О Божићном посту
Ах, тај отац!
Разлика између мајке и оца:
Она која те воли од првог момента кад отвориш очи је твоја мајка.
Онај који те воли, а да се то не види у његовим очима, је твој отац (а ипак си неправедан према њему).
Мајка те припрема за свет.
Отац настоји свет припремити за тебе (али не ваља).
Мајка те учи животу.
Отац те учи како да живиш тај живот (ал' он је напоран).
Мајка те у својој утроби носи девет месеци.
Отац све вас носи остатак живота (ал' не осећаш).
Мајка запомаже приликом порода ал' ти не чујеш.
Отац запомаже након тога (а ти се жалиш на њега).
Мајка плаче ако се разболиш.
А отац се разболи ако ти заплачеш.
Мајка проверава да ниси гладан.
Отац те учи да не будеш гладан (ал' не схваташ).
Мајка те носи на грудима.
Отац те носи на леђима (ал' не видиш).
Мајка је извор нежности.
А отац је бунар мудрости (ал' га се бојиш).
Мајка те решава одговорности.
Отац одговорност усађује у тебе (ал' те умара).
Мајка те чува да не паднеш.
Отац те учи да после пада устанеш (ал' те смара).
Мајка те учи како да ходаш на ногама.
Отац те учи како да упорно ходаш путевима живота.
Мајчину љубав знаш од рођења.
Очеву љубав спознаш када постанеш отац.
Мајка... њена вредност се не може проценити.
Отац... њега време неће поновити...
(са нета)
Мушкарац постајеш кад...
Без путева и комуникације
Нови ултиматум
Сатани смета Татјана
Пише: Андреј Ткачов
Лукави се озбиљно наоружао против жене. Назовите то феминизмом или како год, речи нису важне. Важно је да „Мајка“ и „Верна жена“ нестану из света.
Стална брига и несебична љубав уско су повезане са појмом Мајке, светим појмом.
Извлачити жену из породице, завртети јој главу идејама „еманципације личности“, усадити у њено срце мржњу према свим мушкарцима и према браку, као својеврсном „ропству“ – одавно је приоритет за кнеза таме. Деветнаести век у Европи обележен је овим ратом. А у 21. веку резултати су већ очигледни. Убрано је неколико плодова.
Идеја о срећи, трајној и неотуђивој, у суштини је људе учинила несрећним. У оквирима земаљске стварности, срећа је релативна и привремена, рањива и нестална. А људима је наметнута управо идеја велике и вечне земаљске среће. Човек са таквом идејом у глави никада неће имати оно што жели, јер оно што жели једноставно не постоји. Дакле, особа ће бити раздражена, огорчена и несрећна.
Није узалуд Апостол Петар жену назвао „најслабијим сасудом“, односно скупоценом, али крхком чашом. Она је прва која упија непријатељске идеје, што се већ једном догодило у Рају. И њу је много лакше сломити до стања немогућности опоравка него мушкарца.
Дакле, напад је прастар, само појачан „јавним мњењем“ и техничким средствима ширења менталне инфекције.
Не тражите три шестице да сазнате да ли је близу крај. Погледајте пажљивије – да ли је жена развратна или чедна. Рађа или избегава мајчинство? Убија у материци или носи и рађа? Своју срећу види у кући или ван куће? То ће најпрецизније сведочити о моралном стању универзума.
Тумачећи одломак из Светог писма где жена Египћанина тражи интимност са Јосифом, Златоуст каже да је то била слика краја васељене. Кад жена тражи свог мужа, жели га и јури више него што муж жели и жуди за женом, то је крај. Јосиф је био посебан случај. На крају ће то бити масовна појава.
Неће одбити задовољства, али ће одбити трудове материнства и породице. Њене ноге више неће живети у њеној кући. Желеће „на ваздух“, међу људе, да се покаже... Да ли ће то бити горда бизнис вумен (самостална, да тако кажемо), или домаћа раскалашница, или феминистичка активисткиња, то је ствар укуса и детаља. Дух у њима ће бити исти.
Мајчинска молитва, несебична брига и јака породица су мрски ђаволу. А све ово живи и постоји кроз жену. Дакле – њу треба изопачити и уништити!
*
Русија је преживела на женским плећима не само зато што су мушкарци страдали у ратовима. Још раније, кад су се образовани мушкарци занимали просветитељством и револуцијом, масонеријом и волтеризмом... жене су наставиле да се моле. Јевгениј Оњегин је уништио живот, Татјана Ларина је живот сачувала и створила.
