Пре него се залута
"Ја сам
живео са мојим дедом. Он је био добар и вредан човек, који се трудио да
ме обучи за живот. Али ја сам хтео да будем мангуп. Предао сам се улици и
чарима криминала. Дедине речи тада нису стизале до мог разума. И деси
се да заглавим у Централном затвору. Не знам да ли постоји горе место за
отрежњење: убице, педофили, хомосексуалци, силеџије, силоватељи...
Једина моја срећа у несрећи је била та што је ту казну служио мој
познаник и он ми је био заштита. И онда чујеш како се свађају око
музике, па дижу у вис три прста и траже још ћирилице, то јест квази
народњака. Могу само рећи да ми је то згадило Српство. По изласку сам се
пребацио на Пешчаник. А ови исти као они само наштеловани налево.
Најпосле
се вратих деди и почех да у глави тражим и проналазим само његову
мудрост. Смирио сам се. А децу са улица, која желе да скрену, поучавам
личним примером, понајвише комодитетом у ЦЗ. "
Преносим
вам ову причу из више разлога. Већина нас гледа детективске филмове и
дивимо се умећу и памети разних Шерлока и њему сличних. Међутим, добар
полицијски рад састоји се из информација које добијају од својих
доушника (тастера). Једном ухваћени у неком неделу ви сте особа с
досијеом. И ако вас не ухвате као малолетника, ухватиће вас кад напуните
довољно година. Они не морају да журе, ви ћете се кад-тад наћи у
сачекуши. И тад постајете "оштећена" роба погодна за свашта. Исто је и
са штићеницима одређених казнено-поправних домова. Стога будите увек на
опрезу, поготово млади, са сваким малолетним преступником. Многи од њих
неће умети да се носе са досијеом, па ће се или позиционирати или
цинкарити; и једно и друго је по друштво погубно, али за неке бабе
здравље пожељно. Посебно поучно је да у самој војсци напредују
цинкароши. Ко је служио војску то зна.
Дакле, не да нема ничег занимљивог у малолетничкој деликвенцији, већ је пре глупост и кресање сопствених крила.
Велика лаж нашег времена
Константин Петрович Побједоносцев, (1827-1907), професор права, сенатор и обер-прокурор Светог синода Руске православне цркве:
ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА
Избори
су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и
своју тактику, при чему се кандидат који се бира не налази у директном
контакту са бирачем.
Ако
кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он
почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно
крећу у лов на присталице...
Увек
има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на удицу и,
гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас,
привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и
капиталом.
Организују се,
дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и
уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу,
стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; Фраза, и
ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима.
Гомила
слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће
вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.
На
дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно;
то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати
појединачно.
Већина, пак,
тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од
кандидата кога је истакао партијски комитет. На листићима она исписује
име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време.
Дотичног
човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом
карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто
зато што су се његовог имена толико наслушали.
Узалудно
би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак,
да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не
хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора
преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата
сходно своме схватању.
Како
год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место
истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски,
изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у
стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би
требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на
онога ко безобзирније јури напред.
Изгледало
би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање,
искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да
има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније
одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и
извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе
поменути квалитети се не траже.
Скромност,
удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако
настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја!
Ето
шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и
друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност,
која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост.
Према
томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости,
он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом.
Шта
је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако
мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на
законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са
безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под
утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности.
Људи
се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над
собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме
карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним
деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови
последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се
поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину.
На
тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са
олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи
нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у
уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.
Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу.
Јавне
седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се
држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан
говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари.
Сами
говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове
популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни
су за гласање.
Каква
треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је
сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке
лажи, која влада у наше време.
По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа.
По
теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним
расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива
диктирано вољом вођа и схватањем личне користи.
По
теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро;
у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега,
лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља.
По
теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и
омиљених грађана; у пракси, пак, то су најмање частољубиви и
најбезобзирнији грађани.
По
теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има
у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном,
уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом
заинтересоване партије наложено да гласа.
По
теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни
разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су
одлучна воља, егоизам и речитост.
Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства.
