Успеније Пресвете Богородице

Аутор pricalica ( Богољупче ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Култ 21 века

Мајка, адвокат, која има и групу подршке родитељима у борби са џендер култом, и сама је извукла из тог култа своју девојчицу.
 
Она живи у Калифорнији, која, како све више остаје без енергената, то више постаје плен сатанизма. Јер психолог, који је требао да помогне њеном детету да не заврши у менталној установи, припадник је сатанистичког, али буквално, џендер култа. Да, култа, јер оно што они усађују деци јесте на нивоу испирања мозга чланова каквог култа, без трунке научног доказа или оправдања.
 
Први корак ка оздрављењу детета јесте одузимање мобилног телефона. Затим рад; упослити дете да нема времена за замке лукавог, и не нападати дете већ му дозирати садржаје кап по кап и остављати му душекорисна питања за размишљање. Затим, кад родитељ уђе у учионицу, да прегледа садржај књига на полици и испита литературу коју овај чита. Свака књига, која се препоручи ђаку, најпре мора проћи кроз руке родитеља. Имате право да извучете дете из одељења, да не пристанете на одређене садржаје и да не дозволите да без вашег знања врше медицинско насиље на вашем детету о вашем трошку. Битка је жестока, а у самој Калифорнији је већ 10000 нових зомбија спремно да уђе што у образовни, што друштвени систем.
 
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (1):: Пермалинк

Најскупље на планети

   "Знате ли ви, у ове последње две године дана, шта је највише поскупело на планети? Јаја! Званично, а у међувремену од тога званично још 30% за пола године, макар у Америци. Затим сам упоредио са Великом Британијом и Црном Гором и Србијом и видео сам да тај раст није нигде мањи од 100%, често је и већи. Због чега? И овде се најбоље види разлика између традиционалног и постмодернистичког. Традиционално код баке и деке се шета неких двадесетак кокошака, преко лета их испоштујеш и пустиш их да се шетају, зими их мораш утоплити и спремити им мало сена, а оне са мало ошамуте па и не легу јаја; природно, али из перспективе постмодернизма неефикасно. Посебно по количини јаја које добијате природно. И поготово ако вам трубе да идемо ка осмој милијарди, а сви хоће да једу. А можда сте запазили како изгледа и осећа се онај индустријски кокошињац. Ту се ради о милионима неких живих бића, које је неко ставио у вештачки, неприродан амбијент. Лети, будући да коке греју једна другу, морате им климатизовати простор, зими им морате мало догрејати и плус им стварате вештачку светлост да оне, кукавице, стално мисле да је дан и носе јаја двадесет пет сати дневно. Међутим, ем је струја поскупила, а ем је често и нема, негде режете како да је потрошите и како, и тако због недостатка или цене струје, па још и друге ствари које кокама треба додати - паде производња. Поготово тамо где се највише производила. Нас овде мало спасава и ова наша заосталост, и то за ове наше просторе можда може да буде и предност." (Космополитика)
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (2):: Пермалинк

Други долазак

Кружећ и кружећ у све ширем луку
Соко не чује више соколара.
Све се разлива; средиште попушта;
Пуко безвлашће преплављује свет,
Куља крвомутна плима, на све стране
Обред невиности дави се у њој;
Најбољи ни у шта не верују, док се
Најгори надимају од жестине.

Бесумње, на помолу је неко откровење;
Бесумње, на помолу је Други Долазак.
Други Долазак! Тек што реч изустих,
А грдна слика из Spiritus Mundi
Већ вид ми мути: у песку пустиње
Лавље обличје са главом човека,
И оком празним, ко сунце окрутним,
Креће лене сапи, док свуда около
Тетурају се сенке гневних птица.

Опет паде тама; али ја сад знам:
Двадесет векова тврдог сна
Претвори у мòру шкрипа колевке;
Но каква се то звер, свој час дочекав,
Вуче к Витлејему, да се у њему роди?
 
