У
целини, хришћанске породице су стабилније него нецрквене породице.
Ипак, морамо признати да број развода међу православцима расте. Без
обзира колико ми било горко то да признам, разводи се дешавају у
последње време, чак и у свештеничким породицама. Могло би се рећи да су
хришћански бракови све мањкавији и проблематичнији. Зашто се ово дешава?
Зашто се распадају бракови хришћана?
Први
и општи узрок развода је инсистирање на уживању у свим аспектима
живота. Вулгарни циљ хедониста - "узети све од живота", то је, ако не
главни, онда у великој мери одређујући разлог, исто је и међу црквеним
људима. Постајемо све више и више себични. Ово је свакако важно и за
нас, за свештенство.
Други
разлог: православци, о којима сад и говоримо, једноставно нису научили
шта је хришћански брак. И примери срећних, дугорочних, у високом смислу
одговорних супружника у браку су ретки. Али супротних примера -
беспомоћности самих супружника, рођака, исповедника пред распадом
породица – има колико хоћете. На крају, развод, као обична варијанта
бежања од породичне кризе, постаје прихватљиво решење. Развод можда није
пожељан исход, али се доживљава као реална варијанта чак и за младе
људе, који су тек почели да разматрају брак.
Срећне,
јаке хришћанске породице наших родитеља и пријатеља саме по себи треба
да науче адолесценте породичном животу, и представљају вредне примере за
учење и подражавање. Сваки од тих бракова, посебно данас, заиста је
наша заједничка црквена имовина. Није ни потребно коментарисати то што
деца уче на примерима већине тренутних дисфункционалних породица.
Постоје
горки примери православаца који заправо живе са две породице. Овде
морамо поменути још један разлог који доприноси хлађењу духовног живота,
а посебно колапсу хришћанских бракова. Ради се о лажном односу према
исповеди. Многи људи у цркви данас су уверени да ће им све бити
опроштено, ма шта да учине. Чак и чинивши смртни грех, човек је унапред
сигуран: Отац ће све опростити и грех ће нестати. Постоји, у ствари,
дисторзија самих темеља духовног живота: мекоћу свештеника човек
доживљава као охрабрење за грех.
Хришћанин мора да се покаје
Данас
често говоре да су епитимије, изопштење од Светог Причешћа, неефикасне и
беспотребне чак и када се ради о оцрковљеним људима. Ја се не слажем са
тим. Епитимија је потребна у духовном животу. На томе је, узгред,
инсистирао још и патријарх Пимен - он је пре више од тридесет година
позвао свештенике да не буду као они које су у старој Русији називали
"потаковницима" - свештеницима који су својом лажном снисходљивошћу били
попустљиви према греху.
У
псалтиру, цар Давид нас упозорава Светим Духом: "Господ ће поломити
кости човеку који воли да ужива." Свештеник неприметно може да се
претворити у човека који воли да угађа другима. Ово, наравно, не значи
да треба да будемо крути ригористи: корак напред - може, корак назад -
метак. Поготово се то тиче сфере породичних односа, која је можда
најделикатнија и најсуптилнија тема у пастирској пракси, што захтева
мудрост, време и бригу. Ипак, у другу крајност не треба упадати.
Хришћанин
мора да се каје и поправља, уместо да просто пролази кроз формалност
анулирања својих грехова. Зарад добробити покајника, после озбиљног
духовног преступа као неминовна последица треба да следи казна. И то
није озлоглашени "легалистички" приступ. Подсетимо се шта значи
словенска реч "казна"? Не преводи се као "грдња‟ већ као "учење". Дакле,
таквом поуком, наравно у неким случајевима то може бити и потпуно
помиловање у истом тренутку, уколико свештеник одговорно види у том свом
пастирском решењу корист за хришћана.
Родитељи не знају како њихова деца живе
Још
један нови проблем у изградњи породичног живота - за мене, признајем,
неочекивани - али можда највише подмукли: родитељи не знају како њихова
деца живе. И, сходно томе, не могу на време да утичу на њих. И то није
само дежурна брига. Пре неколико година, док сам радио у програму за
борбу против конзумирања алкохола од стране деце и тинејџера, доста сам
комуницирао са ученицима из средњих и старијих разреда. Тада сам јасно
схватио да родитељи у дословном смислу, немају појма чиме се баве њихова
деца.
