Ћути
Након девет година, а још тако свежа.
Хвала, Лаки!
Нећете веровати
Нећете веровати,
има овде још понекога
ко се не да омађијати
шареним сликама
са малих и великих екрана.
Нећете веровати,
има још овде понекога
коме су књиге душевна храна.
Нећете веровати,
међу хипнотисаним потрошачима,
још увек опстају тихи даваоци
и ствараоци.
Једна сорта, другачија мало.
У којој је још човечности остало.
Нећете веровати
да овде и сада
има још образа неукаљаних
и руку чистих од поштеног рада.
Нећете веровати,
има још неких којима
задовољство и разонода
није циљ живота.
Које покреће дубљи смисао
и због тога их не плаши ни Голгота.
Нећете веровати,
има овде још кога
да се не бави тривијалностима
него суштином!
Још има оних којима су речи и дела
у складу са вечним вредностима
и Истином.
Још овде има оних
којима је светиња породица и дом.
Који не величају нарцизам и хедонизам
да свако тера по свом...
Који се радо одричу из љубави
према срцу вољеном.
Нећете веровати,
још овде има некога ко не пристаје
да здрављем назива разне патологије
јер јасно види штетност
штетне идеологије.
Нећете веровати,
овде још увек живе свесни, здрави
и одговорни појединци.
Који мисле.
Који уче.
Који знају.
Који виде и слушају.
Који не заборављају.
Нећете веровати,
не може их нико
ни застрашити, ни обманути,
ни поткупити, ни отерати.
За заштитнике имају
часне претке, анђеле и свеце.
До смрти ће сметати злу.
А после њих,
деца њихове деце.
Нећете веровати,
Има још оних који виде
сваку манипулацију која се осталима
лако сервира, прода и подвали.
Нећете веровати,
ум им је остао незатрован
колико год да су тровачи тровали.
Нећете веровати,
да овде живи
сасвим отпорна сорта.
Непоткупљива.
Неустрашива.
Која у срцу носи Бога.
Коју нико не покори.
Која има прави мотив
да се до краја бори.
И снагу да свет разори.
И изнова створи.
Они који сумњају,
боље да поверују.
Какво год зло да се спрема...
Против њих шансе нема!
Аутор: Књигралиште
Пост и искушења
Сад смо на почетку поста и биће ту мало
јурњаве знате, и већ је почело, ево припремна недеља да видите како се
пале лампице. Па неке нове реакције, па неке нове ситуације, зашто? Зато
што поднебесје реагује. Црква се покреће, простор се згушњава, пост се
приближава и они то све региструју пазите, и мијењају стратегију -
успаничени су, и дјелују из панике. Тако да може да вам се деси уколико
нисте припремљени, а и уколико се припремате да дође до наглих промена.
Конкретно или унутар вас да шикне нека страст као крв из носа, као крв
из уста, нагли болови у стомаку, вртоглавице. Или бол у ближњем - наљет
гњева, дође до неких поремећаја у односима. То је све деловање падших
духова знате, кроз оне канале преко којих они дјелују - страсти. Страсти
се буде за вријеме поста, покрећу се. Зато је веома важно да препознамо
своју немоћ и моћ онога који одолева.
Отац Рафаило Бољевић
Да ли у основном закону има места за Бога
Ствар је озбиљна. За верујуће је Господ највиша реалност
и корен сваке друге реалности. Ако посумњамо у то да Он постоји, у шта
онда нећемо посумњати? Цео свет се претвара у прах и привид. Човек нема
на шта да се ослони. Присталице либералног дискурса сматрају: „ако хоћеш
веруј, ако нећеш – не веруј“. Вера је ствар личног избора, а нипошто не
објективне стварности. Вера је твоја ствар и то не утиче на суштину
ствари. Уз овакав приступ Господ се одстрањује из стварности и потискује
се у област личних психолошких доживљаја (без права на излазак напоље).
