титу, Милка је на крају говора узвикнула: ''Живео српски народ!'' и ''Живела Србија!''. Па је још додала: ''Пази, српски народе, шта радиш, далеко си заведен''.
Проломио се аплауз, одушевљени мештани носили су је на рукама.
Али, Милку убрзо хапсе. Муж Живко и синовица Божана безуспешно су покушавали да је посете у Крагујевцу, у Капислани. ''Сећам се, када је дошла кући била је живи леш. Није могла разумљиво да говори. Није се опоравила. Умрла је не рекавши ништа шта је у затвору доживела'', сведочила је за ''Погледе'' Божана.
У то прво време комунисти су по правилу лоше пролазили са својим невероватним лажима, све док ствари не би преузимали њихови кључни људи: армија џелата и мучитеља. После неизбројаних хиљада убијених и мучених, идеолози су се враћали, и тада их више нико није извргавао руглу. Механизам самоодбране чинио је своје. Све више људи веровало је у лаж, видевши да се истина сурово кажњава. Временом, број идеолога и разних теоретичара надмашио је број џелата и мучитеља, јер се потреба за њима смањивала. И обратно: када више није имао ко да убија и мучи за изговорену реч, чак и за мисао, лажи су лагано почеле да нестају.
Лагано, а не брзо, јер су многи који су прихватили лаж негирали да је насиља икада било. И тако до наших дана..."
Скривена историја
Прича о злу
Поводом исповести Титовог убице Видана Мићића, у роману ''Џелат'' Слободана Гавриловића
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Питам се да ли је могуће један народ који је више од свега ценио слободу приволети ропству, или је све што се дешава само пролазна лудорија самоубеђивања да нам ропство одговара и да ћемо се на њега успешно привићи.
*Јанакис
У том народу је дошло до преумљења, тако да он из тога тек треба да изађе, отргне се или пробуди. Али смо, у сваком смислу, чудан народ. Што рече неко: кад би Срби веровали у Бога колико у неку идеологију, где би нам био крај?