У контексту
тренутног разговора о породици, оставићу по страни чак и то да наизглед
сасвим имућна девојка, кћер истих таквих родитеља, може скоро сваки дан
безбрижно, а да мама и тата не примете, пије алкохолне коктеле, пиво и
вино (!): Родитељима није стало до деце. Формално дете иде у школу, код
приватног учитеља, на разне секције, а начина да се сакрије мирис
алкохола има на претек. Многобројност овог феномена је видљива, јер
према подацима Роспотребнадзора од пре четири године у Русији је на
дневном нивоу конзумирало алкохол 33% дечака и 20% девојчица, почевши од
старости од тринаест година.
Што
се тиче наше теме - питања брака и посебно будућности брака, морамо да
кажемо да многа деца почињу да живе "одраслим" животом са тринаест или
четрнаест година, уз потпуно и блажено незнање родитеља. Нажалост, ово
није претеривање. Статистика о овоме прилично пуно говори. Као и то да
деца у 4. разреду средње школе мењају много партнера, што је просто
застрашујућа констатација. Медицински специјалисти појашњавају да у овом
случају под речју "много" не мисле на једноцифрене, већ на двоцифрене
бројке.
Као резултат
тога, ови млади мушкарци и жене једноставно нису у стању да створе
породицу. И ето, долази код свештеника на исповест, рецимо, млада жена и
јеца од сопствене беспомоћности: "Волим свог мужа, али ја не могу да
будем само са њим!" Навика, стечена у тинејџерском добу, а везана за
психу и физиологију изузетно се тешко превазилази. "Зле навике горе су
од демона", - упозорио нас један од древних отаца.
Породична срећа је разнолика
Чини
се да је Свети Игњатије Брјанчанинов (а то је средина XIX века), горко
сећао што су се за годину дана у Црноморској епархији десила два
развода. Имајући у виду да је то страшан пад хришћанских морала,
светитељ је подсетио да је то изненадило чак и епископе, који за време
свог дугорочног управљања нису никада видели развод. Данас, према
статистици, 80% младих породица разводи се у првих пет година након
склапања брака.
Наравно,
то не значи да су раније све породице биле потпуно срећне. Али људи који
су живели дуго у браку, схватили су да је брачна срећа различита:
постоји "млада" срећа и срећа стрпљења и дугорочности, у највишем смислу
те речи - јединог живота.
Развод
је однедавно систематична појава. А да не помињемо предреволуционарно
време. Тада нису постојала широм отворена врата развода, који је увек
при руци. Уопште је православцима причињавало јако велики психолошки
напор да се одлуче на уништење брака.
Данас
је неопходно тражити црквене начине да се реши овај проблем - да се
припреме људи за брак, да се породицама помогне да се не распадну,
духовно се одупирати себичности, хедонизму, попустљивости и
равнодушности према греху, и да епископи и свештеници размисле како да
поделе пастирско искуство, баш као што се то систематски и обавезно ради
у медицини.
Не очајавајмо!
А
ипак, хвала Богу, већина наших младих парохијана и студената са
Богословије су изненађујуће чисти младићи! Све у свему, и родитељи и ми
смо у стању да им пренесемо идеју чистоће пре брака, као и о
православном браку као свеобухватном и одговорном радосном догађају који
открива много, посебно у духовном животу хришћанина.
Недавно
код нас у богословији, месец и по дана пре божићног поста, један ученик
је дошао по благослов Његове Светости Патријарха на рукоположење у
ђаконство. Овај младић се оженио пре само недељу дана, и он и његова
супруга су један изузетно леп, срећан и заљубљен пар.
Пошто
након рукоположења, ђакон мора да служи литургију свакодневно током
четрдесет дана (а то је време строгог поста), па га потом очекује и
четрдесет дана божићног поста, ја сам предложио младићу да мало одложимо
његово рукоположење. Али он је одмах почео понизно и искрено да ме моли
да га свеједно одмах рукоположим и још ми је рекао да му је служба у
Престолу Божијем најдражи сан, који ни на један начин не представља
препреку његовом новом брачном животу. Такви светли и лепи примери
истинске чистоће живота данашњих младих хришћана, срећом, нису реткост.
Немојмо очајавати!