Привидни праведници
Да ли је постојала нека појава у људском
роду против које се Господ Исус Христос најватреније залагао, нешто што
је посебно разобличавао у данима Свог првог доласка у свет ради спасења
људи? Зачуђујућа ствар: Ниједном није разобличио ни блуднице, ни
грешнике, ни царинике, ни разбојнике, али је са свом силином божанског
гнева одбацио од Себе привидне праведнике. Из целог Јеванђеља видимо да
нема страшнијих преступника пред Богом од оних чији се грех састоји у
томе што су праведни у сопственим очима. Управо они су добили име –
фарисеји, које је касније постало заједничка именица.
Наизглед
ови људи – угледни праведници – никога нису убили, нису ништа украли,
нису чинили прељубу. Али то је само на најповршнији поглед. У ствари,
управо су они, фарисеји, убили Христа и до дана данашњег убијају Бога у
себи и у људима, управо они својом лажју поткрадају људе, затварају за
њих Царство Небеско, управо они чине духовну прељубу варајући Бога са
ђаволом. Они су неприметно за саме себе уместо истинског духовног живота
који се састоји у општењу с Богом подметнули изопачени, дубоко лажни и
фарисејски живот. Шта се десило с њима, с људима који су некада били
нормални и веровали у Бога? – најужасније што може да се деси човеку:
престали су да буду деца Оца Небеског. „Ваш отац је ђаво; и ви хоћете да
испуњавате похоте оца вашег“ – тако гласе страшне речи које је Спаситељ
упутио фарисејима. Под обличјем свечаног служења Богу фарисеји заправо
служе ђаволу својом страшћу која све гута – гордошћу. И што је
најтужније, не само да сами улазе у овај смртоносни савез, већ из све
снаге увлаче у њега за собом и друге – „ове мале“. „Слепци, вође
слепих!“ – разобличава их Спаситељ, - „Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско за људе, јер сами не
улазите и онима који хоће да уђу не дозвољавате. Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лицемерно се дуго
молите: због тога ћете још више бити осуђени. Тешко вама, књижевници и
фарисеји, лицемери, што обилазите море и копно да бисте обратили бар
једног; и кад се то деси, чините га сином пакленим, двоструко горим од
вас.“
Због чега су свети
оци уредили тако да сваки Посни Триод почиње управо од ове приче? На шта
нас упозорава Господ и шта света Црква у његово име неуморно понавља
уочи Великог поста?
Читава
ствар је у томе што нам оци и Црква говоре нескривену и горку истину:
смртоносна болест фарисејства постоји и у нама. И за свакога од нас је
питање живота и смрти да је откријемо и да се од ње исцелимо. Од Самог
Господа, милосрдног Лекара душа и тела о људима које је задесила ова
болест сазнајемо нешто заиста страшно: „Приближавају Ми се ови људи
устима својим, и поштују Ме језиком, а њихово срце стоји далеко од Мене;
али узалудно Ме поштују учећи учењима и заповестима људским.“
„Тешко
вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што постајете налик окреченим
гробовима који споља изгледају лепо, а унутра су пуни мртвих костију и
разне нечистоте; тако и ви по спољашњости изгледате праведни, а у себи
сте пуни лицемерја и безакоња.“
„Змије, породи аспидини! Како ће те побећи од тога да будете осуђени на пакао.“
„Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, уђи у Царство Небеско.“
Ова
болест је посебно опасна због тога што протиче скривено од самог човека
који је заражен фарисејством. Фарисејство тежи ка томе да уништи главну
одбрамбену снагу наше душе – покајање, привидног праведника чини
неспособним за њега. „Јавни грешник који је пао у смртне грехове
способнији је да се покаје него привидни праведник који је по свом
спољашњем понашању беспрекоран, али је у тајности своје душе задовољан
собом,“ – пише светитељ Игњатије.
Главни
симптом ове болести јесте понижавање других и самооправдавање. Ако у
себи видимо ове смртоносне особине треба све да оставимо и да их ради
спасења свог вечног живота одмах исправљамо покајањем и одлучном
променом самих себе.
