Беспотребни "хероји са кауча"
... илити све(т) је психијатрија
Како су игрице постале профитабилније од филмске и музичке индустрије, а бесплатне су?
Имате
популарну онлајн игрицу, коју преузимате бесплатно. Али херој са кауча
жели да буде бољи од свог другара, а то може само ако има бољу опрему.
За почетак му треба два долара и родитељ, да би се одморио од рођеног
детета, даје му кредитну картицу да купи виртуелне алатке. И родитељ,
друштво, заједница више нико није битан кад се дете дочепа те картице.
А онима, који кроје за своју децу бољу будућност, овако урађена деца по саветима психолога - нису потребна.
Зато
се послодавцима препоручује да се у новим компанијама не запошљавају
рођени од 2000. године (јер немају ни концентрације, ни озбиљност), зато
су вам школе застареле, зато се деци у Канади дозвољава право на
еутаназију без сагласности родитеља, а лекарима да секу и убијају по
закону. А ви сте таман урађени да вас затворе у собу и да чекате зелено
светло за места на којима се можете прошетати или окупљати. Сад имате и
мреже за све врсте баханалија и блудничења, проститутке вам школују у
школама, а оне са улица свој занат продају из станова. Јер не могу сви
на телевизију, али је екран сад доступан свима.
Сећате
ли се, неки, кад смо примећивали како више нема потреба за серијским
убицама и да ће доћи време да такви добију, уместо лечења, друштвено
признато запослење?
И нашу земљу представљају као гејминг зону...(Космополитика)
Излечити страх
Филм о Светом Луки Кримском
Окрени се светлости
Не можемо увек бити добро. Има тренутака када нас боле душа и тело.
Осећамо да не можемо више да издржимо , осећамо се уморно и исцрпљено.
Немојте
бити строги према себи, животу и другима. Није увек могуће насмејати
се, имати издржљивост за борбу. Такве тренутке су имали и светитељи, а
како не би ми у свету, са свим притисцима и стресовима.
За
светог Јосифа Исихасту се каже да га је у једном периоду ухватила туга.
Тражио је да га одведу једном монаху пустињаку из скита да се мало
насмеје. „Ако насмејеш другу особу, ђаво и зло пукну. Смех је
нематеријално доброчинство...“.
Дакле, сви ми,
млади и стари, светитељи и грешници, пролазимо кроз тешке тренутке и
периоде живота. Не дозволите да нам помисао очаја каже „само ви сте
такви…“ Не, сви људи пролазе кроз ово.
С једне
стране, све ово је добро за нас. Подсећа да смо створени и пропадљиви,
разбија илузије о нашој свемоћи. Отвара нас за Милост Божију. Јер ако
поднесете Крст, доћи ће Васкрсење. Ако окусите горчину бола, онда ћете
се засладити благодаћу Божијом.
Само, у овим
тешким и мрачним тренуцима пазимо да не паднемо у тешке грехе. Јер када
душа боли, човек жели да побегне од бола, празнине и туге, и чини грехе.
Шта је грех? Замена Бога. Губимо Бога, не можемо да понесемо празнину,
беду и тугу и онда да не бисмо полудели чинимо грехе. Да попуне празнину
која је спремна да нас прогута. Наравно, ово ништа не решава, само
увећава зло, али за тренутак осећамо да смо се утешили.
Не
треба никога да критикујемо, јер ми видимо грех, страст и неуспех, али
не видимо рану, бол који сваког човека наводи на грех. Волети људе,
разумети их, то су патње постојања. Људи желе љубав, а не казне и осуде.
Зато
је свети Порфирије нагласио - не бавите се својим злом и гресима. Пао
си у грех, добро, заборави, окрени се добру, светлости, Христу. Када
дође светлост, тама нестаје сама од себе, не морате је јурити.
Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос
Христос се роди
У сваком рођењу, увек постоји Ирод жедан смрти.
У свакој радости, неко тражи нашу сузу.
У сваком успеху неко је љубоморан на наш осмех.
Наши пријатељи и партнери се не виде само у тешким временима, већ посебно ако издрже нашу радост.
Не
постоји сигурно место у овом животу где би могли да избегнемо Ирода.
Најокрутнији облик Ирода је већ у нама, спреман да убије нашу невиност и
детињатост. Најкрвожеднији и најтиранскији џелат смо ми сами у себи.
Кад
год вам неко каже, „не можете, нећете успети“, кад год ми сами
саботирамо промене које су нам потребне да бисмо живели испуњен живот,
Ирод је на делу.