Реч
“сујеверје” се среће у многим језицима. Између осталог, у грчком
постоји појам – “метеотис”, који се на словенски и на руски језик
преводи управо као сујеверје. У грчком значи празнина, привид и глупост.
И у јеврејском језику постоји реч са сличним значењем: “дим, пара која
се лако расејава, ништа не значи, нема суштине”, као и “глупост и
обмана”. Чини ми се да нам ови језици: грчки и јеврејски – пошто су то
језици Светог Писма и управо о сујети се говори у Светом Писму – веома
добро преносе суштину ове појаве – сујеверја. По свом садржају то је
извесна празнина и глупост. А ако је реч о јеврејском језику, онда је
чак и превара. У овом случају – самообмана. Ето шта је сујеверје.
Сујетно
је ништавно, ништавило, празнина, оно чега заправо нема. А човек томе
придаје значај као нечему што заиста постоји и услед тога пада у обману,
у самообману и логично, наноси себи штету, пада у заблуду. Ето шта је
сујевереје: вера у сујетне, ништавне ствари које заправо немају никакав
значај и суштину.
Међутим,
зашто се сујеверје назива грехом и да ли је то такође страст? Шта је
грех? Грех је оно што штети човеку. Ево, на пример, сад ћу узети и исећи
себи прст – то ће бити грех. Или ћу се убости иглом – то ће бити грех.
Грех је све оно што штети човеку. А замислите сујеверје: ево, почињем да
верујем да ми је црна мачка прешла пут и сад се не зна шта ће са мном
бити, или сам наишао на некога ко носи празну кофу... Човек се растроји,
не зна шта да ради, због тога се ремети сав његов нормалан живот –
управо зато је то грех. А постоје различите врсте сујеверја. Један
волгоградски лажни старац је говорио: “Ако крстећи се не додирнете
својом руком лево раме, треба одозго, одозго! – он ће остати да седи
тамо и шапутаће вам на лево ухо.” Или замислите да у цркви предајете
нешто преко левог рамена – многи чак устукну – и то се дешава!
Има
ствари које су можда и смешне, а има и оних које наводе људе на врло
жалосне закључке. На пример, монахиња ми је у једном манастиру рекла:
“Ове године нисмо успели да се окупамо на Богојављење – а кад се окупаш,
сви грехови за годину дана се опраштају, човек се чисти од грехова.”
Замислите! И узгред речено, ова глупост, Господе! – се шири по нашој
мајчици Русији и многи почињу: “Обавезно се треба окупати и омити се од
грехова.” Како је то лако: окупао се човек и све је у реду. Није
потребно ни покајање, ни труд – ништа! Окупао си се, а још ако човек
после купања попије и чашицу – па то је дивота! У принципу, Православље
је најбоља религија на свету.
А
како се борити против сујеверја, против ове празнине? Како да човек не
доспе у њу? Познат је закон духовног живота: што мање има вере у Бога,
тим више има сујеверја. За човека који верује да се без воље Божије
ништа не дешава, да на свету нема никаквих случајности и да се воља
Божија не састоји само у томе да Бог пожели и учини, већ и ономе што у
потпуности одговара људском духовном стању, и да нам Бог као Лекар шаље
само најбоље околности како бисмо се освестили, - дакле, за онога ко
верује управо у Бога, сва ова сујеверја, наравно, нису ништа друго осим
бесмислица, празнина и ништа више. Потребна је вера у Бога. А кад човек
заборавља на Бога, он почиње да верује у разноразне глупости. Читаво
паганство се, узгред буди речено, на томе и гради – паганство је на
крају крајева заправо сујеверје.
Понекад
се дешава да се нешто заиста подудара. Црна мачка пређе човеку пут – он
иде, саплете се и повреди колено: ето ти га! А можда је сама
подударност изазвана тиме што је човек поверовао у ову црну мачку, па је
зато разбио нос или колено, али само по себи подударање ових ствари
јача у њему веру у оваква сујеверна обележја. То је један од фактора
који су присутни у нашем животу.
А
можда се главна ствар састоји у томе што вера у Бога тражи да будем
одговоран у свом животу – према својој савести, према вери у вечни
живот, према вери у то да ће ми после смрти све што сам овде учинио бити
показано и да ће ми заиста донети патње ако сам чинио нешто зло.