Вилијам Батлер Јејтс 

(1919)

Превео Данило Лучић
Песму препевао Милован Мића Данојлић
 
Извор: Поезија суштине
 
Анализа песме
 
 

Аутор pricalica ( Бисерје са нет-а... ) :: Коментари (1):: Пермалинк

Историја у нама и око нас

КОГА НЕ МРЗИ ДА ЧИТА ДУГАЧКО... НЕК ПРОЧИТА И ОВО

Један текст о Бачу, прецизан онолико колико би једној хроници и ваљало да буде, садржи нешто над чиме пажња заигра. 
У њему дословно стоји: „Био је Бач у 16. веку напредна турска варош. Хришћанске градске четврти уопште нису постојале, док је истовремено било шест муслиманских махала. Из овога произлази да је у Бачу било 411 кућа муслиманских пореских обвезника, у којима је живело 2.055 становника муслимана“. Бач је у то време имао 10 џамија. 
А опет, хронике кажу и то да су се на другој страни, Банаћани кроз време, борили са силним војскама. И све су дошле и прошле. Само једног освајача нису никада победили, до дана данашњег. У питању је – Тиса. 
Ова питома и живописна река, на свом току од Украјине до Дунава, има једну незгодну навику. Стално подлокава своју леву обалу. Као оно када повредиш ногу, па забацујеш у једну страну. Тако и Тиса, стално вуче на лево. Мењајући ток, кроз векове повећава Бачку на рачун Баната. Због тога рецимо,  данас многи житељи Баната, имају земљу с „преке“ стране. Једноставно и она је некада била на њиховој страни обале, али их је Тиса изневерила... 
Упорно покушавам да ове две приче упарим са вешћу, која то одавно више и није јер за њу сви знају: "У Србији има преко 150.000 празних и често потпуно напуштених кућа… Од 4.700 села у Србији, четвртина постоји још само на папиру”. 
За значајан део бројки, управо смо ми овдашњи заслужни. Па се упитам: Колико је искрено,знати за све ово, а славити времена стара, певати о фијакерима, упрегнутим коњима, обзорјима на салашу или шоровима који све чешће никуда не воде? 
Невоља нам куца на врата, док јој се ми смејемо скривени иза навучене фиранге. 
Недалеко од Бача, налази се манастир Бођани. Основан је у 15. веку. Неко ко се родио у време Косовске битке, могао је стићи да још за свог живота, оде у Бођане. Покушајмо да затворимо очи и присетимо се почетка приче... 
А онда помислимо на то, како су се у та времена осећали манастирски калуђери док су посматрали оближњу турску варош, у којој није било ниједног хришћанина? Или док су пет пута на дан слушали позиве мујезина са једне од 10 џамија. И ништа, али баш ништа, није указивало да икада може бити другачије. После Мохачке битке, Угарска је изгорела у пламену као стог сламе у амбару. Османско царство се пењало ка свом врхунцу...
 А ти са твоја два манастирска сабрата, усред све те пошасти, вртиш бројаницу и у себи се молиш јер верујеш да ће једном бити боље. 
И шта се догодило! 
Не да је „дошло боље“, него данас док говоримо о Бачу са шест муслиманских махала, мислимо да је реч о некој шали или ко зна каквој анегдоти. Толико нам је то далеко да мислимо да се није ни збило.
У симболичном смислу, то му дође као и ово са Тисом. Знаш да нешто полако и неприметно, али прогресивно ради против тебе. У овом случају, то је река. Али шта да учиниш... ? 
Да јој обзидаш обале најјаче што можеш, да не би могла никуда да мрдне! Па наравно да не. Пусти искушење да иде својим током. А ти чини све што осећаш да можеш и мораш. И једном ће све доћи на своју меру. 
Е сада, на сувисло питање „треба ли славити штрудлу с маком и певати бећарце у време када нам села која су их изнедрила, нестају на очиглед“, одговор је да  треба. Управо, безусловно треба. Јер да она три бођанска монаха, нису чинила што су осећала, већ да су се препустила утиску и њиме изазваном страху... можда би све остало како је било. Али они су веровали да ће „бити оно, што бити не може“.
Стрепњи се најлакше пркоси, тако што живимо спокој. А спокој у спољашњем свету, могућ је само када је наш унутрашњи свет у миру. 
Да би таквим постао, потребно је да свако ради оно што осећа да треба. 
Црњански је певао усред Првог светског рата. Милан Коњовић је сликао у концентрационом логору. Паори су у време рата орали и сејали, иако су многи од њих знали да ће жито остати непокошено. 
И зато, зашто бисмо неснађено, ишли кроз овдашња села и вароши, бројећи на колико прозора с вечери гори светло! 
Упалимо кандило у себи. А светлост ће доћи када јој време буде. 
Тако је одувек било.
 