Постоји
начин да побегнемо од Ирода - да дозволимо Богу да сања у нама. То је
оно што Јосиф ради. У тишини се моли, слушајући Божји глас у себи. Сања о
плану бекства од уништења и хаоса. "Узми мајку и дете, и бежите у
Египат"
Решења су у нашим
сновима, одговори су већ у нама. Бог хода лагано у башти наших срца.
Усудите се да корачате са Њим, научите да Га слушате, да видите знаке
Његовог присуства. Бог има план, верујте Му. Он већ постоји у вама, само
почните да га читате.
*
Увек пред зору, тама je најдубља, а онда долази Светлост да распрши ноћ, осветли живот и пружи нову стварност.
Тако је и Христос дошао у таму света, као Светлост и Сунце правде.
Он је дошао да попуни празнину нашег постојања. Да одговори на наша срцепарајућа питања.
Да да смисао тежини постојања, да претвори смрт од одредишта у пролаз.
Те ноћи, када се свет заувек променио, било је много протагониста.
Звезда, мудраци, пећина, Богородица, Јосиф, беба, Ирод, анђели.
Свако од њих - снажно присуство и животни предлог.
Прошетајмо ову ноћ заједно, жедни њене зоре.
о. Пападопулос
Зла реч на благдан
(Прича на основу истинитог догађаја)
Те
године не би снега до Божића. А на Бадњи дан отвори се небо, и искрену
се све што до тада није падало. Нападало, завејало, украсило, па се
изведрило. Бљешти све умотано у искричаве копрене. Тада се знао ред. Кад
овако завеје, из сваке улице по неколико људи изађе и праве пртину, а
за њима деца малим лопатама разгрћу и тако све до школе. Испратисмо децу
у школу, па ајд’ на посао. Кажу, најважније је да се рашчисте путеви.
Поделише нас у групе, сваком дадоше лопату, и ко зна и ко не зна са њом
да ради. Мени западе пут до цркве. Разгрћем онај силан снег, беше виши
од метра, а све се молим Богу да ми опрости што данас, на благи дан, на
светло лице Божића, радим. А опет велим, разгрнућу пут, па ће људи моћи
на Литургију да дођу. Шта ћеш, такво је било време, ни да помислиш ниси
смео да кажеш да је празник и да не треба да се ради. Одмах би те
прогласили за народног непријатеља и издајника.
Стигох
до цркве, сав се купам у зноју, не осећам мраз, погледам, а порта
окићена снегом, грање се навило, загрлило дрвеће црквицу, сунце
просијава па се све сјаји. Баш се види да је празник којем се не само
душа, него и небо радује. Зазвонише звона. Скидох капу, прекрстих се и
рекох сам себи: “Не можеш цео век да будеш кукавица: чувај се да што не
кажеш, застри прозор да ти ко не види славску свећу, поздрави кришом
попа на улици, не помињи ни Божић ни Васкрс… Постадосмо ко сточица
бесловесна, ако све позаборављамо, од кога ћемо милост да очекујемо?
Уосталом, мој сам део посла урадио, два пута брже него што је одређено, у
партији нисам, па шта ми могу!” Уђем ти ја у цркву, а мирише тамјан као
душа, сакупља се свет, највише стараца и старица. Еј, тешко нама, кад
нам старост веру чува.
Поче
служба. Наврле успомене. Све се ређају слике како је некада било. Нешто
ми се скупило у грлу, ‘оће да удави. Почех да плачем као дете. Све ми
сузе капају на бркове. Исплаках се и би ми лакше. После службе само
чујеш: “Христос се роди! - Ваистину се роди!” Изађем из цркве радостан и
препорођен. Вратим се на посао, кад баш у центру пред дирекцијом
сретнем кума, иде са пословођом. Приђем му и онако од срца кажем:
“Христос се роди!”, а кум ће мени на то: “Ако, а што то причаш мени, иди
у Месну канцеларију, па пријави, да упишу у књиге.” И још поче да вређа
Пресвету Богородицу и хули на Духа Светога. Пословођа се смеје, а он
све више. Одакле само дођосе онолике погане речи, као да их је сам
нечастиви у уста метао. Заборавио и ко је и шта је, само да се умили
пословођи и захвали за кредит који су му дали и место бригадира. Даде
веру за вечеру. Окрену ми се цела варош наопако, гледам кума, а он се
смеје и иде другима да прича како ме је “средио”. Потрчим за њим, кумим,
молим, да не греши душе, празник је, Божић, греота је тако. Ништа он не
слуша, још ми каже како сам заостао и верски затуцан. Мислим се, кад
пре научи и партијски да говори. Цео дан сам био невесео. Силна ме туга
била притисла. Дођем кући. Жена и дечица чекају за постављеном трпезом.
Упалим свећу, преломисмо чесницу, мирбожамо се, изљубимо, честитамо
празник једни другима, а мени никако да се врати мир. Пеку и бриде
кумове речи, као да ми је жеравицу у њедра бацио.