У
принципу, вера у Бога је одговорност – труд и неопходна самопринуда. А у
сујеверју ништа није потребно. Само избегавати: избегавати да ми неко
не пређе пут... Има случајева који су просто смешни: идеш и видиш да
неко трчи колико га ноге носе... И шта онда? Добро, нисам ти прешао пут,
него си ти прешао мени. Значи, по тој логици, желиш ми зло? Како то
човек да схвати? – Људи о томе чак ни не размишљају. Главни хришћански
животни принцип је принцип љубави и овај принцип се у датом случају
потпуно одбацује: само да мени буде добро.
Крстић
се налазио на поду у храму – нико га није подигао. Моја сестра га је
подигла и ставила на прозор у близини. Крстић је моментално нестао. Тек
касније је сазнала о чему се ради. Испоставља се да људи бацају крстић
како би га неко подигао и на тај начин преузео болест или непријатност –
схватате: сујеверје већ постаје зловерје. Узгред речено, то је један од
одговора на питање због чега је сујеверје грех. Зато што постаје
зловерје.
У сваком
случају, сујеверје ме не оптерећује било каквом моралном одговорношћу
пред било чим. Никакве заповести ми нису потребне, могу да не размишљам
ни о каквим греховима и зато је сујеверје, наравно, много лакше, и човек
се интуитивно опредељује за њега, а не за веру у Бога где је све
повезано с трудом. То је главни разлог.
Сујеверје
треба објашњавати. Треба га разобличавати. Нажалост, прилично често
имам прилике да чујем да се на проповеди објашњава историја празника, да
се објашњава шта је свећа, шта је амвон, и врло мало, скоро никад се не
говори о томе да постоје духовни закони живота, које је опасно кршити –
исто као што је опасно кршити закон теже или закон температуре: не смеш
– опећи ћеш се или ћеш се смрзнути, пашћеш с десетог спрата. Има
закона: неће ме Бог казнити кад скачем с петог спрата, већ закон силе
теже. Исто тако је и у духовном животу: ако желиш некоме зло самим тим
зариваш нож у своје тело. Ако некоме завидиш – не каже се случајно:
“позеленео је од зависти”, - а светитељ Василије Велики је писао: “И
никад у људској души није зачета погубнија страст од зависти.”
Испоставља се да је сваки грех рана коју задајемо себи. И у овом случају
сујеверје је често повезано са зловерјем и оно увек човеку доноси
штету, грех и рану, које човек, наравно, треба да избегава. Али ради
тога, авај, треба да зна Православље, и то да његова суштина није само у
правилном испуњавању свих његових захтева, већ у томе да се човек бори
са својим рђавим жељама и поривима: да не лаже, да се не претвара, да не
вара итд. – ето у чему је суштина Православља. “Сине, дај ми срце
твоје,” - каже Господ, - а не ноге и руке. А ми то не чинимо: дајемо
руке и ноге.
Магијски
однос према православним светињама је такође врло уврежена појава.
Против болести – тај и тај извор, ако хоћеш да нађеш стан – иди тамо и
тамо и томе слично. Заиста, сад кад говоримо о препороду Православља
народ одједном захвата овакво сујеверје. Једном сам на предавању, негде у
парохији, строго упитао: “Коме се треба молити за избављење од
пијанства?” Сви су одговорили: “Неиспијној Чаши!” Рекао сам: “Тачно.
Немојте да вам падне на памет да се молите пред Владимирском, или
Казанском, или Иверском иконом Мајке Божије! Неће вам помоћи!” Сви су
одмах рекли: “Хи!” Докле смо дотерали” Разлог је исти: ово је лако, ово
је много лакше. Лакше је запалити свећу, заказати молебан и акатист.
Није чудно што је један песник написао изванредне стихове: “Да, бој са
собом је најтежи бој. Победа над победама је победа над собом.” Заиста,
спреман сам да превалим на стотине километара до “Неиспијне Чаше” у овом
манастиру, али да се уздржим од још једне чашице – то је већ превише,
наравно.
Борба са собом
је најтежа ствар и Православље позива управо на то: на борбу са својим
старим човеком. А наш лукави разум ради исто што и вода која тече:
наилази на камен – обилази га и тече даље. Тако је и овде: наилазимо на
заповести Божије и заобилазимо их. И подмећемо уместо заповести Самог
Бога ове формалне ствари, оно што се у јудаизму назива “субота”. Главно
је да поштујеш суботу. Ако си испунио ова правила – све је у реду, добар
си. Ето, испоставља се да ствари тако стоје.