И одједном се поставља питање: да ли Бог треба или не треба да буде
поменут у тексту Основног државног закона? „Да“ и „Не“ се овде суочавају
с истим степеном непомирљивости као Римљани и Ханибал код Кане или
Наполеон и Енглези код Ватерлоа. Победа једног погледа на свет означава
крах другог. И ако су се хришћани већ увелико навикли на историјске
подсмехе, понижења и прогоне своје вере, опоненти, поред све ширине
либералних душа, нипошто нису спремни да предају своје позиције.
Дакле, шта ће нам Господ у Уставу? Усудићу се да покушам да објасним зашто.
У
Маркесовој епопеји о селу Макондо и његовим становницима има једна
прича о томе како су сељани престали да спавају. А као што је познато,
дуготрајна несаница изазива лудило. И ови људи су полако почели да губе
здрав разум и памћење. Почели су да заборављају како се зову и где живе.
Почели су да заборављају називе предмета. Прво су се спасавали тако што
су називе предмета записивали на самим предметима: „шољица“, „бунар“,
„крава“ итд. Међутим, касније су приметили да их то не спасава. Почели
су да заборављају смисао речи и како оне звуче. И онда је неки паметан
човек, док још није било касно, окачио на стубу насред села натпис: „Бог
постоји.“ Људи су га читали и постепено су им се вратили памћење и
бистрина за свакодневне и елементарне ствари. Повратили су разум. Таква
је моћ истине и генијални Маркес је овде (што се често дешава у
књижевности) далеко превазишао границе књижевног стваралаштва и
приближио се огњеној истини. Људи који су се сетили да Бог постоји
сетиће се затим и свега осталог. У суштини, то је оваплоћена теза
блаженог Августина о томе да ако желите да све буде на свом месту треба
да ставите Бога на главно место које Му припада. Све остало ће тада
смирено стати на своје место.
И
ми по навици желимо да доктор квалитетно лечи не очекујући поклоне, да
судија поштено суди не ослобађајући кривца и не осуђујући невиног.
Желимо да градитељ савесно гради и да учитељ одлично подучава. Али како
ћемо то постићи ако Самом Господу Богу није дато место у друштвеном
простору и ако су остављени само тесни ћошкови појединих душа, а и то
без права да се наглас говори о извору смисла и живота? Како?
Подићи
натпис „Бог постоји“ изнад глава свих људи значи исто што је учинио
Мојсије кад је подигао бакарну змију изнад глава Јевреја који су лутали.
Они су се, гледајући с вером приказ бакарне змије, исцељивали од уједа
стварних змија које су их уједале због грехова. Обично се свети Крст
узима као аналогија те бакарне змије, што је исправно. Али Крст који
крунише храмове и који је стављен око врата савременом човеку не говори
толико очигледно о истини. Постао је уобичајен као елемент културе и
традиције. Потребна је још и реч. И реч „Бог постоји“ ће играти исту
улогу као и знамење победе над смрћу које се уздиже изнад глава у данима
празника или које се погружава у воду приликом њеног освећења.
Неко
ће рећи, наше друштво је мултикултурално, разне религије и бла-бла,
бла-бла-трућ. Рећи ћу вам да ће сви муслимани у Русији бити једногласно
„за“ то да се Бог помиње у тексту Устава. За Јевреје не могу да тврдим
са сигурношћу, премда и за њих уколико се одрекну Бога значи да престају
да буду Јевреји. Међутим, главни непријатељи Господа у нашој земљи су
људи који носе руска презимена. Њихови мотиви су различити: комунистичка
инерција, окорела затуцаност, најновије либерално потурчивање или нешто
друго. Плаше се да ће их неко натерати да се моле. Смешни људи! Чак је и
верника тешко натерати да се моли. Молитва је тајна и дах бесмртне
душе, о чему се с неверујућим не може ни разговарати. Нека буду потпуно
мирни што се тога тиче. Али нека се сете да су нама последњих сто година
владали све сами атеисти, стихијски и свесни. И колико је уништених
судбина, колико је крви проливено немилосрдно, колико је у владавини
било безбожника уверених у то да су у праву, то свет још није видео.