Прође
празник, отопише се снегови, крену све својим старим током, само ја са
кумом не могу да говорим. Неки су мислили да је мени криво што је кум
добио кредит и завршио кућу, продао земљу и купио модеран намештај и
телевизор. Није, Боже сачувај, мило ми је што се средио, ал’ од оног
зимус, ја да разговарам с њим не могу.
Дође и лето. Ми копали кукуруз, кад видим трче неки људи. Знам, није без невоље, питам шта је. Кажу да се кум удавио у реци.
“Како, бре, удавио?”
“Удавио.
Ми пецали, он заш’о у воду да размрси струну и одједном га нестаде.
Тражили смо га два сата, нема па нема. Ми идемо у милицију, а ти ајде у
Месну канцеларију, да га упишу.”
Дођоше ми на ум оне зле кумове речи од зимус. Куку, куме, ти се са светињом изругивао, а сад дошло на твоју главу.
Нађосмо га тек трећи дан и сахранисмо на брзину; лето, врућине, мука жива…
Тако
оде кум. Не прође ни пола године, а жена му се удаде, син оде у
Немачку, а ћерка побеже с неким музикантом. Нову кућу, којом се толико
поносио, онај што га је код жене заменио, продаде, и одселише се.
На
Бадњи дан следеће године беше изгрејало, к’о да је пролеће. Одосмо жена
и ја на гробље, као што је код нас ред и обичај, да свеће нашим
упокојенима запалимо. Сво се гробље светли, свако дошао да обиђе своје,
само на кумовом гробу ни свеће ни јабуке. Шта ћу, одем да му упалим
свећу. Креснем шибицу, принесем свећи, а она се гаси. Ветра ниоткуд, ма
ни дашка. Пробам тако ваљда двајес пута, а оно неће. Позовем жену, не
казујем јој ништа, него само кажем да она упали свећу. Неће ни њој свећа
да се упали. Мени се свака длачица на телу накострешила, да ми је капа
била на глави, сигурно би пала, како ми је коса пошла увис. Остависмо
свећу неупаљену.
Кад
прође празник, дадосмо помен за његову душу. Гроб смо редовно обилазили
на задушнице и празнике и палили свеће, увек су гореле сем на Бадњи дан,
како онда тако до дана данашњега.
Па ти сад види и размисли, а има сведока колико ‘оћеш, који ће да ти потврде да је све ово што ти причам жива истина.
Опасна
је реч. Није то ветар, дуне па оде. Мисао је то, од Бога или онога
другога, па кад се изговори, она је као урађено дело. Дал’ је добро или
лоше, све зависи од речи. Добро треба да се промисли пре него што се
нешто преко језика превали. Кола преврнута можеш да повратиш на пут, али
изговорену реч никако. Добре речи добром воде, а рђаве, видиш и сам.
Ако мислиш да је ово само сељачко празноверје, како ви учени имате
обичај да кажете, а ти пробај да на оном гробу на Бадњи дан упалиш
свећу.
Радмила Мишев
Зашто се распадају бракови хришћана
У
целини, хришћанске породице су стабилније него нецрквене породице.
Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без
обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у
последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су
хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
Зашто се распадају бракови хришћана?
Први
и општи узрок развода је инсистирање на уживању у свим аспектима
живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не
главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним
људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за
нас, за свештенство.
Други
разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили
шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу
одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера -
беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом
породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта
бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није
пожељан исход, али се доживљава као реална варијанта чак и за младе
људе, који су тек почели да разматрају брак.
Срећне,
јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба
да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за
учење и подражавање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је
наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што
деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица.
Постоје
горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде
морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота,
а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према
исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити
опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред
сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји, у ствари,
дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек
доживљава као охрабрење за грех.
Хришћанин мора да се покаје
Данас
често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и
беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са
тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред,
инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година
позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали
"потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били
попустљиви према греху.
У
псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити
кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се
претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи
да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад -
метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда
најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева
мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
Хришћанин
мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност
анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног
духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то
није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи
словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле,
таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно
помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом
пастирском решењу корист за хришћана.
Родитељи не знају како њихова деца живе
Још
један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем,
неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова
деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није
само дежурна брига. Пре неколико година, док сам радио у програму за
борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам
комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно
схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова
деца.
У контексту
тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед
сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан
безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и
вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код
приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис
алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер
према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на
дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од
старости од тринаест година.
Што
се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да
кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или
четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово
није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да
деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто
застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом
случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене
бројке.