Са фејса од: Илија Туцић 
 
 

Аутор pricalica ( Бисерје са нет-а... ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Пре него се залута

 "Ја сам живео са мојим дедом. Он је био добар и вредан човек, који се трудио да ме обучи за живот. Али ја сам хтео да будем мангуп. Предао сам се улици и чарима криминала. Дедине речи тада нису стизале до мог разума. И деси се да заглавим у Централном затвору. Не знам да ли постоји горе место за отрежњење: убице, педофили, хомосексуалци, силеџије, силоватељи... Једина моја срећа у несрећи је била та што је ту казну служио мој познаник и он ми је био заштита. И онда чујеш како се свађају око музике, па дижу у вис три прста и траже још ћирилице, то јест квази народњака. Могу само рећи да ми је то згадило Српство. По изласку сам се пребацио на Пешчаник. А ови исти као они само наштеловани налево.
 
Најпосле се вратих деди и почех да у глави тражим и проналазим само његову мудрост. Смирио сам се. А децу са улица, која желе да скрену, поучавам личним примером, понајвише комодитетом у ЦЗ. "

Преносим вам ову причу из више разлога. Већина нас гледа детективске филмове и дивимо се умећу и памети разних Шерлока и њему сличних. Међутим, добар полицијски рад састоји се из информација које добијају од својих доушника (тастера). Једном ухваћени у неком неделу ви сте особа с досијеом. И ако вас не ухвате као малолетника, ухватиће вас кад напуните довољно година. Они не морају да журе, ви ћете се кад-тад наћи у сачекуши. И тад постајете "оштећена" роба погодна за свашта. Исто је и са штићеницима одређених казнено-поправних домова. Стога будите увек на опрезу, поготово млади, са сваким малолетним преступником. Многи од њих неће умети да се носе са досијеом, па ће се или позиционирати или цинкарити; и једно и друго је по друштво погубно, али за неке бабе здравље пожељно. Посебно поучно је да у самој војсци напредују цинкароши. Ко је служио војску то зна.
 
Дакле, не да нема ничег занимљивог у малолетничкој деликвенцији, већ је пре глупост и кресање сопствених крила.
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Велика лаж нашег времена

Константин Петрович Побједоносцев, (1827-1907), професор права, сенатор и обер-прокурор Светог синода Руске православне цркве:

ВЕЛИКА ЛАЖ НАШЕГ ВРЕМЕНА - ПАРЛАМЕНТАРНА ДЕМОКРАТИЈА

Избори су ствар вештине која, као и војна вештина, има своју стратегију и своју тактику, при чему се кандидат који се бира не налази у директном контакту са бирачем.

Ако кандидат, сам по себи, у јавности још увек није довољно познат, он почиње тиме што окупља пријатеље и сараднике; затим, они сви заједно крећу у лов на присталице... 

Увек има довољно ограничених или наивних људи, који се хватају на удицу и, гле, са њиховим потписом појављује се и на огласне стубове лепи проглас, привлачан за масу која се свагда лако поводи за именима, титулама и капиталом.

Организују се, дакле, скупови, држе говори; на тим скуповима онај ко има снажан глас и уме брзо и спретно да ниже фразе, оставља вазда јак утицај на масу, стиче популарност, тако се рађа кандидат за будуће изборе; Фраза, и ништа друго осим фразе, царује на тим скуповима.

Гомила слуша само онога ко громопуцателније виче и вештије се заогрће вулгарностима и подилажењем тренутним схватањима и наклоностима масе.

На дан завршног чина избора само мали број бирача даје свој глас свесно; то су, углавном, нарочито утицајни бирачи које је ваљало наговарати појединачно.

Већина, пак, тј. маса бирача даје свој глас, "по обичају гомиле", за једнога од кандидата кога је истакао партијски комитет. На листићима она исписује име које је од свих громкије одзвањало у ушима свију у последње време.

Дотичног човека готово нико не зна, бирачи немају представу ни о његовом карактеру, ни о способностима, ни о настројењима; изабирају га просто зато што су се његовог имена толико наслушали.

Узалудно би било упуштати се у борбу са тим поривом гомиле. Претпоставимо, пак, да неки савесни бирач жели да у тако значајној ствари делује свесно, не хотећи да се "потчини насилним притисцима комитета". Њему на дан избора преостаје само то или да се сасвим повуче или да гласа за кандидата сходно своме схватању.