Управо је атеизам у одећи дарвинизма и под заставом марксизма мучио наш
народ и малтретирао га је у последњих сто година. Колико год да је
понекад било тешко живети у другим облицима владавине, сви ови „гулази“,
репресије, принудни откупи и страхови најновије епохе представљају плод
делатности црних и непокајаних душа и свести одрвенеле од безбожности. И
ја као грађанин кажем: Доста је било! Доста су руским народом управљали
они који су се због великог разврата свог ума одрекли Господа
Сведржитеља.
Притом се
сетите да се у Америци председник заклиње на Библији говорећи: „Тако ми
Бог помогао!“ Исте речи изговара у Румунији, Норвешкој и неким другим
земљама. Американци чак и на доларима пишу да верују у Бога и до дана
данашњег ниједан миш није ни зуцнуо о протесту. Пред лицем Једносушне
Тројице полаже се заклетва у Грчкој. Божанску Тројицу за извор истине и
добра признаје ирски устав. „Свесни своје одговорности пред Богом,“
написано је у немачком уставу. Отуда је ова реченица дословно пренета у
украјински устав. „Боже, благослови Мађаре,“ – читамо у уставу овог
народа, премда и тамо има атеиста (где их нема?), никоме неће пасти на
памет да оспорава очигледну ствар.
Да,
неко ће речи: тамо је то данак историјским облицима постојања који се
подносе извесно време, али ће ускоро бити архивирани. Знам. Слажем се. И
већ је шеф владе социјалиста у Шпанији одбио да се закуне на Јеванђељу.
И чују се гласови о томе да ће са скандинавских застава можда бити
скинути крстови. Заиста, у Норвешкој, Шведској и Финској, без обзира на
то што је крст приказан на заставама, вернике треба свећом тражити. И
они ће временом симболику прилагођавати својој обезбоженој души. То је
њихово право и неминовност. Али је код нас друга ствар. Нека се неко
уморио од веровања и нека чува хришћанске знаке у својим државним
симболима по инерцији. Ми се нисмо уморили од веровања. Многи наши се
тек буде из зимског сна. Природа руског бића је таква да без Бога
деградирамо и бучно нестајемо. А с Богом живимо као свеже дрво у близини
воде и народна душа чезне управо за овим здравим животом.
Заправо, сви људи и народи без Бога деградирају и нестају, само што се у Русији то некако баш приметно и очигледно дешава.
Подигните
више натпис „Бог постоји“, па тек онда на законитим основама од живота и
људи тражите милосрђе, разумевање, осмишљеност и братску љубав. У
супротном случају, немојте ништа да тражите. Свет ће бити просто
зверињак с похотним и похлепним становницима, а ви ћете делимично лично
бити криви за такво стање ствари.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Бебе су аут, старија деца ин
Још један интервју са мајком Ерин Фрајдеј из Калифорније, која је из џендер секте спасила своје дете и сад бије битку за своју државу, која је постала уточиште и расадник болести, да се исте не би прошириле.
Дакле, одвајање деце од родитеља долази због новца и секса. Деца нису ваша, а кад нису ваша држава их продаје: у медицинске сврхе, педофилима. Ерин је одувек левичарка и својим је новцем финансирала "планирано родитељство" (установа за контролу рађања, отприлике). А онда је, преко њеног детета, та мечка коју је хранила да игра пред туђим вратима - закуцала на њена. Дете је уписала на часове сексуалног образовања, а ови су у мале дечје главе и тела која почињу да бујају, без знања родитеља, почели да им доносе и нуде најогавније од секса и да им причају како их они више воле и боље разумеју од родитеља. Њена девојчица је у то време упала у неку врсту депресије и није била задовољна променама на себи. Сад је добила прилику да јој школа и здравство измене пол и да постане дечак. И она добија мушко име, по којем је и зову, шаљу поруке. Мајка се са тим среће баш преко порука, јер дете морате надгледати. Кад је видела да је са школовањем све измакло контроли, да је сав образовни, административни и психолошки кадар пристао на болест, она девојчицу исписује из јавне школе. На своје запрепашћење, сазнаје и да је ћеркин медицински картон преименован. То је урадила жена коју зна, и која зна њено дете од друге године.