„Чувајте
се квасца фарисејског, који је лицемерје,“ – Господ упозорава Своје
ученике. Колико се често он у обличју (што је посебно одвратно) побожних
размишљања и разговора увлачи у наш живот. Исто онако постепено, као
што су фарисеји дошли до мржње према Богочовеку и одлучили да Га убију,
сваком од нас прети иста смртоносна опасност ако се не променимо по
духу. Јер обојица – и фарисеј и митар – су донели Богу плодове свог
духа: један гордост и осуду, а други смирење и покајање. Господ од нас
не очекује праведност законика која се стално правда пред Богом, већ
духовну праведност, која у смирењу не налази у себи ништа добро –
праведност светаца.
У
Јеванђељу је свети апостол Лука за нас сачувао тужне речи Спаситеља:
„Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Шта до те мере може
да уништи Христово дело у људским душама? Да бисмо одговорили на ово
питање погледајмо где и кад су изговорене ове речи? Спаситељ их је
изговорио непосредно пре него што је почео причу о митару и фарисеју.
Надмена гордост, осуђивање ближњих, упорно самооправдање и на крају
крајева, упорно противљење Богу биће узроци духовних катастрофа и пораза
многих људи који ће на почетку поверовати у Христа. Посебно обратимо
пажњу на следеће: превара, лоповлук, блуд и убиства су распрострањени у
целом свету, и они су страшни. Међутим, најсмртоноснија, најстрашнија
болест на земљи – фарисејство – испољава се само у нашем друштву – у
заједници људи који верују у Бога. Упозорени смо: смртоносна болест
фарисејства ће харати и хараће управо у Цркви Божјој до краја људске
историје, до Страшног суда.
За
сваког хришћанина, Христовог ученика, само ако није налик на Јуду,
поприште Великог поста не треба да се заврши поразом, већ победом –
Божјом победом над наших греховима. Почнимо с највећом одговорношћу пред
Христом Који полази на распеће и васкрсење, припрему за Велики пост од
оног духовног труда који нам данас света Црква нуди с мајчинском бригом –
од размишљања о митару, фарисеју и себи самима.
Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)
Пасуљка
Утрчава Мици код мене у собу, ускаче у кревет, па ће рећи:
- Тето, хоћу да спавам!
- Добро, лези и покриј се.
- Причај ми причу!
- Важи! - рекох и почех да смишљам неку нову, а примерену дневним дешавањима.
- Били једна тата вртлар и мама вртларка и они су имали детенце пасуљ - започех приповедање.
- Пасуљ?! - упита Мици зачуђено. - Је л' то била девојчица?
- То је као, а може да буде и девојчица - појасних, задржавајући смех. - И тата вртлар и мама вртларка посејаху дете пасуљ у земљу и крену да се брину о томе да зрно порасте велико и паметно. А доле, у утроби земље, Пасуљка је хтела што пре да изађе на светло, да види сунце - није волела таму у којој је била јер је ту било много чега што ју је плашило и ометало њен раст. Али она је била мала и није баш најбоље то све разумела, па су јој тата и мама помагали: тата ју је храбрио, а мајка је бринула да њено срцуленце не залута. И тако је мајка вртларка чупала и грабљала коров око мале Пасуљке - то је сва она трава, која није дала зрну да порасте до сунца, а тата је мотиком вадио сва она страшна створења: црве, гусенице, кртице, који су хтели да је заувек задрже у тами. Имајући најбоље савезнике, Пасуљка је све више и јаче дизала своје ручице ка родитељима и сунцу, па јерасла и велика порасла; и не само то. Својом послушношћу успела је да пред тату вртлара и маму вртларку изведе и нека друга зрна пасуља, са којима је после наставила да се дружи, а сви заједно су се множили и расли на радост многих, не само родитеља. И чича мича и готова прича.
- Може још једна прича, тето? - упита Мици полусклопљених очију.
- Може. Поред мале Пасуљке растао је и мали грашак - наставих нешто тише.
- Је л' он био дечак?
- Наравно. И он је слушао све шта су тата вртлар и мама вртларка говорили Пасуљки, те је и сам порастао велики. Толико велики да је постао чак и познат. Он је, знаш, управо оно зрно из бајке "Принцеза на зрну грашка"...
Кад је тета, најпосле, све ово испреплитала и Мици је заспала.
А, рачунам, штета би била да прича пропадне, па је записах. Није на штету, а може бити на корист.