Као резултат
тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе
породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и
јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да
будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за
психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су
од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
Породична срећа је разнолика
Чини
се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко
сећао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два
развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала,
светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време
свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према
статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након
склапања брака.
Наравно,
то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који
су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита:
постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу
те речи - јединог живота.
Развод
је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно
време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек
при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки
напор да се одлуче на уништење брака.
Данас
је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се
припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну,
духовно се одупирати себичности, хедонизму, попустљивости и
равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да
поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради
у медицини.
Не очајавајмо!
А
ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са
Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми
смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о
православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који
открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
Недавно
код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик
је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у
ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова
супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
Пошто
након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током
четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и
четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо
његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли
да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у
Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља
препреку његовом новом брачном животу. Такви светли и лепи примери
истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост.
Немојмо очајавати!
Архимандрит Тихон (Шевкунов)
Протестна песма
Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја чувао, људи, овце
тамо негде на крај света,
мојој деци кајмак смета,
лук им смета...
Све им смета
Ја до школе пешачио
и по киши и по снегу,
моје кћери к'о књегиње,
к'о да се у свили легу:
једном шмркну,
двапут кину
и беже у лимузину.
Свашта умем.
Стварно умем.
Само – себе не разумем.
Ја крчио с оцем шуму.
Плик до плика длан ми оспе.
Моме сину-господину
тешко и да ђубре проспе.
Кад му мати нешто режи
мислим: женско па нек' режи.
А он: одмах купи ствари
и од куће у свет бежи.
Још ми жврља нека писма
опроштајна,
пуна бола.
Испаднемо пред њим криви
ми и школа.
Тражи новац, кука, моли
– нема чиме стан да плати,
а ја шашав
па га пустим
да се мирно кући врати.
И све дивно, дивно умем
само – себе не разумем.
Све сам ово за њих стек'о.
Нико хвала није рек'о.
К'о да морам да се зборам
и да леђа вечно кривим
због принчева и принцеза.
К'о да само зато живим.
А ја живим јер се надам
да ме и сад негде чека
једна шума из детињства
и ведрица врућег млека,
и тишина испод брега,
и плав лепет птичјих крила,
и огромне жуте звезде
као што је моја била.
Ал' путеви затрављени.
Над њима се магле топе.
Одавно су затрпане
моје босе дечје стопе.
Ишао сам и ја у свет
без режања,
без бежања.
Ишао сам да одрастем.
Сад све могу.
Сад све умем.
Али шта ми све то вреди
кад сам себе не разумем.
МИКА АНТИЋ
Пустош сујеверја
Реч
“сујеверје” се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком
постоји појам – “метеотис”, који се на словенски и на руски језик
преводи управо као сујеверје. У грчком значи празнина, привид и глупост.
И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: “дим, пара која
се лако расејава, ништа не значи, нема суштине”, као и “глупост и
обмана”. Чини ми се да нам ови језици: грчки и јеврејски – пошто су то
језици Светог Писма и управо о сујети се говори у Светом Писму – веома
добро преносе суштину ове појаве – сујеверја. По свом садржају то је
извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је
чак и превара. У овом случају – самообмана. Ето шта је сујеверје.
Сујетно
је ништавно, ништавило, празнина, оно чега заправо нема. А човек томе
придаје значај као нечему што заиста постоји и услед тога пада у обману,
у самообману и логично, наноси себи штету, пада у заблуду. Ето шта је
сујевереје: вера у сујетне, ништавне ствари које заправо немају никакав
значај и суштину.
Међутим,
зашто се сујеверје назива грехом и да ли је то такође страст? Шта је
грех? Грех је оно што штети човеку. Ево, на пример, сад ћу узети и исећи
себи прст – то ће бити грех. Или ћу се убости иглом – то ће бити грех.
Грех је све оно што штети човеку. А замислите сујеверје: ево, почињем да
верујем да ми је црна мачка прешла пут и сад се не зна шта ће са мном
бити, или сам наишао на некога ко носи празну кофу... Човек се растроји,
не зна шта да ради, због тога се ремети сав његов нормалан живот –
управо зато је то грех. А постоје различите врсте сујеверја. Један
волгоградски лажни старац је говорио: “Ако крстећи се не додирнете
својом руком лево раме, треба одозго, одозго! – он ће остати да седи
тамо и шапутаће вам на лево ухо.” Или замислите да у цркви предајете
нешто преко левог рамена – многи чак устукну – и то се дешава!
Има
ствари које су можда и смешне, а има и оних које наводе људе на врло
жалосне закључке. На пример, монахиња ми је у једном манастиру рекла:
“Ове године нисмо успели да се окупамо на Богојављење – а кад се окупаш,
сви грехови за годину дана се опраштају, човек се чисти од грехова.”