"Зашто си то урадила?"
"Уценили су ме. Рекли су да ћу добити отказ."
"Требало је да даш отказ!", одговорила јој је Ерин.
Да даш отказ кад нешто није нормално! Иначе си саучесник.
Онда су хтели да јој одузму дете, јер они имају информацију да је девојчица, на школском рачунару, пазите, претраживала средства за самоубиство. Рачунари у школама се надгледају и средства прикупљају - са ловом на жртву се креће рано.
Тако рањена деца потом одлазе на мрежу Male&Female; то је педофилска мрежа. Са друге стране је предатор, који говори деци да пошто њима нису потребни органи, јер ће да мењају пол, да шаљу њему слике истих.
Многа деца из целе Америке, коју убеде да су болесна од овог-оног, сада уточиште траже и налазе у Калифорнији, где уместо помоћи и љубави постају плен медицинске мафије и предатора педофила - сада легално.
Сутра протест за одбрану породице
Више корисних детаља о случају отете деце Ане Михаљице
Назвати ствари правим именом
& Juliet
Шта
ако Јулија није умрла, већ је надживела Ромеа? Ово је, како се Бродвеј
хвали, њихов најпродаванији тренутно мјузикл. У самом опису то може и да
изгледа заводљиво и онда школа реши да пошаље ђаке на догађај. Родитељ
прочита и да сагласност, јер не види ништа спорно. Међутим, кад се деца
врате оно испадне да је на сцени промоција елџибитејства и џендеризма.
Ово нигде у опису не пише! Али вам се главни Јулијин друг у представи
зове Меј и он је све: ја, ти, ми. А док га слушате, као и све њихове
представнике, чујете само нарцисоидно "јапаја". Међутим, кад треба да се
зараде паре, они ћуте о својој агенди и потурају вам то као кукавичије
јаје.
У памет се родитељи и децо! Ковид вам је донео новину да не морате бити у све упућени на сопствену штету.
Енглеска
"Мој
син је кренуо пољаном у сусрет девојци када су се појавила деветорица
момака са капуљачама и почели су да га туку. Затим је најмањи међу њима
урадио незамисливо: убо је мог петнаестогодишњег сина. Све су ово
снимали и окачили на интернет. Овај мали је одмах препознат. Судија је
донео следећу пресуду: да малац плати 50 фунти и напише писмо извињења. "
Торонто
Педесетогодишњак тврди за себе да је женско и то да је тринаестогодишња
девојчица. Ал' да је ту крај. Не! Он улази у базен и плива са
девојчицама тог узраста, пресвлачи се са њима у свлачионици, а све
обезбеђује полиција! Дакле, поред крађа, силовања и другог криминала
полиција чува улаз да неко не би овог болесника узнемиравао!
Аустралија
Школа је, мимо знања родитеља, водила дете под другим именом и, уместо
женским полом, представљала девојчицу као дечака. Све док нису добили
сведочанство са грешком у имену родитељи појма нису имали, а на њихов
мејл да је у питању грешка, нико из школе није реаговао. Помисливши да
директор о томе појма нема, пожалили су се и њему. Међутим, на њихово
запрепашћење, он им је рекао да су му везане руке - укратко. И сад имате
уставно право да родитељ мора бити обавештен о свему, а овде се шири
агенда да деца и школа могу лагати родитељима. У логици ствари обе
ствари не могу стајати заједно сем ако се безобразлук не подстиче.
Америка
предлог је да се обезбеди вишак простора за мигранте и обезбеди им се
бесплатан секс, док свему другом скаче цена. За то време трансџендер
снима продавца којег малтретира у продавници, тражећи од њега улошке за
мушкарце.
Ништа од овога
није нормално, али то нам свима виси над вратом. Али ако погледате
видео 'Facts' (Tom Mcdonalds), који је за један дан на мрежама погледан
14 милиона пута, можда ћете разумети и појаву Бресквице и њено извођење
песме "Весели се српски роде". У дизниленду, где су родитељи и деца
непријатељи, све се унапред режира и сцена поставља за следећу фазу
контролисања понашања масе. Шоу бизнис је војна доктрина применљива за
све политичке игре.
