Све у причама бива

Имамо релативно уређену контролу рађања од 1960. године. У реду. То није довољно дуго. И подцењујемо невероватан технолошки тријумф контроле рађања. То је атомска бомба. То је главна ставка трансформације у људској интеракцији. Жене су добиле слободу од нежељеног рађања. То је досадашњој историји непознато. Ми не знамо заправо чему то треба да служи. У '60. је било: хајде да лудујемо! Правила за сексуалне односе су нестала. И имали смо неколико деценија експериментисања. Како је прошло? Породица је прва добила ударац. То није добро за децу. Сида није била плус. Могла нас је све побити и још је мутирала. Јер вируси су опасна ствар. Дакле, испало је да је секс далеко компликованији него што смо мислили. Сад је 50-60 година прошло. Покушавамо да установимо кад је у реду ступити у односе? Кад није? Шта значи заједнички пристанак? Одговор је да ми никад о томе нисмо ни размишљали јер је правило било: ништа пре брака. Данас тог правила нема. Па које је онда данас важеће правило? Знате, нисмо ни разговарали о правилу, чекамо нешто ненадано да се деси па ћемо се обрушити насиљем на то и из тога извући правило ново. А то баш и није учинковито. Знате, желите ли да смањите силовања по камповима, то је просто - решите се алкохола. Нико да отвори разговор о томе. 50% убијених је пијано, 50% оних који убијају је пијано и готово сва силовања су последица интоксикације. Али постоји култура у камповима где "све иде". И имате бизарности, што је парадокс, да је све дозвољено, а онда морате неколико пута да питате оног са ким плешете да ли је у реду да "идете до краја". Обе ове ствари не могу бити тачне. И онда видите "me too" покрет како са свом пројавом враћа старе табуе. Идеја, да можемо секс извући из емотивне блискости, психолошке блискости, можда чак и дуже везе не мислим да је добра идеја. Једна од радикалних чињеница у борби против сексуалног насиља јесте да кад имаш однос са неким и сутрадан зажалиш због тога то је доказ да није било обострано. Значи да ниси размислио до краја; било је добро синоћ али не и данас. То није баш мудрост. Питање је: шта обострано треба да садржи? И треба озбиљно да разговарамо о томе. Под којим условима је дозвољено пристати? Али ми нисмо довољно зрели за тај разговор. Ми желимо и јаре и паре. Желимо све што можемо да чинимо, кад год желимо, са ким год желимо без последица и да нема проблема са пристанком. Али се то не догађа тако. Мислим да секс не ради добро ствар изван утврђених веза. Постоји наметање моногамије у друштву на дуге стазе. И за то постоје разлози и ви се пуштате у ову девијантност по цену ризика. Ви имате своје разлоге за такав избор, јер је то можда ваше поимање авантуре, али као клинички психолог познато ми је да можете експериментисати са највише петоро људи у свом животу јер одлуке морате донети врло брзо. Између 20-30 година много важних ствари треба успоставити и дугорочна веза је једна од њих. И већину времена људи би требало да буду опрезни са својим сексуалним животом, нарочито у младости и под дејством алкохола. И сва реконструкција старих табуа долази, што је занимљиво, од стране радикалне левице, а не, како бисте очекивали, од стране десног крила хришћанских странака. И Сад морате потписати добровољни пристанак на секс пре било каквог физичког додира. Најглупља ствар за коју чух. Ту нема ничег романтичног. Да ли сте гледали неки филм где двоје, који се забављају, потписују такав уговор? То се не догађа. То је нереално решење. Упркос томе што имамо средства за контролу рађања мораћемо да научимо изнова да се научимо правима вредности у вези са сексуалним понашањем. Једна од ствари коју говорим својим младим клијентима јесте: не ради ништа физички ни са ким уколико претходно не разговарате о томе. Јер ако те је срамота причати о томе онда је можда прерано да то и радите. И у томе има повређивања. Емотивног повређивање за обе стране. 