Јелена Јергић
Васкршња прича
Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући.
Момо Капор: Васкршња прича
„После пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле нове грађевине, па вам кућица из Ивице и Марице, стара липа, шупе, голубарник у дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.
– А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. – Што није дошла?
Како да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште и то да спава у вашој старој дечјој соби на прекратком лежају.
– А Роберт? – наставља са питањима мајка. – Што ниси повео Роберта?
– Знаш, кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби нема распуст.
– И нас ће да руше! – каже кева. – Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.
Луда је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен: “Нажалост, ваша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена.” Замислите да лондонски спикер ујутру каже “Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту број 16 неће бити срушена…” Али овде је, изгледа, све могуће.
Изашли сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема пољанчета на коме сте играли кликере.
Сада је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе кафане у којима сте се по први пут напили у животу. Није било ничег другог сем рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало. Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар и димничар играју шах у пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе, шта је било, било је.
Након пет година све се смањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и град, све…
Последњи дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.
И после свих чувених минералних вода, Вишија, Сан Пелегрина и осталих, најзад сте утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.
Приметили сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли… Седите и гледате у креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван с тучком, а за његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.
И тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете, упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у “Соколац”, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.
Палите свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити похвалио за било шта што сте учинили, а тек кад је умро слушали сте од његових другара у бифеу “Морава” како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га било.
После много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби, успавани лавежом чубурских паса.
Ујутру, на кухињском столу, дочекала вас је здела обојених ускршњих јаја. Узели сте црвено, мајка плаво.
– Разводим се… – казали сте.
– Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.
– Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.”
Извор: Детињарије
Три дана
„Видећеш ти кад дођеш у моје године!“, колико сте пута чули ову реченицу?
„Не
можете доживети ове моје године, а да немате невоље. Године и невоље
иду увек заједно“, рекла је сиромашна бака и дала животну лекцију младој
жени.
На старом месту,
на почетку пролаза, седела је стара продавачица цвећа. Око њених ногу
били су распоређени букети свежег цвећа на раширеном новинском папиру.
Продавачица цвећа се смешила, а њено старо, изборано лице сјајило је
неком унутрашњом радошћу.
Без
много размишљања млада жена се окренула, изабрала је један букет и
упитала: „Данас сте изгледа срећни?“ „Зашто да не, одговорила је
старица. Све је добро. Зар не?“ Била је јадно одевена и веома стара, њен
одговор је изненадио жену.
„Па
ви овде седите већ годинама. И увек сте насмешени. Изгледа да се добро
носите са својим невољама?“ „Па не можете доживети ове моје године, а да
немате невоље. Године и невоље иду увек заједно“, одговорила је. „Али
све вам је то као Исус и Велики петак“, а онда је застала. „Као шта?“
упитала је жена.
„Као
Исус и Велики петак. Када је Исус умро на крсту у петак, био је то
најгори дан за Исуса. И кад се појаве невоље, ја се увек тога сетим. Јер
тада себе подсетим и шта се догодило са Исусом три дана касније. Тада
је Исус устао из гроба – васкрснуо је из мртвих. Када ствари пођу како
не треба, научила сам да не гунђам већ чекам три дана, јер тада све
некако изађе на добро.“
Млада
жена се насмешила у знак поздрава и пошла даље. Понела је са собом малу
лекцију о стрпљењу, и кад год дођу невоље или неприлике увек се сети
речи: „Дај Богу прилику да ти помогне. Причекај три дана.“
Очекујући варваре
Константин Кавафи
ОЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ
-Шта ћемо овде на агори окупљени?
Треба данас варвари да стигну.
-Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају а не доносе законе?
Зато што ће варвари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Варвари ће их начинити чим стигну.
-Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?
Зато што ће данас варвари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је
специјално за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.
-Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице с толико аметиста,
и сјајно прстење с дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?
Зато што ће данас варвари стићи;
а такве ствари засењују варваре.
-Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?
Зато што ће данас варвари стићи;
а њима су говори и свечане беседе досадни.
-Зашто одједном настаде толики немир
и збрка. (Како су им лица постала озбиљна).
Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?
Зато што се већ смркло а варвари нису дошли.
А неки људи су стигли са границе
и рекли да варвара више нема.