Видите
шта је светитељ Теофан писао о ходочашћу. Једном ми је неко послао
снимак литије где је свештеник пред почетак објавио: “Сви они који дођу
до краја добијају потпуни опроштај за све грехове које су учинили.”
Свештеник! Шта ради! Истина, пут је трајао три дана и био је тежак, али
ето шта је човек рекао. Испоставља се да се човек на тај начин чисти од
грехова: не покајањем, не исповешћу, не пажљивим животом, не борбом са
својим старим човеком, већ – гази ногама. Ево шта светитељ Теофан
Затворник пише о ходочашћу: “А на путу нећеш ни приметити као ћеш
постати неосетљив. Колико ти предмета улази у главу – и остаће само
форма, без силе и живота. Зар није боље да се одрекнете туђиновања?” -
пише он једној особи. У другом писму: “А шта ћете на путу све покупити,
чега ћете се све нагледати и наслушати!”
Да,
заиста, човек стоји у храму, а мисли му лутају по читавом свету. А
овде, хајде покушај да се усредсредиш док ходаш. Најбоље је ако људи
певају. Видите како се светитељ односио чак и према ходочашћу –
наизглед, добра ствар, свето дело – а погледај изблиза. Истина, он
притом пише, ради објективности, да човеку који још увек скоро ништа не
зна о вери, који не може да води никакав хришћански живот код куће,
ходочашће понекад може бар мало да помогне, кад оде у светињу, кад се
помоли, исповеди и причести. “За такве људе, - каже он, - добро, то може
бити и корисно. А за човека који је јак у вери то може постати само
узрок расејаности.”
А
погледајте у шта су се претвориле наше покладе! “После Свете литургије –
провод за покладе” - читам. И то се објављује на црквеним страницама!
Човек се сети историје Руске Црве, како су се борили наши подвижници –
један епископ је чак и убијен због тога што је строго разобличавао
распојасаност која је почињала на покладе. И видите: данас покладе улазе
у наш живот. Ускоро уопште више нећемо моћи да се разаберемо где је
Црква, а где је свет. Нећемо чак моћи ни да схватимо. И све је то под
заставом некаквог мисионарења. Опростите, какво је то мисионарење?
Напротив – то је подривање ауторитета. Ако знате да има људи који се
заиста припремају за пост – покажите их: ето, видите како се они
понашају, - већ почињу да се спремају за пост. Заправо се дешава потпуно
супротно, односно то је већ паганство. И шта може да се каже за то?
Покладе су пагански празник, што је сасвим очигледно.
Људи
су непрестано у страху (од црне мачке, од урока и др.), али има и оних
који осећају страх када понекад долазе у храм? Свесни су проблема, али
никако не могу да га победе... Како се борити са страховима? На ово
питање Христос је одговорио: “Кад чујете...” - и набројао је страшне
ствари које чекају човечанство на крају историје. Он каже: “Кад чујете,
подигните главе ваше!” О ком времену говори? Кад људи буду, да кажемо на
словенском “издисали” од страха због предстојећих невоља. Већ сад се
многи плаше. Христос је упозорио: кад чујете (ви – односно хришћани),
подигните главе, јер се приближава час нашег сусрета. Сусрета са
Христом! Опет морамо да поновимо исте речи: што је мање вере у Христа у
нама, тим више имамо не само сујеверја, већ и страхова. То је потпуно
природна и законита појава. Ко може да ме увреди кад су са мном
дивови-заштитници? Па нико! Никога се не плашим. А овде је са мном
Господ Бог, а не било ко. Ако човек има такву веру – само што веру у
себи треба разгоревати, - наравно, овакав страх ће се повлачити,
одступиће од њега. Веома је важно да се човек на то подсећа. Као што је
писао игуман Никон (Воробјов): “Правилне мисли не треба одлагати у неки
магацин сећања, већ стално треба подсећати себе на њих и разгоревати их у
себи, зато што греју душу и помажу човеку у његовом животу.” Испоставља
се да је пут: “Подигните своје главе!” Чини ми се да за савремене људе
ове речи попримају све већи значај.