Како год, међутим, он поступио, изабран ће ипак бити онај ког на прво место истакне маса лакомислених, равнодушних или заведених бирача. Теоријски, изабрани посланик требало би да буде човек омиљен код већине, а у стварности, изабире се миљеник мањине, увек сасвим незнатне. Избор би требало да падне, по теорији, на човека разумног, а у стварности пада на онога ко безобзирније јури напред.

 Изгледало би као да су кандидату потребни квалитети као што су образовање, искуство, савесност у раду, а у стварности сва та својства он може и да има а може и да нема; у изборној трци, у којој су од свега важније одважност и дрска самоувереност, удружене са говорничким даром, па и извесном вулгарношћу која често ефектно делује на масу, они горе поменути квалитети се не траже.

Скромност, удружена са истанчаношћу осећања и мисли, нигде није на цени. Тако настаје народни представник, тако он задобија пуномоћја! 

Ето шта је, у суштини, моћ којом се води парламент. Њој се придружује и друга пресудна моћ - речитост. Речитост је такође природна способност, која не претпоставља ни моралност ни високу духовну узнапредовалост.

Према томе, када вођа партије са снажном вољом сједињује још и дар речитости, он наступа у славној улози на отвореној сцени пред читавим светом. 

Шта је то парламентарна партија? Теоријски, то је савез људи који једнако мисле и удружују своје снаге ради потпуног остварења својих погледа на законодавство и правце државног живота. Али, тако бива само са безначајним групама: велика и значајна партија формира се само под утицајем личног частољубља, групишући се око једне доминантне личности.

Људи се по природи деле на две категорије: једни не трпе никакву власт над собом и зато нужно теже да доминирају сами, други се, по своме карактеру, боје да понесу на себи одговорност скопчану са одлучним деловањем у свему, избегавајући све што би било акт одлучности. Ови последњи као да су рођени за потчињавање и чине гомилу ("стадо") која се поводи за људима воље и одлуке, који пак чине мањину.

На тај начин, најдаровитији се људи добровољно потчињавају, предајући са олакшањем одлуку о правцима свога деловања у руке других. Они такорећи нагонски "траже вођу" и постају његово послушно оруђе, свеједнако у уверењу да их овај води према победи, а неретко и - ка добити.

Дакле, сви битни чинови парламентаризма дириговани су од стране вођа; вође доносе одлуке, вође воде борбу, вође славе победу.

Јавне седнице уствари нису ништа друго до представе за јавност. Говори се држе да би се одржала фикција парламентаризма; фикција, наиме, да сјајан говор сам по себи доводи до парламентарне одлуке о важној ствари.

Сами говори више су у служби прослављења говорника, повећавања његове популарности, прављења каријере, али тек у ретким случајевима пресудни су за гласање.

Каква треба да буде одлука већине, то се обично одлучује ван седнице. Такав је сложени механизам парламентарног лицемерја, такво је лице политичке лажи, која влада у наше време.

По теорији парламентаризма, требало би да влада разумна већина, а у пракси влада 5-6 партијских вођа.

По теорији, убеђење се поткрепљује јасним доказима на парламентарним расправама, а у пракси оно уопште не зависи од расправа, но бива диктирано вољом вођа и схватањем личне користи.

По теорији, народни представници имају пред очима искључиво народно добро; у пракси, пак, народно добро је изговор иза кога се скрива пре свега, лична добробит, корист сопствена и корист својих пријатеља.

По теорији, народни посланици требало би да долазе из редова најваљанијих и омиљених грађана; у пракси, пак, то су најмање частољубиви и најбезобзирнији грађани.

По теорији, бирач даје свој глас своме кандидату зато што га познаје и има у њега поверење, а у пракси бирач глас даје човеку кога, углавном, уопште не познаје, али за кога му је говорима и пропагандом заинтересоване партије наложено да гласа.

По теорији, стварима у парламенту управљају и уопште их покрећу - искусни разум и некористољубиво осећање, а у пракси, главна покретачка снага су одлучна воља, егоизам и речитост.