Па сад, шта ћемо без варвара?
Они су ипак били неко решење.
Превела: Ксенија Марицки-Гађански
Беспотребни "хероји са кауча"
... илити све(т) је психијатрија
Како су игрице постале профитабилније од филмске и музичке индустрије, а бесплатне су?
Имате
популарну онлајн игрицу, коју преузимате бесплатно. Али херој са кауча
жели да буде бољи од свог другара, а то може само ако има бољу опрему.
За почетак му треба два долара и родитељ, да би се одморио од рођеног
детета, даје му кредитну картицу да купи виртуелне алатке. И родитељ,
друштво, заједница више нико није битан кад се дете дочепа те картице.
А онима, који кроје за своју децу бољу будућност, овако урађена деца по саветима психолога - нису потребна.
Зато
се послодавцима препоручује да се у новим компанијама не запошљавају
рођени од 2000. године (јер немају ни концентрације, ни озбиљност), зато
су вам школе застареле, зато се деци у Канади дозвољава право на
еутаназију без сагласности родитеља, а лекарима да секу и убијају по
закону. А ви сте таман урађени да вас затворе у собу и да чекате зелено
светло за места на којима се можете прошетати или окупљати. Сад имате и
мреже за све врсте баханалија и блудничења, проститутке вам школују у
школама, а оне са улица свој занат продају из станова. Јер не могу сви
на телевизију, али је екран сад доступан свима.
Сећате
ли се, неки, кад смо примећивали како више нема потреба за серијским
убицама и да ће доћи време да такви добију, уместо лечења, друштвено
признато запослење?
И нашу земљу представљају као гејминг зону...(Космополитика)
Излечити страх
Филм о Светом Луки Кримском
Окрени се светлости
Не можемо увек бити добро. Има тренутака када нас боле душа и тело.
Осећамо да не можемо више да издржимо , осећамо се уморно и исцрпљено.
Немојте
бити строги према себи, животу и другима. Није увек могуће насмејати
се, имати издржљивост за борбу. Такве тренутке су имали и светитељи, а
како не би ми у свету, са свим притисцима и стресовима.
За
светог Јосифа Исихасту се каже да га је у једном периоду ухватила туга.
Тражио је да га одведу једном монаху пустињаку из скита да се мало
насмеје. „Ако насмејеш другу особу, ђаво и зло пукну. Смех је
нематеријално доброчинство...“.
Дакле, сви ми,
млади и стари, светитељи и грешници, пролазимо кроз тешке тренутке и
периоде живота. Не дозволите да нам помисао очаја каже „само ви сте
такви…“ Не, сви људи пролазе кроз ово.
С једне
стране, све ово је добро за нас. Подсећа да смо створени и пропадљиви,
разбија илузије о нашој свемоћи. Отвара нас за Милост Божију. Јер ако
поднесете Крст, доћи ће Васкрсење. Ако окусите горчину бола, онда ћете
се засладити благодаћу Божијом.
Само, у овим
тешким и мрачним тренуцима пазимо да не паднемо у тешке грехе. Јер када
душа боли, човек жели да побегне од бола, празнине и туге, и чини грехе.
Шта је грех? Замена Бога. Губимо Бога, не можемо да понесемо празнину,
беду и тугу и онда да не бисмо полудели чинимо грехе. Да попуне празнину
која је спремна да нас прогута. Наравно, ово ништа не решава, само
увећава зло, али за тренутак осећамо да смо се утешили.
Не
треба никога да критикујемо, јер ми видимо грех, страст и неуспех, али
не видимо рану, бол који сваког човека наводи на грех. Волети људе,
разумети их, то су патње постојања. Људи желе љубав, а не казне и осуде.
Зато
је свети Порфирије нагласио - не бавите се својим злом и гресима. Пао
си у грех, добро, заборави, окрени се добру, светлости, Христу. Када
дође светлост, тама нестаје сама од себе, не морате је јурити.
Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос
Христос се роди
У сваком рођењу, увек постоји Ирод жедан смрти.
У свакој радости, неко тражи нашу сузу.
У сваком успеху неко је љубоморан на наш осмех.
Наши пријатељи и партнери се не виде само у тешким временима, већ посебно ако издрже нашу радост.