Да
бисте били на страни победника - у игри где сви желе да играју и губе на
сигурно, што дизниленд јесте - важно је да ствари зовете правим
именом.
Злопамћење
Недавно, моја жена и ја смо упали у једну од оних
бесмислених малих препирки које су тако честа, свакодневна појава у
браку. Знате о чему говорим: те препирке се никада не баве смислом
живота, Божијим постојањем... У већини свађа се углавном ради о оним
другим “великим” питањима: да ли даска на wc шољи треба да остане
подигнута или спуштена, ко је оставио оне прљаве судове, где треба да
стоји сланик... Схватате већ о чему говорим. Из тих ситних свађа
ослобађа се оно што је, по мом мишљењу, најсмртоноснији отров у људским
односима: злопамћење.
Узмимо,
на пример, нашу недавну свађу. Нешто није било враћено на своје место.
Реаговао сам тако што сам одржао мало предавање, које моја жена није
добро примила. Разменили смо речи и попео сам се на спрат. Мало касније
сам јој се неучтиво извинио. Извињење је примљено, али није узвраћено на
исти начин. То је, бар што се мене тиче, био окидач. Понизио сам се да
јој покажем како ми је жао због нечега, иако сам сматрао да у ствари
нисам крив. Како се само усуђује да ми се не извини? Иако тада ништа
нисам рекао, демон је био пуштен на слободу. До краја дана сам се пушио
од злопамћења. Осећао сам се депресивно, тешко и све ми је сметало.
Живот ми је одједном постао горак и сив - а све то због једне ствари
која није била на свом месту!
То
је злопамћење: када свесно потхрањујемо љутњу на своје ближње због тога
што су нам стварно или замишљено нешто скривили. Неко није испунио наша
очекивања, препречио нам се на путу, нарушио наше планове, није желео
да прати наш дневни ред или испоштује наше рокове. А, када их исправимо,
те особе још више греше, зато што немају намеру да се исправе и лете по
задатом курсу. Они могу, ако су врло предусретљиви, да се подвргну
дисциплини неко време, али ипак на крају крајева неће постати оно што
бисмо ми желели да постану. Резултат: злопамтимо. Потиштени смо.
Анализирамо их бескрајно и бесплодно. Премарамо се и нервирамо. А, због
свег тог нервирања и нашег неуспеха да исправимо тобожње грешке код
других, постајемо још гневнији, злопамтљивији и озлојеђени. У
међувремену, предмет нашег злопамћења наставља да живи. Можда ће
заборавити на безначајну свађу или се чак понашати као да се ништа није
збило. Као да то није био крај света.
Говорећи
из духовног угла, злопамћење је, у ствари, наша реакција када откријемо
да не можемо да контролишемо личност и поступке других људи. Укратко,
увидео сам да нисам Бог. Када нам не успева да потчинимо људе око нас да
поступају по нашем наређењу или упутству, откривамо да је наша власт
над њима ограничена, те испољавамо свој гнев, попут малог, увређеног,
побеснелог тиранина. Док овај “унутрашњи Наполеон” шутира и виче -
премда може да повреди друге - његова највећа жртва је управо душа у
којој обитава, тј. сопствена. Ето зашто се злопамтећи осећамо много горе
од особе ка којој је наше злопамћење било усмерено.
Као
што је једном неко рекао: “Злопамћење је отров који ми испијамо, у нади
да ће неко други умрети”. И поред ситних и замишљених повода за жаљење,
постоје и они стварни - када се људи према нама понашају на начин који
превршује меру, када нас вређају, па чак и злостављају. Када такви
поступци откривају да нисмо свемоћни као Бог, ми смо ти који одлучујемо
како ћемо реаговати, да ли ћемо дозволити да унутарњи излив гнева тако
духовно и емотивно опустоши наше срце и ум.