Ето, каква је у суштини установа коју истичу као циљ и круну државног устројства.
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (4):: Пермалинк

Привидни праведници

Да ли је постојала нека појава у људском роду против које се Господ Исус Христос најватреније залагао, нешто што је посебно разобличавао у данима Свог првог доласка у свет ради спасења људи? Зачуђујућа ствар: Ниједном није разобличио ни блуднице, ни грешнике, ни царинике, ни разбојнике, али је са свом силином божанског гнева одбацио од Себе привидне праведнике. Из целог Јеванђеља видимо да нема страшнијих преступника пред Богом од оних чији се грех састоји у томе што су праведни у сопственим очима. Управо они су добили име – фарисеји, које је касније постало заједничка именица.
Наизглед ови људи – угледни праведници – никога нису убили, нису ништа украли, нису чинили прељубу. Али то је само на најповршнији поглед. У ствари, управо су они, фарисеји, убили Христа и до дана данашњег убијају Бога у себи и у људима, управо они својом лажју поткрадају људе, затварају за њих Царство Небеско, управо они чине духовну прељубу варајући Бога са ђаволом. Они су неприметно за саме себе уместо истинског духовног живота који се састоји у општењу с Богом подметнули изопачени, дубоко лажни и фарисејски живот. Шта се десило с њима, с људима који су некада били нормални и веровали у Бога? – најужасније што може да се деси човеку: престали су да буду деца Оца Небеског. „Ваш отац је ђаво; и ви хоћете да испуњавате похоте оца вашег“ – тако гласе страшне речи које је Спаситељ упутио фарисејима. Под обличјем свечаног служења Богу фарисеји заправо служе ђаволу својом страшћу која све гута – гордошћу. И што је најтужније, не само да сами улазе у овај смртоносни савез, већ из све снаге увлаче у њега за собом и друге – „ове мале“. „Слепци, вође слепих!“ – разобличава их Спаситељ, - „Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што затварате Царство Небеско за људе, јер сами не улазите и онима који хоће да уђу не дозвољавате. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што једете куће удовичке и лицемерно се дуго молите: због тога ћете још више бити осуђени. Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што обилазите море и копно да бисте обратили бар једног; и кад се то деси, чините га сином пакленим, двоструко горим од вас.“

Због чега су свети оци уредили тако да сваки Посни Триод почиње управо од ове приче? На шта нас упозорава Господ и шта света Црква у његово име неуморно понавља уочи Великог поста?

Читава ствар је у томе што нам оци и Црква говоре нескривену и горку истину: смртоносна болест фарисејства постоји и у нама. И за свакога од нас је питање живота и смрти да је откријемо и да се од ње исцелимо. Од Самог Господа, милосрдног Лекара душа и тела о људима које је задесила ова болест сазнајемо нешто заиста страшно: „Приближавају Ми се ови људи устима својим, и поштују Ме језиком, а њихово срце стоји далеко од Мене; али узалудно Ме поштују учећи учењима и заповестима људским.“

„Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што постајете налик окреченим гробовима који споља изгледају лепо, а унутра су пуни мртвих костију и разне нечистоте; тако и ви по спољашњости изгледате праведни, а у себи сте пуни лицемерја и безакоња.“

„Змије, породи аспидини! Како ће те побећи од тога да будете осуђени на пакао.“

„Неће сваки који Ми говори: Господе, Господе, уђи у Царство Небеско.“

Ова болест је посебно опасна због тога што протиче скривено од самог човека који је заражен фарисејством. Фарисејство тежи ка томе да уништи главну одбрамбену снагу наше душе – покајање, привидног праведника чини неспособним за њега. „Јавни грешник који је пао у смртне грехове способнији је да се покаје него привидни праведник који је по свом спољашњем понашању беспрекоран, али је у тајности своје душе задовољан собом,“ – пише светитељ Игњатије.

Главни симптом ове болести јесте понижавање других и самооправдавање. Ако у себи видимо ове смртоносне особине треба све да оставимо и да их ради спасења свог вечног живота одмах исправљамо покајањем и одлучном променом самих себе.

„Чувајте се квасца фарисејског, који је лицемерје,“ – Господ упозорава Своје ученике. Колико се често он у обличју (што је посебно одвратно) побожних размишљања и разговора увлачи у наш живот. Исто онако постепено, као што су фарисеји дошли до мржње према Богочовеку и одлучили да Га убију, сваком од нас прети иста смртоносна опасност ако се не променимо по духу. Јер обојица – и фарисеј и митар – су донели Богу плодове свог духа: један гордост и осуду, а други смирење и покајање. Господ од нас не очекује праведност законика која се стално правда пред Богом, већ духовну праведност, која у смирењу не налази у себи ништа добро – праведност светаца.