Питао сам старца Гаврила како да постим,
нисам слутио тада шта ће ми рећи. Када сам га, дакле, то питао он ме је
погледао, ћутао је неко време а онда ме повео у страну, да нико не
чује, и испричао ми цео мој живот, све моје грехове која сам учинио од
детињства, као да је био поред мене. Био сам јако потресен. Запрепашћен.
Почео сам да плачем.
Затим, када сам се прибрао,
опет смо сели, старац је био јако благ и тешио ме. Онда је донео неко
послужење и рекао: "Узми, послужи се мало!"
Рекао
сам, још узнемирен: "Оче, не могу сад ништа да једем." Он је тада
одложио послужавник и рекао: "Ето дете моје, то је пост! Кад видиш своје
грехове, па не можеш да једеш."
Ви,
млађи, не наседајте на већ једном продану цркнуту мачку. Ми смо у добу
ратног комунизма, где је потпуно ново књиговодство. Јешће онај који
ради. Ко живи од незарађеног кредита нека се чува!"
Лукави
се озбиљно наоружао против жене. Назовите то феминизмом или како год, речи нису
важне. Важно је да „Мајка“ и „Верна жена“ нестану из света.
Стална
брига и несебична љубав уско су повезане са појмом Мајке, светим појмом.
Извлачити
жену из породице, завртети јој главу идејама „еманципације личности“, усадити у
њено срце мржњу према свим мушкарцима и према браку, као својеврсном „ропству“
– одавно је приоритет за кнеза таме. Деветнаести век у Европи обележен је овим
ратом. А у 21. веку резултати су већ очигледни. Убрано је неколико плодова.
Идеја
о срећи, трајној и неотуђивој, у суштини је људе учинила несрећним. У оквирима
земаљске стварности, срећа је релативна и привремена, рањива и нестална. А
људима је наметнута управо идеја велике и вечне земаљске среће. Човек са таквом
идејом у глави никада неће имати оно што жели, јер оно што жели једноставно не
постоји. Дакле, особа ће бити раздражена, огорчена и несрећна.
Није
узалуд Апостол Петар жену назвао „најслабијим сасудом“, односно скупоценом, али
крхком чашом. Она је прва која упија непријатељске идеје, што се већ једном
догодило у Рају. И њу је много лакше сломити до стања немогућности опоравка
него мушкарца.
Дакле,
напад је прастар, само појачан „јавним мњењем“ и техничким средствима ширења
менталне инфекције.
Не
тражите три шестице да сазнате да ли је близу крај. Погледајте пажљивије – да
ли је жена развратна или чедна. Рађа или избегава мајчинство? Убија у материци
или носи и рађа? Своју срећу види у кући или ван куће? То ће најпрецизније
сведочити о моралном стању универзума.
Тумачећи
одломак из Светог писма где жена Египћанина тражи интимност са Јосифом,
Златоуст каже да је то била слика краја васељене. Кад жена тражи свог мужа,
жели га и јури више него што муж жели и жуди за женом, то је крај. Јосиф је био
посебан случај. На крају ће то бити масовна појава.
Неће
одбити задовољства, али ће одбити трудове материнства и породице. Њене ноге
више неће живети у њеној кући. Желеће „на ваздух“, међу људе, да се покаже...
Да ли ће то бити горда бизнис вумен (самостална, да тако кажемо), или домаћа
раскалашница, или феминистичка активисткиња, то је ствар укуса и детаља. Дух у
њима ће бити исти.
Мајчинска
молитва, несебична брига и јака породица су мрски ђаволу. А све ово живи и
постоји кроз жену. Дакле – њу треба изопачити и уништити!
*
Русија
је преживела на женским плећима не само зато што су мушкарци страдали у
ратовима. Још раније, кад су се образовани мушкарци занимали просветитељством и
револуцијом, масонеријом и волтеризмом... жене су наставиле да се моле.
Јевгениј Оњегин је уништио живот, Татјана Ларина је живот сачувала и створила.
И
управо Татјана Сатани није потребна. Она му смета. Потребна му је Ана Карењина,
страствена и горда природа, способна да унесрећи све наоколо: себе, свог мужа,
сина и љубавника. И војску (Вронски), и државни апарат (Карењин), и себе саму
квари блудна Ана. Успут сакати свог малог сина. И већ се приближава воз. То је
њен природни крај.