Не
постоји сигурно место у овом животу где би могли да избегнемо Ирода.
Најокрутнији облик Ирода је већ у нама, спреман да убије нашу невиност и
детињатост. Најкрвожеднији и најтиранскији џелат смо ми сами у себи.
Кад
год вам неко каже, „не можете, нећете успети“, кад год ми сами
саботирамо промене које су нам потребне да бисмо живели испуњен живот,
Ирод је на делу.
Постоји
начин да побегнемо од Ирода - да дозволимо Богу да сања у нама. То је
оно што Јосиф ради. У тишини се моли, слушајући Божји глас у себи. Сања о
плану бекства од уништења и хаоса. "Узми мајку и дете, и бежите у
Египат"
Решења су у нашим
сновима, одговори су већ у нама. Бог хода лагано у башти наших срца.
Усудите се да корачате са Њим, научите да Га слушате, да видите знаке
Његовог присуства. Бог има план, верујте Му. Он већ постоји у вама, само
почните да га читате.
*
Увек пред зору, тама je најдубља, а онда долази Светлост да распрши ноћ, осветли живот и пружи нову стварност.
Тако је и Христос дошао у таму света, као Светлост и Сунце правде.
Он је дошао да попуни празнину нашег постојања. Да одговори на наша срцепарајућа питања.
Да да смисао тежини постојања, да претвори смрт од одредишта у пролаз.
Те ноћи, када се свет заувек променио, било је много протагониста.
Звезда, мудраци, пећина, Богородица, Јосиф, беба, Ирод, анђели.
Свако од њих - снажно присуство и животни предлог.
Прошетајмо ову ноћ заједно, жедни њене зоре.
о. Пападопулос
Зла реч на благдан
(Прича на основу истинитог догађаја)
Те
године не би снега до Божића. А на Бадњи дан отвори се небо, и искрену
се све што до тада није падало. Нападало, завејало, украсило, па се
изведрило. Бљешти све умотано у искричаве копрене. Тада се знао ред. Кад
овако завеје, из сваке улице по неколико људи изађе и праве пртину, а
за њима деца малим лопатама разгрћу и тако све до школе. Испратисмо децу
у школу, па ајд’ на посао. Кажу, најважније је да се рашчисте путеви.
Поделише нас у групе, сваком дадоше лопату, и ко зна и ко не зна са њом
да ради. Мени западе пут до цркве. Разгрћем онај силан снег, беше виши
од метра, а све се молим Богу да ми опрости што данас, на благи дан, на
светло лице Божића, радим. А опет велим, разгрнућу пут, па ће људи моћи
на Литургију да дођу. Шта ћеш, такво је било време, ни да помислиш ниси
смео да кажеш да је празник и да не треба да се ради. Одмах би те
прогласили за народног непријатеља и издајника.
Стигох
до цркве, сав се купам у зноју, не осећам мраз, погледам, а порта
окићена снегом, грање се навило, загрлило дрвеће црквицу, сунце
просијава па се све сјаји. Баш се види да је празник којем се не само
душа, него и небо радује. Зазвонише звона. Скидох капу, прекрстих се и
рекох сам себи: “Не можеш цео век да будеш кукавица: чувај се да што не
кажеш, застри прозор да ти ко не види славску свећу, поздрави кришом
попа на улици, не помињи ни Божић ни Васкрс… Постадосмо ко сточица
бесловесна, ако све позаборављамо, од кога ћемо милост да очекујемо?
Уосталом, мој сам део посла урадио, два пута брже него што је одређено, у
партији нисам, па шта ми могу!” Уђем ти ја у цркву, а мирише тамјан као
душа, сакупља се свет, највише стараца и старица. Еј, тешко нама, кад
нам старост веру чува.