Замислите! И узгред речено, ова глупост, Господе! – се шири по нашој
мајчици Русији и многи почињу: “Обавезно се треба окупати и омити се од
грехова.” Како је то лако: окупао се човек и све је у реду. Није
потребно ни покајање, ни труд – ништа! Окупао си се, а још ако човек
после купања попије и чашицу – па то је дивота! У принципу, Православље
је најбоља религија на свету.
А
како се борити против сујеверја, против ове празнине? Како да човек не
доспе у њу? Познат је закон духовног живота: што мање има вере у Бога,
тим више има сујеверја. За човека који верује да се без воље Божије
ништа не дешава, да на свету нема никаквих случајности и да се воља
Божија не састоји само у томе да Бог пожели и учини, већ и ономе што у
потпуности одговара људском духовном стању, и да нам Бог као Лекар шаље
само најбоље околности како бисмо се освестили, - дакле, за онога ко
верује управо у Бога, сва ова сујеверја, наравно, нису ништа друго осим
бесмислица, празнина и ништа више. Потребна је вера у Бога. А кад човек
заборавља на Бога, он почиње да верује у разноразне глупости. Читаво
паганство се, узгред буди речено, на томе и гради – паганство је на
крају крајева заправо сујеверје.
Понекад
се дешава да се нешто заиста подудара. Црна мачка пређе човеку пут – он
иде, саплете се и повреди колено: ето ти га! А можда је сама
подударност изазвана тиме што је човек поверовао у ову црну мачку, па је
зато разбио нос или колено, али само по себи подударање ових ствари
јача у њему веру у оваква сујеверна обележја. То је један од фактора
који су присутни у нашем животу.
А
можда се главна ствар састоји у томе што вера у Бога тражи да будем
одговоран у свом животу – према својој савести, према вери у вечни
живот, према вери у то да ће ми после смрти све што сам овде учинио бити
показано и да ће ми заиста донети патње ако сам чинио нешто зло.
У
принципу, вера у Бога је одговорност – труд и неопходна самопринуда. А у
сујеверју ништа није потребно. Само избегавати: избегавати да ми неко
не пређе пут... Има случајева који су просто смешни: идеш и видиш да
неко трчи колико га ноге носе... И шта онда? Добро, нисам ти прешао пут,
него си ти прешао мени. Значи, по тој логици, желиш ми зло? Како то
човек да схвати? – Људи о томе чак ни не размишљају. Главни хришћански
животни принцип је принцип љубави и овај принцип се у датом случају
потпуно одбацује: само да мени буде добро.
Крстић
се налазио на поду у храму – нико га није подигао. Моја сестра га је
подигла и ставила на прозор у близини. Крстић је моментално нестао. Тек
касније је сазнала о чему се ради. Испоставља се да људи бацају крстић
како би га неко подигао и на тај начин преузео болест или непријатност –
схватате: сујеверје већ постаје зловерје. Узгред речено, то је један од
одговора на питање због чега је сујеверје грех. Зато што постаје
зловерје.
У сваком
случају, сујеверје ме не оптерећује било каквом моралном одговорношћу
пред било чим. Никакве заповести ми нису потребне, могу да не размишљам
ни о каквим греховима и зато је сујеверје, наравно, много лакше, и човек
се интуитивно опредељује за њега, а не за веру у Бога где је све
повезано с трудом. То је главни разлог.
Сујеверје
треба објашњавати. Треба га разобличавати. Нажалост, прилично често
имам прилике да чујем да се на проповеди објашњава историја празника, да
се објашњава шта је свећа, шта је амвон, и врло мало, скоро никад се не
говори о томе да постоје духовни закони живота, које је опасно кршити –
исто као што је опасно кршити закон теже или закон температуре: не смеш
– опећи ћеш се или ћеш се смрзнути, пашћеш с десетог спрата. Има
закона: неће ме Бог казнити кад скачем с петог спрата, већ закон силе
теже. Исто тако је и у духовном животу: ако желиш некоме зло самим тим
зариваш нож у своје тело. Ако некоме завидиш – не каже се случајно:
“позеленео је од зависти”, - а светитељ Василије Велики је писао: “И
никад у људској души није зачета погубнија страст од зависти.”
Испоставља се да је сваки грех рана коју задајемо себи. И у овом случају
сујеверје је често повезано са зловерјем и оно увек човеку доноси
штету, грех и рану, које човек, наравно, треба да избегава. Али ради
тога, авај, треба да зна Православље, и то да његова суштина није само у
правилном испуњавању свих његових захтева, већ у томе да се човек бори
са својим рђавим жељама и поривима: да не лаже, да се не претвара, да не
вара итд. – ето у чему је суштина Православља. “Сине, дај ми срце
твоје,” - каже Господ, - а не ноге и руке. А ми то не чинимо: дајемо
руке и ноге.