У Јеванђељу је свети апостол Лука за нас сачувао тужне речи Спаситеља: „Син Човечији кад дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Шта до те мере може да уништи Христово дело у људским душама? Да бисмо одговорили на ово питање погледајмо где и кад су изговорене ове речи? Спаситељ их је изговорио непосредно пре него што је почео причу о митару и фарисеју. Надмена гордост, осуђивање ближњих, упорно самооправдање и на крају крајева, упорно противљење Богу биће узроци духовних катастрофа и пораза многих људи који ће на почетку поверовати у Христа. Посебно обратимо пажњу на следеће: превара, лоповлук, блуд и убиства су распрострањени у целом свету, и они су страшни. Међутим, најсмртоноснија, најстрашнија болест на земљи – фарисејство – испољава се само у нашем друштву – у заједници људи који верују у Бога. Упозорени смо: смртоносна болест фарисејства ће харати и хараће управо у Цркви Божјој до краја људске историје, до Страшног суда.

За сваког хришћанина, Христовог ученика, само ако није налик на Јуду, поприште Великог поста не треба да се заврши поразом, већ победом – Божјом победом над наших греховима. Почнимо с највећом одговорношћу пред Христом Који полази на распеће и васкрсење, припрему за Велики пост од оног духовног труда који нам данас света Црква нуди с мајчинском бригом – од размишљања о митару, фарисеју и себи самима.

Митрополит псковски и порховски Тихон (Шевкунов)
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Пасуљка

Утрчава Мици код мене у собу, ускаче у кревет, па ће рећи:

- Тето, хоћу да спавам!

- Добро, лези и покриј се.

- Причај ми причу!

- Важи! - рекох и почех да смишљам неку нову, а примерену дневним дешавањима.

- Били једна тата вртлар и мама вртларка и они су имали детенце пасуљ - започех приповедање.

- Пасуљ?! - упита Мици зачуђено. - Је л' то била девојчица?

- То је као, а може да буде и девојчица - појасних, задржавајући смех. - И тата вртлар и мама вртларка посејаху дете пасуљ у земљу и крену да се брину о томе да зрно порасте велико и паметно. А доле, у утроби земље, Пасуљка је хтела што пре да изађе на светло, да види сунце - није волела таму у којој је била јер је ту било много чега што ју је плашило и ометало њен раст. Али она је била мала и није баш најбоље то све разумела, па су јој тата и мама помагали: тата ју је храбрио, а мајка је бринула да њено срцуленце не залута. И тако је мајка вртларка чупала и грабљала коров око мале Пасуљке - то је сва она трава, која није дала зрну да порасте до сунца, а тата је мотиком вадио сва она страшна створења: црве, гусенице, кртице, који су хтели да је заувек задрже у тами. Имајући најбоље савезнике, Пасуљка је све више и јаче дизала своје ручице ка родитељима и сунцу, па јерасла и велика порасла; и не само то. Својом послушношћу успела је да пред тату вртлара и маму вртларку изведе и нека друга зрна пасуља, са којима је после наставила да се дружи, а сви заједно су се множили и расли на радост многих, не само родитеља. И чича мича и готова прича.

- Може још једна прича, тето? - упита Мици полусклопљених очију.

- Може. Поред мале Пасуљке растао је и мали грашак - наставих нешто тише.

- Је л' он био дечак?

- Наравно. И он је слушао све шта су тата вртлар и мама вртларка говорили Пасуљки, те је и сам порастао велики. Толико велики да је постао чак и познат. Он је, знаш, управо оно зрно из бајке "Принцеза на зрну грашка"...

Кад је тета, најпосле, све ово испреплитала и Мици је заспала.

А, рачунам, штета би била да прича пропадне, па је записах. Није на штету, а може бити на корист.

Јелена Јергић

 


Аутор pricalica ( Јеленине приче ) :: Коментари (4):: Пермалинк

Хеклане адидас патике

adidas4 
 адидас
 

Аутор pricalica ( Доколичарење ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Хеклане старке

старке

 старкестарке

старке 

Аутор pricalica ( Доколичарење ) :: Коментари (2):: Пермалинк

Васкршња прича

Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући.

 

Момо Капор: Васкршња прича

 

„После пет година вратили сте се у своје родно двориште на Чубури. Око њега изникле нове грађевине, па вам кућица из Ивице и Марице, стара липа, шупе, голубарник у дну и чесма на средини изгледају још мањи него кад сте их оставили.

