Све у причама бива

Имамо релативно уређену контролу рађања од 1960. године. У реду. То није довољно дуго. И подцењујемо невероватан технолошки тријумф контроле рађања. То је атомска бомба. То је главна ставка трансформације у људској интеракцији. Жене су добиле слободу од нежељеног рађања. То је досадашњој историји непознато. Ми не знамо заправо чему то треба да служи. У '60. је било: хајде да лудујемо! Правила за сексуалне односе су нестала. И имали смо неколико деценија експериментисања. Како је прошло? Породица је прва добила ударац. То није добро за децу. Сида није била плус. Могла нас је све побити и још је мутирала. Јер вируси су опасна ствар. Дакле, испало је да је секс далеко компликованији него што смо мислили. Сад је 50-60 година прошло. Покушавамо да установимо кад је у реду ступити у односе? Кад није? Шта значи заједнички пристанак? Одговор је да ми никад о томе нисмо ни размишљали јер је правило било: ништа пре брака. Данас тог правила нема. Па које је онда данас важеће правило? Знате, нисмо ни разговарали о правилу, чекамо нешто ненадано да се деси па ћемо се обрушити насиљем на то и из тога извући правило ново. А то баш и није учинковито. Знате, желите ли да смањите силовања по камповима, то је просто - решите се алкохола. Нико да отвори разговор о томе. 50% убијених је пијано, 50% оних који убијају је пијано и готово сва силовања су последица интоксикације. Али постоји култура у камповима где "све иде". И имате бизарности, што је парадокс, да је све дозвољено, а онда морате неколико пута да питате оног са ким плешете да ли је у реду да "идете до краја". Обе ове ствари не могу бити тачне. И онда видите "me too" покрет како са свом пројавом враћа старе табуе. Идеја, да можемо секс извући из емотивне блискости, психолошке блискости, можда чак и дуже везе не мислим да је добра идеја. Једна од радикалних чињеница у борби против сексуалног насиља јесте да кад имаш однос са неким и сутрадан зажалиш због тога то је доказ да није било обострано. Значи да ниси размислио до краја; било је добро синоћ али не и данас. То није баш мудрост. Питање је: шта обострано треба да садржи? И треба озбиљно да разговарамо о томе. Под којим условима је дозвољено пристати? Али ми нисмо довољно зрели за тај разговор. Ми желимо и јаре и паре. Желимо све што можемо да чинимо, кад год желимо, са ким год желимо без последица и да нема проблема са пристанком. Али се то не догађа тако. Мислим да секс не ради добро ствар изван утврђених веза. Постоји наметање моногамије у друштву на дуге стазе. И за то постоје разлози и ви се пуштате у ову девијантност по цену ризика. Ви имате своје разлоге за такав избор, јер је то можда ваше поимање авантуре, али као клинички психолог познато ми је да можете експериментисати са највише петоро људи у свом животу јер одлуке морате донети врло брзо. Између 20-30 година много важних ствари треба успоставити и дугорочна веза је једна од њих. И већину времена људи би требало да буду опрезни са својим сексуалним животом, нарочито у младости и под дејством алкохола. И сва реконструкција старих табуа долази, што је занимљиво, од стране радикалне левице, а не, како бисте очекивали, од стране десног крила хришћанских странака. И Сад морате потписати добровољни пристанак на секс пре било каквог физичког додира. Најглупља ствар за коју чух. Ту нема ничег романтичног. Да ли сте гледали неки филм где двоје, који се забављају, потписују такав уговор? То се не догађа. То је нереално решење. Упркос томе што имамо средства за контролу рађања мораћемо да научимо изнова да се научимо правима вредности у вези са сексуалним понашањем. Једна од ствари коју говорим својим младим клијентима јесте: не ради ништа физички ни са ким уколико претходно не разговарате о томе. Јер ако те је срамота причати о томе онда је можда прерано да то и радите. И у томе има повређивања. Емотивног повређивање за обе стране. 

 

видео