Магијски
однос према православним светињама је такође врло уврежена појава.
Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо и
тамо и томе слично. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља
народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у
парохији, строго упитао: “Коме се треба молити за избављење од
пијанства?” Сви су одговорили: “Неиспијној Чаши!” Рекао сам: “Тачно.
Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или
Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!” Сви су
одмах рекли: “Хи!” Докле смо дотерали” Разлог је исти: ово је лако, ово
је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист.
Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: “Да, бој са
собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.” Заиста,
спреман сам да превалим на стотине километара до “Неиспијне Чаше” у овом
манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише,
наравно.
Борба са собом
је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим
старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече:
наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на
заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо уместо заповести Самог
Бога ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива “субота”. Главно
је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар
си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.
Видите
шта је светитељ Теофан писао о ходочашћу. Једном ми је неко послао
снимак литије где је свештеник пред почетак објавио: “Сви они који дођу
до краја добијају потпуни опроштај за све грехове које су учинили.”
Свештеник! Шта ради! Истина, пут је трајао три дана и био је тежак, али
ето шта је човек рекао. Испоставља се да се човек на тај начин чисти од
грехова: не покајањем, не исповешћу, не пажљивим животом, не борбом са
својим старим човеком, већ – гази ногама. Ево шта светитељ Теофан
Затворник пише о ходочашћу: “А на путу нећеш ни приметити као ћеш
постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само
форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?” -
пише он једној особи. У другом писму: “А шта ћете на путу све покупити,
чега ћете се све нагледати и наслушати!”
Да,
заиста, човек стоји у храму, а мисли му лутају по читавом свету. А
овде, хајде покушај да се усредсредиш док ходаш. Најбоље је ако људи
певају. Видите како се светитељ односио чак и према ходочашћу –
наизглед, добра ствар, свето дело – а погледај изблиза. Истина, он
притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не
зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће,
ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се
помоли, исповеди и причести. “За такве људе, - каже он, - добро, то може
бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само
узрок расејаности.”
А
погледајте у шта су се претвориле наше покладе! “После Свете литургије –
провод за покладе” - читам. И то се објављује на црквеним страницама!
Човек се сети историје Руске Црве, како су се борили наши подвижници –
један епископ је чак и убијен због тога што је строго разобличавао
распојасаност која је почињала на покладе. И видите: данас покладе улазе
у наш живот. Ускоро уопште више нећемо моћи да се разаберемо где је
Црква, а где је свет. Нећемо чак моћи ни да схватимо. И све је то под
заставом некаквог мисионарења. Опростите, какво је то мисионарење?
Напротив – то је подривање ауторитета. Ако знате да има људи који се
заиста припремају за пост – покажите их: ето, видите како се они
понашају, - већ почињу да се спремају за пост. Заправо се дешава потпуно
супротно, односно то је већ паганство. И шта може да се каже за то?
Покладе су пагански празник, што је сасвим очигледно.
Људи
су непрестано у страху (од црне мачке, од урока и др.), али има и оних
који осећају страх када понекад долазе у храм? Свесни су проблема, али
никако не могу да га победе... Како се борити са страховима? На ово
питање Христос је одговорио: “Кад чујете...” - и набројао је страшне
ствари које чекају човечанство на крају историје. Он каже: “Кад чујете,
подигните главе ваше!” О ком времену говори? Кад људи буду, да кажемо на
словенском “издисали” од страха због предстојећих невоља. Већ сад се
многи плаше. Христос је упозорио: кад чујете (ви – односно хришћани),
подигните главе, јер се приближава час нашег сусрета. Сусрета са
Христом! Опет морамо да поновимо исте речи: што је мање вере у Христа у
нама, тим више имамо не само сујеверја, већ и страхова. То је потпуно
природна и законита појава. Ко може да ме увреди кад су са мном
дивови-заштитници? Па нико! Никога се не плашим. А овде је са мном
Господ Бог, а не било ко. Ако човек има такву веру – само што веру у
себи треба разгоревати, - наравно, овакав страх ће се повлачити,
одступиће од њега. Веома је важно да се човек на то подсећа. Као што је
писао игуман Никон (Воробјов): “Правилне мисли не треба одлагати у неки
магацин сећања, већ стално треба подсећати себе на њих и разгоревати их у
себи, зато што греју душу и помажу човеку у његовом животу.” Испоставља
се да је пут: “Подигните своје главе!” Чини ми се да за савремене људе
ове речи попримају све већи значај.