 

– А где је Елза? – пита вас мајка док вас грли. – Што није дошла?

 

 

Како да јој објасните да Елза баш не обожава ово двориште и то да спава у вашој старој дечјој соби на прекратком лежају.

 

– А Роберт? – наставља са питањима мајка. – Што ниси повео Роберта?

 

– Знаш, кево – покушавате да објасните – ово није њихов Ускрс него наш, па Роби нема распуст.

 

– И нас ће да руше! – каже кева. – Ономад долазили и мерили… Жао ми липе.

 

Луда је ово земља! Сваког јутра радио обавештава ко је на реду да буде срушен: “Нажалост, ваша кућа у Церској 23 у догледно време неће бити срушена.” Замислите да лондонски спикер ујутру каже “Нажалост, ваша кућа у Карнаби стриту број 16 неће бити срушена…” Али овде је, изгледа, све могуће.

 

Изашли сте да мало протегнете ноге по старом крају. Не можете да га препознате. Нема пољанчета на коме сте играли кликере.

 

Сада је ту нека банка. А, уосталом, ко данас уопште игра кликере? Нестале старе кафане у којима сте се по први пут напили у животу. Није било ничег другог сем рума и пива. Бетон. Сада су ту неки кафићи из којих трешти и грми музика. Срби су, изгледа, оболели од превише децибела. То је због тога да се не би причало. Чубура умире на ваше очи. У дворишту под расцветалом липом пензионисани поштар и димничар играју шах у пиво. Где си, бре, оволико дуго, што те нема, питају и грле вас. Са Тошом, бившим полицајцем, још увек нико не говори. Стара мржња још траје, а ви бисте је прекинули да смете, пришли бисте и загрлили га. Нема везе, шта је било, било је.

 

Након пет година све се смањило; и људи, и улица у сенци процветалих липа, и куће и град, све…

 

Последњи дан је Великог поста, па је мајка скувала чорбу од коприве на води и пребранац запечен у рерни. После свих чуда која сте јели у животу, поново проналазите праве укусе. Као да вам та посна и шкрта манастирска чорба спира изнутра све гађење наталожено годинама у дну стомака, средње печене бифтеке, шатобријане за више особа, шпаргле са укусом ацетона за нокте, печене препелице, не веће од шаке, које имају укус виршли и кобасице са укусом ничега, сем мутард-сенфа.

 

И после свих чувених минералних вода, Вишија, Сан Пелегрина и осталих, најзад сте утолили дугу жеђ чашом београдске оточене воде са чесме.

 

Приметили сте да вам је мајка поставила тањир на оно исто, неприкосновено место на коме је седео ваш отац годинама. Сада сте ви наследили тај почасни комад кариране мушеме и тањир покрај кога су посебним, пажљивим редом били постављени цигарете, шибица, муштикла, наочаре у излизаној футроли… Седите и гледате у креденац премазан безброј пута разним бојама, које прекрива мрежа пукотина баш као портрет Мона Лизе. На врху још стоје вага и месингани аван с тучком, а за његово стакло затакнута је последња разгледница, од пре три године, коју сте мајци послали из Париза – Нотр Дам. Овде се успомене чувају.

 

И тако, ви и не схватајући због чега, распоређујете покрај тањира своје цигарете, упаљач, муштиклу и наочаре, баш као ваш отац. Занимљиво, написано је сијасет поема о мајкама, а још ниједна о оцу, том вечитом госту у сопственој кући. Ко је био тај ћутљиви, сувоњави читач новина, најситнији чиновник у мору ситних риба, онај што вас је водио на пет ћевапчића са луком и малину са содом у “Соколац”, онај који је достојанственом кретњом вадио излизани буђелар да би вам избројао новац за биоскоп? Онај на чију сахрану нисте стигли.

 

Палите свећу за њега у мајушној цркви Светог Саве на Врачару у коју вас је довела мајка. Стоји и крсти се покрај вас тај мали завежљај црнине и патње, сићушнији више него икад. Отац вас никада није пољубио нити потапшао по рамену нити похвалио за било шта што сте учинили, а тек кад је умро слушали сте од његових другара у бифеу “Морава” како се хвалио својим сином инжењером који прави чуда по Европи. Остали сте му дужни извињење, а такође и многе ствари које сте могли да му учините, а нисте, мислећи – биће увек времена за старог. Е, па није га било.