Поче
служба. Наврле успомене. Све се ређају слике како је некада било. Нешто
ми се скупило у грлу, ‘оће да удави. Почех да плачем као дете. Све ми
сузе капају на бркове. Исплаках се и би ми лакше. После службе само
чујеш: “Христос се роди! - Ваистину се роди!” Изађем из цркве радостан и
препорођен. Вратим се на посао, кад баш у центру пред дирекцијом
сретнем кума, иде са пословођом. Приђем му и онако од срца кажем:
“Христос се роди!”, а кум ће мени на то: “Ако, а што то причаш мени, иди
у Месну канцеларију, па пријави, да упишу у књиге.” И још поче да вређа
Пресвету Богородицу и хули на Духа Светога. Пословођа се смеје, а он
све више. Одакле само дођосе онолике погане речи, као да их је сам
нечастиви у уста метао. Заборавио и ко је и шта је, само да се умили
пословођи и захвали за кредит који су му дали и место бригадира. Даде
веру за вечеру. Окрену ми се цела варош наопако, гледам кума, а он се
смеје и иде другима да прича како ме је “средио”. Потрчим за њим, кумим,
молим, да не греши душе, празник је, Божић, греота је тако. Ништа он не
слуша, још ми каже како сам заостао и верски затуцан. Мислим се, кад
пре научи и партијски да говори. Цео дан сам био невесео. Силна ме туга
била притисла. Дођем кући. Жена и дечица чекају за постављеном трпезом.
Упалим свећу, преломисмо чесницу, мирбожамо се, изљубимо, честитамо
празник једни другима, а мени никако да се врати мир. Пеку и бриде
кумове речи, као да ми је жеравицу у њедра бацио.
Прође
празник, отопише се снегови, крену све својим старим током, само ја са
кумом не могу да говорим. Неки су мислили да је мени криво што је кум
добио кредит и завршио кућу, продао земљу и купио модеран намештај и
телевизор. Није, Боже сачувај, мило ми је што се средио, ал’ од оног
зимус, ја да разговарам с њим не могу.
Дође и лето. Ми копали кукуруз, кад видим трче неки људи. Знам, није без невоље, питам шта је. Кажу да се кум удавио у реци.
“Како, бре, удавио?”
“Удавио.
Ми пецали, он заш’о у воду да размрси струну и одједном га нестаде.
Тражили смо га два сата, нема па нема. Ми идемо у милицију, а ти ајде у
Месну канцеларију, да га упишу.”
Дођоше ми на ум оне зле кумове речи од зимус. Куку, куме, ти се са светињом изругивао, а сад дошло на твоју главу.
Нађосмо га тек трећи дан и сахранисмо на брзину; лето, врућине, мука жива…
Тако
оде кум. Не прође ни пола године, а жена му се удаде, син оде у
Немачку, а ћерка побеже с неким музикантом. Нову кућу, којом се толико
поносио, онај што га је код жене заменио, продаде, и одселише се.
На
Бадњи дан следеће године беше изгрејало, к’о да је пролеће. Одосмо жена
и ја на гробље, као што је код нас ред и обичај, да свеће нашим
упокојенима запалимо. Сво се гробље светли, свако дошао да обиђе своје,
само на кумовом гробу ни свеће ни јабуке. Шта ћу, одем да му упалим
свећу. Креснем шибицу, принесем свећи, а она се гаси. Ветра ниоткуд, ма
ни дашка. Пробам тако ваљда двајес пута, а оно неће. Позовем жену, не
казујем јој ништа, него само кажем да она упали свећу. Неће ни њој свећа
да се упали. Мени се свака длачица на телу накострешила, да ми је капа
била на глави, сигурно би пала, како ми је коса пошла увис. Остависмо
свећу неупаљену.
Кад
прође празник, дадосмо помен за његову душу. Гроб смо редовно обилазили
на задушнице и празнике и палили свеће, увек су гореле сем на Бадњи дан,
како онда тако до дана данашњега.
Па ти сад види и размисли, а има сведока колико ‘оћеш, који ће да ти потврде да је све ово што ти причам жива истина.
Опасна
је реч. Није то ветар, дуне па оде. Мисао је то, од Бога или онога
другога, па кад се изговори, она је као урађено дело. Дал’ је добро или
лоше, све зависи од речи. Добро треба да се промисли пре него што се
нешто преко језика превали. Кола преврнута можеш да повратиш на пут, али
изговорену реч никако. Добре речи добром воде, а рђаве, видиш и сам.
Ако мислиш да је ово само сељачко празноверје, како ви учени имате
обичај да кажете, а ти пробај да на оном гробу на Бадњи дан упалиш
свећу.
Радмила Мишев