Алексеј Иљич Осипов
О Божићном посту
Питао сам старца Гаврила како да постим,
нисам слутио тада шта ће ми рећи. Када сам га, дакле, то питао он ме је
погледао, ћутао је неко време а онда ме повео у страну, да нико не
чује, и испричао ми цео мој живот, све моје грехове која сам учинио од
детињства, као да је био поред мене. Био сам јако потресен. Запрепашћен.
Почео сам да плачем.
Затим, када сам се прибрао,
опет смо сели, старац је био јако благ и тешио ме. Онда је донео неко
послужење и рекао: "Узми, послужи се мало!"
Рекао
сам, још узнемирен: "Оче, не могу сад ништа да једем." Он је тада
одложио послужавник и рекао: "Ето дете моје, то је пост! Кад видиш своје
грехове, па не можеш да једеш."
Старац Гаврило Грузијски
Ах, тај отац!
Разлика између мајке и оца:
Она која те воли од првог момента кад отвориш очи је твоја мајка.
Онај који те воли, а да се то не види у његовим очима, је твој отац (а ипак си неправедан према њему).
Мајка те припрема за свет.
Отац настоји свет припремити за тебе (али не ваља).
Мајка те учи животу.
Отац те учи како да живиш тај живот (ал' он је напоран).
Мајка те у својој утроби носи девет месеци.
Отац све вас носи остатак живота (ал' не осећаш).
Мајка запомаже приликом порода ал' ти не чујеш.
Отац запомаже након тога (а ти се жалиш на њега).
Мајка плаче ако се разболиш.
А отац се разболи ако ти заплачеш.
Мајка проверава да ниси гладан.
Отац те учи да не будеш гладан (ал' не схваташ).
Мајка те носи на грудима.
Отац те носи на леђима (ал' не видиш).
Мајка је извор нежности.
А отац је бунар мудрости (ал' га се бојиш).
Мајка те решава одговорности.
Отац одговорност усађује у тебе (ал' те умара).
Мајка те чува да не паднеш.
Отац те учи да после пада устанеш (ал' те смара).
Мајка те учи како да ходаш на ногама.
Отац те учи како да упорно ходаш путевима живота.
Мајчину љубав знаш од рођења.
Очеву љубав спознаш када постанеш отац.
Мајка... њена вредност се не може проценити.
Отац... њега време неће поновити...
(са нета)
Мушкарац постајеш кад...
Мушкарац постајеш, сине,
када ставиш своју вољу и снагу
у службу љубави.
Знам, руке су ти дечачке и танане
али мужевност је ствар срца.
Она се негује од малена.
То је оно чудесно у теби,
одговорно и храбро
што већ у детињој игри
вуче да будеш јак и праведан.
Да браниш и чуваш.
Мушкарац постајеш, сине,
када победиш страх од
одговорности, дужности и обавеза.
То су главни бисери за круну краља.
Највећи је владар који служи.
Који доноси тешке одлуке.
Који издржи.
Који ствара да пружи.
Хранитељ и бранитељ.
Жива тврђава.
Унутар које мирно спава
једна једина жена.
Која се мудро бира.
Да ти постане лука
љубави и мира.
И да се у тој лепоти
малена чуда роде...
Мушкарац постајеш, сине,
када добровољно останеш без слободе.
Јер схватиш да оно што слободом зову
само је робовање својим слабостима.
А ти своју снагу и младост стављаш
у службу свему што је свето.
То је једини смислени живот.
Да мушкарац у зноју лица свога ствара и даје.
И гледа како се дом развија,
љубав умножава и вечно траје!
Живот граде наши избори.
Човек је лакшем путу склон...
Али тако је тужно остати сањиви принц
који никада не стаса у краља
и не узме трон!
Извор: Књигралиште
Без путева и комуникације
Далеко од цивилизације... живе нека срећна деца.
Нови ултиматум
"Нови "Закон о демократији и просперитету Балкана" стиже нам из Америке. Ултиматум Аустроугарске био је мала маца спрам овога.
"New
bipartisan Act, called the Western Balkans Democracy and Prosperity
Act, aims to support security and economic development in a region
vulnerable to Russian penetration."
Управо је сада активиран Опен Балкан.
Ви,
млађи, не наседајте на већ једном продану цркнуту мачку. Ми смо у добу
ратног комунизма, где је потпуно ново књиговодство. Јешће онај који
ради. Ко живи од незарађеног кредита нека се чува!"
Сатани смета Татјана
Пише: Андреј Ткачов
Лукави се озбиљно наоружао против жене. Назовите то феминизмом или како год, речи нису важне. Важно је да „Мајка“ и „Верна жена“ нестану из света.