У
19. веку само племкиња је могла бити Карењина. А данас сви: и сељанке, и
буржујке, и студенткиње... То и јесте крај историје.
Немојте
се изненадити кад млада жена после годину дана напусти мужа, јер се „разљубила
и разочарала“ (иначе, лавовски део развода у Русији је ствар женске
иницијативе). Немојте се изненадити ако се промовише лезбејски живот (тј.
истинска смрт) или „право“ на абортус. Просто, ђаво је пожелео и осетио да би
коначно могао да уништи жену. То је најкраћи пут до уништења свега што је
свето.
(Телеграм-канал
о. Андреја; превео Ж. Никчевић (преузето))
Кад се политика дочепа брачне одаје, ту само трупла остају да леже. Ту нема науке, медицине, већ само - пара.
Родитељи полако губе битку и деца гину. Али је важно бити део кабуки театра и не противити се, јер лудило мора бити опште.
А наше пристајање на лудило је већ извесно. Али какав је случај са ретким појединцем?
Погледајте филм "Шта је жена?" (What is a woman?). Доступан је онлајн и у претрагу укуцајте, поред енглеског назива, "са преводом".
Аутор се бави темом промене пола. У филму се налази и његово једноминутно обраћање (нису му дозволили више од минуте) наставничком одбору једне школе у Америци, која је пристала на политичку коректност и тиме дозволила насиље над децом.
Да ли ћемо и ми ићи путем ретког појединца и одбити лудило, или ћемо наставити да шаљемо децу у школе које ће радити све да деца постану зомбији, а не хришћани?
Ваља се наоружати знањем пре борбе, те се стога и препоручује ово ауторско трагање за смислом.
Сила
хришћанства, драга браћо и сестре, сила Православља јесте у непобедивој
Личности Христа, Сина Божијег и Сина Човечијег. У Христу – поруганом, распетом
и васкрслом – јесте тријумф Православља. Смућена душа савременог човека, [...],
не може, а да не приђе Христу. И човек ће се утврдити у верности њему. Људско
ће срце најпре додирнути Христова Благовест о љубави. Христова љубав према
човеку није љубав учитеља хуманизма, мудраца и философа; Христова љубав према
човеку није учење, нису речи – то је живот! Он силази са висине Небеске. Где? У
низину прљаве, сиве, људске свакодневице. Његова љубав према човеку – није
некакво маштање, разумска љубав хуманиста и философа. Он види људски род са
свим његовим слабостима, познаје сву тамну дубину људскога срца и не само да он
једноставно види људске потребе, него чак на Себи носи тајне ране људских
слабости. Његова љубав не познаје искључивост. Пред Својом, на земаљском путу,
последњом, пасхалном трпезом, Христос, Син Божији, као слуга, приклања колена
пред апостолима и пере им ноге.
Замислите то питање, што постиш!? Таквог човека треба
летвом клепити по глави, браћо и сестре! Таква дрскост! Што постим? А
све умире, све је помрло. Погледај болести, погледај лудило, погледај
наркомана, погледај секташа, погледај магије и црне и бјеле, и жуте, и
црвене.
Погледај детету у собу, заинтересуј се
мало, кад си му улазио у собу. Погледај шта гледа, погледај шта пуши,
погледај шта уноси у вену, погледај са ким се дружи, погледај
телевизију, прочитај штампу. И још ме питаш што постим!
Постим
јер нећу да се мирим са тим, нећу да се мирим са трском коју ветар
повија. Нећу у царске хаљине и меке хаљине, нећу у царске дворове,
испуњене живим лешевима и демонским плесовима! Хоћу на позив Светога
Јована да се одазовем. Хоћу и ја са њим, за њим да дочекам Цара Славе,
Цара Небеског... Хоћу и ја да примим вечни живот!
Зато
постим, зато у покајању живим, зато се исповедам, зато клечим, зато
метанишем, зато идем у Цркву, зато читам, зато ова бројаница, зато овај
крст, зато ова поклоничка путовања, зато ме више нема тамо, тамо, тамо и
тамо, са овима и са онима! Није то потез у празно, него из празног у
пуноту живота! Не узимам ја себи овим што постим, него додајем праву
вредност! Додајем нову димензију у мом животу! Осмишљавам до сада
потпуно бесмислен живот.