 

После много година провели сте најзад једну мирну ноћ у својој старој дечјој соби, успавани лавежом чубурских паса.

 

Ујутру, на кухињском столу, дочекала вас је здела обојених ускршњих јаја. Узели сте црвено, мајка плаво.

 

– Разводим се… – казали сте.

 

– Христос васкрсе! – рекла је старица куцнувши се јајетом.

 

– Ваистину васкрсе! – казали сте изнад свог напуклог јајета.”

 

Извор: Детињарије

 

Аутор pricalica ( Бисерје са нет-а... ) :: Коментари (2):: Пермалинк

Три дана

„Видећеш ти кад дођеш у моје године!“, колико сте пута чули ову реченицу?

„Не можете доживети ове моје године, а да немате невоље. Године и невоље иду увек заједно“, рекла је сиромашна бака и дала животну лекцију младој жени.

На старом месту, на почетку пролаза, седела је стара продавачица цвећа. Око њених ногу били су распоређени букети свежег цвећа на раширеном новинском папиру. Продавачица цвећа се смешила, а њено старо, изборано лице сјајило је неком унутрашњом радошћу.

Без много размишљања млада жена се окренула, изабрала је један букет и упитала: „Данас сте изгледа срећни?“ „Зашто да не, одговорила је старица. Све је добро. Зар не?“ Била је јадно одевена и веома стара, њен одговор је изненадио жену.

„Па ви овде седите већ годинама. И увек сте насмешени. Изгледа да се добро носите са својим невољама?“ „Па не можете доживети ове моје године, а да немате невоље. Године и невоље иду увек заједно“, одговорила је. „Али све вам је то као Исус и Велики петак“, а онда је застала. „Као шта?“ упитала је жена.

„Као Исус и Велики петак. Када је Исус умро на крсту у петак, био је то најгори дан за Исуса. И кад се појаве невоље, ја се увек тога сетим. Јер тада себе подсетим и шта се догодило са Исусом три дана касније. Тада је Исус устао из гроба – васкрснуо је из мртвих. Када ствари пођу како не треба, научила сам да не гунђам већ чекам три дана, јер тада све некако изађе на добро.“

Млада жена се насмешила у знак поздрава и пошла даље. Понела је са собом малу лекцију о стрпљењу, и кад год дођу невоље или неприлике увек се сети речи: „Дај Богу прилику да ти помогне. Причекај три дана.“
 
 

Аутор pricalica ( Бисерје са нет-а... ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Хеклане патикице

adidas3
 
 adidas2
 
ukras1 
 
 

Аутор pricalica ( Доколичарење ) :: Коментари (0):: Пермалинк

Очекујући варваре

Константин Кавафи

ОЧЕКУЈУЋИ ВАРВАРЕ

-Шта ћемо овде на агори окупљени?
Треба данас варвари да стигну.

-Зашто у сенату влада такав неред?
Што сенатори већају а не доносе законе?

Зато што ће варвари данас стићи.
Какве још законе да донесу сенатори?
Варвари ће их начинити чим стигну.

-Зашто нам је цар тако поранио,
и на главној капији града засео
на престо, сав свечан, са круном на глави?

Зато што ће данас варвари стићи.
Па цар чека да прими
њиховог вођу. Припремио је
специјално за њега повељу на пергаменту
са силним титулама и почастима.

-Зашто су се наша два конзула и претори
појавили у својим црвеним тогама са везом;
зашто су ставили наруквице с толико аметиста,
и сјајно прстење с дивним смарагдима;
зашто су им данас у рукама скупоцени штапови
са чудесним инкрустацијама у злату и сребру?

Зато што ће данас варвари стићи;
а такве ствари засењују варваре.

-Зашто наших ваљаних ретора нема да као увек
саопште своје беседе, да кажу своју реч?

Зато што ће данас варвари стићи;
а њима су говори и свечане беседе досадни.

-Зашто одједном настаде толики немир
и збрка. (Како су им лица постала озбиљна).

Зашто се тако брзо празне улице и тргови
и сви се враћају кућама јако забринути?

Зато што се већ смркло а варвари нису дошли.

А неки људи су стигли са границе
и рекли да варвара више нема.

Па сад, шта ћемо без варвара?
Они су ипак били неко решење.
 

Превела: Ксенија Марицки-Гађански
 

Аутор pricalica ( Генерална ) :: Коментари (0):: Пермалинк
«Претходни   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 ... 153 154 155  Следећи»