Стална брига и несебична љубав уско су повезане са појмом Мајке, светим појмом.
Извлачити жену из породице, завртети јој главу идејама „еманципације личности“, усадити у њено срце мржњу према свим мушкарцима и према браку, као својеврсном „ропству“ – одавно је приоритет за кнеза таме. Деветнаести век у Европи обележен је овим ратом. А у 21. веку резултати су већ очигледни. Убрано је неколико плодова.
Идеја о срећи, трајној и неотуђивој, у суштини је људе учинила несрећним. У оквирима земаљске стварности, срећа је релативна и привремена, рањива и нестална. А људима је наметнута управо идеја велике и вечне земаљске среће. Човек са таквом идејом у глави никада неће имати оно што жели, јер оно што жели једноставно не постоји. Дакле, особа ће бити раздражена, огорчена и несрећна.
Није узалуд Апостол Петар жену назвао „најслабијим сасудом“, односно скупоценом, али крхком чашом. Она је прва која упија непријатељске идеје, што се већ једном догодило у Рају. И њу је много лакше сломити до стања немогућности опоравка него мушкарца.
Дакле, напад је прастар, само појачан „јавним мњењем“ и техничким средствима ширења менталне инфекције.
Не тражите три шестице да сазнате да ли је близу крај. Погледајте пажљивије – да ли је жена развратна или чедна. Рађа или избегава мајчинство? Убија у материци или носи и рађа? Своју срећу види у кући или ван куће? То ће најпрецизније сведочити о моралном стању универзума.
Тумачећи одломак из Светог писма где жена Египћанина тражи интимност са Јосифом, Златоуст каже да је то била слика краја васељене. Кад жена тражи свог мужа, жели га и јури више него што муж жели и жуди за женом, то је крај. Јосиф је био посебан случај. На крају ће то бити масовна појава.
Неће одбити задовољства, али ће одбити трудове материнства и породице. Њене ноге више неће живети у њеној кући. Желеће „на ваздух“, међу људе, да се покаже... Да ли ће то бити горда бизнис вумен (самостална, да тако кажемо), или домаћа раскалашница, или феминистичка активисткиња, то је ствар укуса и детаља. Дух у њима ће бити исти.
Мајчинска молитва, несебична брига и јака породица су мрски ђаволу. А све ово живи и постоји кроз жену. Дакле – њу треба изопачити и уништити!
*
Русија је преживела на женским плећима не само зато што су мушкарци страдали у ратовима. Још раније, кад су се образовани мушкарци занимали просветитељством и револуцијом, масонеријом и волтеризмом... жене су наставиле да се моле. Јевгениј Оњегин је уништио живот, Татјана Ларина је живот сачувала и створила.
И управо Татјана Сатани није потребна. Она му смета. Потребна му је Ана Карењина, страствена и горда природа, способна да унесрећи све наоколо: себе, свог мужа, сина и љубавника. И војску (Вронски), и државни апарат (Карењин), и себе саму квари блудна Ана. Успут сакати свог малог сина. И већ се приближава воз. То је њен природни крај.
У 19. веку само племкиња је могла бити Карењина. А данас сви: и сељанке, и буржујке, и студенткиње... То и јесте крај историје.
Немојте се изненадити кад млада жена после годину дана напусти мужа, јер се „разљубила и разочарала“ (иначе, лавовски део развода у Русији је ствар женске иницијативе). Немојте се изненадити ако се промовише лезбејски живот (тј. истинска смрт) или „право“ на абортус. Просто, ђаво је пожелео и осетио да би коначно могао да уништи жену. То је најкраћи пут до уништења свега што је свето.
(Телеграм-канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић (преузето))
Шта је жена
Кад се политика дочепа брачне одаје, ту само трупла остају да леже. Ту нема науке, медицине, већ само - пара.
Родитељи полако губе битку и деца гину. Али је важно бити део кабуки театра и не противити се, јер лудило мора бити опште.
А наше пристајање на лудило је већ извесно. Али какав је случај са ретким појединцем?
Погледајте филм "Шта је жена?" (What is a woman?). Доступан је онлајн и у претрагу укуцајте, поред енглеског назива, "са преводом".
Аутор се бави темом промене пола. У филму се налази и његово једноминутно обраћање (нису му дозволили више од минуте) наставничком одбору једне школе у Америци, која је пристала на политичку коректност и тиме дозволила насиље над децом.
Да ли ћемо и ми ићи путем ретког појединца и одбити лудило, или ћемо наставити да шаљемо децу у школе које ће радити све да деца постану зомбији, а не хришћани?
Ваља се наоружати знањем пре борбе, те се стога и препоручује ово ауторско трагање за смислом.