ЖИВОТ БЕЗ ВАСКРСЛОГА ГОСПОДА ЈЕ БРУКА И СРАМОТА, БРАЋО И СЕСТРЕ! То је плес са мртвима, то је долина смрти!
Да
ли ће бити у наредних годину дана укинуте бирократија и администрација илити
има и горих ствари од хиперинфлације
Пре
двадесет година, Естонија, која има око милион и по људи, њена укупна
администрација државе (а шта је сад додатно и интернет урадио) имала је 13
запослених на издавању личних и саобраћајних карти и докумената. Само да
схватите да је технички (дигитализација) све ово могло да се уради давно.
Међутим,
ако бисте пустили људе да живе од социјале и да седе код куће, то би, у вишку
некорисног времена, могло да буде контрапродуктивно и да они почну да мисле и
буне се. Зато се држе на измишљеним пословима и да би гласали за систем. Али ми
смо сада у добу повећане инфлације, коју неко зауздава да пређе у
хиперинфлацију. Зашто? Зато што одржавање инфлације на 20-40% служи кувању
жабе. За годину-две дана посисаће сав ваш новац, уштеђевину и могућу зараду по
белом свету и ако нисте себи нашли посао са којим ћете да производите вредност
- ви сте готови. А овде смо упозоравали да купујете алат и улажете новац на
време и док се могло, а сад ће то бити све теже и скупље.
Јер
ево шта следи: ако сте запослени и имате плату, а узмете кредит, ви то и можете
да отплаћујете. Али ако вашу економију локално и глобално гасе да би направили
нову, а ви у тој новој економији немате продуктиван посао, вама кредит, без
обзира на камату (може и да је нема) ви морате да плаћате чак и ако тај новац
пропадне због инфлације. Како ћете то да отплаћујете? У новој економији где се
утврђује шта ће да се ради, ко и колико, решава се и судбина кредита.
Значи,
морате да радите да бисте могли трошити.
*
Преко
санкција Ирану заправо се дозира колико ће нафте да иде у међународну размену
(а доминантно иде у Кину). Слична је ситуација и око Венецуеле. То значи да
нафта иде где треба, небитно ко разуме или не.
Кад
је Трамп увео санкције Ирану, тад је дошла и директива савезницима у Европи да
повуку све компаније из те земље, поготово француски "Тотал". Он је
напустио уговор са Иранцима, а тиче се највећег гасног поља на планети. Морала
је да се послуша команда. Није прошло пар месеци а те су пројекте наставили
Руси и Кинези.
Исто
је и са Ираком: кад је Америка ту ушла, а и даље је тамо, гро концесија на
експлоатацију нафте у Ираку добише Руси и Кинези.
Моћне
силе су направиле план и низом дистракција морају причу да продају другима.
Пре
неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало
је да јој платим.
−
Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац,
сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите... Договорили
смо се по тридесет рубаља месечно.
−
По четрдесет...
−
Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код
нас сте провели два месеца.
−
Два месеца и пет дана...
−
Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља.
Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три
празника.
Јулија
Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!
−
Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био
болестан и није било часова.
Радили
сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена Вам је дозволила да
не држите часове по подне.
Дванаест
и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?
Лево
око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно
закашља, зашмркта, али ни речи!...
−
Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је
скупља, породична је, Бог с Вама! Шта нам све није пропало! Затим се због Ваше
немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због Ваше непажње
је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато
примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од
мене узели десет рубаља...
−
Нисам узимала! − прошапута Јулуја Васиљевна.
−
Али имам записано!
−
Па нека. Добро.
−
Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.
Оба
ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!
−
Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од Ваше супруге узела сам
три рубље. Више нисам узимала.
−
Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје
једанаест. Ево Вам Ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!
И
ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.
−
Мерси – прошапта.
Скочих
и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.
−
На чему мерси? − упитах.
−
На новцу.
−
Па ја сам Вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам Вам! На чему онда
мерси?
−
На другим местима ми уопште нису плаћали...
−
Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с Вама, дао сам Вам сурову лекцију. Даћу
Вам свих Ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за Вас! Али зар се може
бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може
живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.
Она
се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“
Замолио
сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих
осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла. Погледах за њом и помислих: лако је
бити силан у овоме свету!”