 

видео 

 

Џордан Петерсон, клинички психолог и професор философије, усталац против нове нормалности и потврда тога да онлајн професор има више студената него онај у школи и да правој настави не сметају нове технологије. Напротив.

 

 

 

 

 

 

 

   "Знате ли ви, у ове последње две године дана, шта је највише поскупело на планети? Јаја! Званично, а у међувремену од тога званично још 30% за пола године, макар у Америци. Затим сам упоредио са Великом Британијом и Црном Гором и Србијом и видео сам да тај раст није нигде мањи од 100%, често је и већи. Због чега? И овде се најбоље види разлика између традиционалног и постмодернистичког. Традиционално код баке и деке се шета неких двадесетак кокошака, преко лета их испоштујеш и пустиш их да се шетају, зими их мораш утоплити и спремити им мало сена, а оне са мало ошамуте па и не легу јаја; природно, али из перспективе постмодернизма неефикасно. Посебно по количини јаја које добијате природно. И поготово ако вам трубе да идемо ка осмој милијарди, а сви хоће да једу. А можда сте запазили како изгледа и осећа се онај индустријски кокошињац. Ту се ради о милионима неких живих бића, које је неко ставио у вештачки, неприродан амбијент. Лети, будући да коке греју једна другу, морате им климатизовати простор, зими им морате мало догрејати и плус им стварате вештачку светлост да оне, кукавице, стално мисле да је дан и носе јаја двадесет пет сати дневно. Међутим, ем је струја поскупила, а ем је често и нема, негде режете како да је потрошите и како, и тако због недостатка или цене струје, па још и друге ствари које кокама треба додати - паде производња. Поготово тамо где се највише производила. Нас овде мало спасава и ова наша заосталост, и то за ове наше просторе можда може да буде и предност." (Космополитика)

 

Утрчава Мици код мене у собу, ускаче у кревет, па ће рећи:

- Тето, хоћу да спавам!

- Добро, лези и покриј се.

- Причај ми причу!

- Важи! - рекох и почех да смишљам неку нову, а примерену дневним дешавањима.

- Били једна тата вртлар и мама вртларка и они су имали детенце пасуљ - започех приповедање.

- Пасуљ?! - упита Мици зачуђено. - Је л' то била девојчица?

- То је као, а може да буде и девојчица - појасних, задржавајући смех. - И тата вртлар и мама вртларка посејаху дете пасуљ у земљу и крену да се брину о томе да зрно порасте велико и паметно. А доле, у утроби земље, Пасуљка је хтела што пре да изађе на светло, да види сунце - није волела таму у којој је била јер је ту било много чега што ју је плашило и ометало њен раст. Али она је била мала и није баш најбоље то све разумела, па су јој тата и мама помагали: тата ју је храбрио, а мајка је бринула да њено срцуленце не залута. И тако је мајка вртларка чупала и грабљала коров око мале Пасуљке - то је сва она трава, која није дала зрну да порасте до сунца, а тата је мотиком вадио сва она страшна створења: црве, гусенице, кртице, који су хтели да је заувек задрже у тами. Имајући најбоље савезнике, Пасуљка је све више и јаче дизала своје ручице ка родитељима и сунцу, па јерасла и велика порасла; и не само то. Својом послушношћу успела је да пред тату вртлара и маму вртларку изведе и нека друга зрна пасуља, са којима је после наставила да се дружи, а сви заједно су се множили и расли на радост многих, не само родитеља. И чича мича и готова прича.

- Може још једна прича, тето? - упита Мици полусклопљених очију.

- Може. Поред мале Пасуљке растао је и мали грашак - наставих нешто тише.

- Је л' он био дечак?

- Наравно. И он је слушао све шта су тата вртлар и мама вртларка говорили Пасуљки, те је и сам порастао велики. Толико велики да је постао чак и познат. Он је, знаш, управо оно зрно из бајке "Принцеза на зрну грашка"...

Кад је тета, најпосле, све ово испреплитала и Мици је заспала.

А, рачунам, штета би била да прича пропадне, па је записах. Није на штету, а може бити на корист.

Јелена Јергић