Свако
живо биће страда. Наше људске моћи су ограничене. Међутим, и онда када
морамо да страдамо, ипак имамо право да бирамо да ли ћемо злопамтити
због тога и узалудно махати песницом као човек који би да буде Бог, не
прихватајући своју људску природу.
Ако
је злопамћење духовна болест, укорењена у нашим безуспешним божанским
амбицијама, тада и лек мора бити духовне природе. Не говорим само о томе
да је потребно повећано духовно делање: молитва, читање Св. Писма,
доласци на богослужења - што је, свакако, добро и корисно. Говорим о
конкретном делу. Када други учине нешто што разоткрива нашу људску
немоћ, морамо да се суочимо са тим откривењем, не бежећи од њега кроз
маштање, анализирање, забаву, трошење новца. Затим, морамо да предамо
своју борбу Сили Која је већа од нас самих: не неком апстрактном Богу,
већ Богу који пројављује Своју вољу преко објективних људи који нас воле
и не боје се да нам кажу истину о нама самима. Само тада ће чир на
нашем гордељивом егу моћи да пукне и да се исцеди, а истинско исцељење
да започне. Коначни резултат овог исцељења је сасвим супротан
зломапћењу: прихватање (других људи, животних околности...). Могу бити
срећан само ако прихватим живот онакав какав јесте. Треба да се
усредсредим не на то шта треба променити у свету, колико на то шта треба
да променим у себи и у свом ставу.
Отац Ричард Рене, православна црква Светог Ајдана, САД
Извор: saborna-crkva.com
Велико отимање
David Rogers Webb napisao je knjigu “The Great Taking”(2023.) ,
u kojoj navodi da je dobar dio vrijednosti većine država svijeta
prebačen u globalističke ruke još 2020. godine, a ostatak se planira
prebaciti totalnim osiromašenjem pučanstva i krahom bankovnog sustava.
Velika pljačka ne obuhvaća samo akcije, obligacije, fizički novac, zemljišta, vodu i druga prirodna dobra, nego i vrijednosti poduzeća, tehnologija, mirovinskih i drugih fondova te nematerijalnih dobara. David tvrdi da je time izvršena jedna od najvećih pljački u povijesti naše civilizacije.
Sadašnju situaciju obilježava hibridni rat protiv čovječanstva kojim se ono drži u strogo kontroliranim uvjetima, kako ne bi osvijestilo činjenicu da je opljačkano. Iz tog razloga medijima i mrežama stalno cirkuliraju informacije koje nemaju baš nikakve veze s onim što se stvarno događa.
Ljudi se drže u stanju kontroliranog kaosa koji se povećava ili smanjuje po potrebi. Ekstremno mali broj pojedinaca kontrolira svjetsku populaciju, ali isto tako i sve političke stranke, vlade, službe sigurnosti, vojne i policijske snage te velike kompanije.
Kad se jednom objelodani činjenica da je svijet osiromašen, krivica za to stanje će se natovariti čovječanstvu na vrat, što se već dugo priprema. Već desetljećima se čovječanstvo optužuje da živi iznad svojih ekonomskih mogućnosti i time ne samo da ugrožava ekonomiju nego i planet.
Tako će račun za novi veliki krah ekonomije koji je već na pomolu platiti ljudi i time će pljačka biti završena. U tu svrhu se uvodi i digitalna valuta koja bi trebala nastupiti kad će sve već više-manje biti pokradeno.
Prema autoru ove knjige krajnji ciljevi velikog reseta su globalna pljačka, konsolidacija moći, potpuna promjena čovjekovog načina života i slike svijeta. Sad je potreban samo još kolaps banaka na široj razini da bi i ono što je ostalo od vrijednosti prešlo u vlasništvo manjeg broja globalnih banaka pa preko njih u globalističke ruke.
Mnogi ljudi iz otpora su ovoj knjizi posvetili veliku pozornost, između ostalih i Robert Kennedy koji je i sam više puta isticao da je izvršeno gigantsko prebacivanje novca i ostalih vrijednosti iz država u vlasništvo tzv. nove aristokracije.
Извор Epoha