И управо Татјана Сатани није потребна. Она му смета. Потребна му је Ана Карењина, страствена и горда природа, способна да унесрећи све наоколо: себе, свог мужа, сина и љубавника. И војску (Вронски), и државни апарат (Карењин), и себе саму квари блудна Ана. Успут сакати свог малог сина. И већ се приближава воз. То је њен природни крај.
У 19. веку само племкиња је могла бити Карењина. А данас сви: и сељанке, и буржујке, и студенткиње... То и јесте крај историје.
Немојте се изненадити кад млада жена после годину дана напусти мужа, јер се „разљубила и разочарала“ (иначе, лавовски део развода у Русији је ствар женске иницијативе). Немојте се изненадити ако се промовише лезбејски живот (тј. истинска смрт) или „право“ на абортус. Просто, ђаво је пожелео и осетио да би коначно могао да уништи жену. То је најкраћи пут до уништења свега што је свето.
(Телеграм-канал о. Андреја; превео Ж. Никчевић (преузето))
Шта је жена
Сила хришћанства
Сила хришћанства, драга браћо и сестре, сила Православља јесте у непобедивој Личности Христа, Сина Божијег и Сина Човечијег. У Христу – поруганом, распетом и васкрслом – јесте тријумф Православља. Смућена душа савременог човека, [...], не може, а да не приђе Христу. И човек ће се утврдити у верности њему. Људско ће срце најпре додирнути Христова Благовест о љубави. Христова љубав према човеку није љубав учитеља хуманизма, мудраца и философа; Христова љубав према човеку није учење, нису речи – то је живот! Он силази са висине Небеске. Где? У низину прљаве, сиве, људске свакодневице. Његова љубав према човеку – није некакво маштање, разумска љубав хуманиста и философа. Он види људски род са свим његовим слабостима, познаје сву тамну дубину људскога срца и не само да он једноставно види људске потребе, него чак на Себи носи тајне ране људских слабости. Његова љубав не познаје искључивост. Пред Својом, на земаљском путу, последњом, пасхалном трпезом, Христос, Син Божији, као слуга, приклања колена пред апостолима и пере им ноге.
(епископ Митрофан Зноско-боровски)
Кад те питају зашто постиш
Радите на себи док је дан
Да ли ће бити у наредних годину дана укинуте бирократија и администрација илити има и горих ствари од хиперинфлације
Пре двадесет година, Естонија, која има око милион и по људи, њена укупна администрација државе (а шта је сад додатно и интернет урадио) имала је 13 запослених на издавању личних и саобраћајних карти и докумената. Само да схватите да је технички (дигитализација) све ово могло да се уради давно.
Међутим, ако бисте пустили људе да живе од социјале и да седе код куће, то би, у вишку некорисног времена, могло да буде контрапродуктивно и да они почну да мисле и буне се. Зато се држе на измишљеним пословима и да би гласали за систем. Али ми смо сада у добу повећане инфлације, коју неко зауздава да пређе у хиперинфлацију. Зашто? Зато што одржавање инфлације на 20-40% служи кувању жабе. За годину-две дана посисаће сав ваш новац, уштеђевину и могућу зараду по белом свету и ако нисте себи нашли посао са којим ћете да производите вредност - ви сте готови. А овде смо упозоравали да купујете алат и улажете новац на време и док се могло, а сад ће то бити све теже и скупље.
Јер ево шта следи: ако сте запослени и имате плату, а узмете кредит, ви то и можете да отплаћујете. Али ако вашу економију локално и глобално гасе да би направили нову, а ви у тој новој економији немате продуктиван посао, вама кредит, без обзира на камату (може и да је нема) ви морате да плаћате чак и ако тај новац пропадне због инфлације. Како ћете то да отплаћујете? У новој економији где се утврђује шта ће да се ради, ко и колико, решава се и судбина кредита.
Значи, морате да радите да бисте могли трошити.
*
Преко санкција Ирану заправо се дозира колико ће нафте да иде у међународну размену (а доминантно иде у Кину). Слична је ситуација и око Венецуеле. То значи да нафта иде где треба, небитно ко разуме или не.
Кад је Трамп увео санкције Ирану, тад је дошла и директива савезницима у Европи да повуку све компаније из те земље, поготово француски "Тотал". Он је напустио уговор са Иранцима, а тиче се највећег гасног поља на планети. Морала је да се послуша команда. Није прошло пар месеци а те су пројекте наставили Руси и Кинези.
Исто је и са Ираком: кад је Америка ту ушла, а и даље је тамо, гро концесија на експлоатацију нафте у Ираку добише Руси и Кинези.
Моћне силе су направиле план и низом дистракција морају причу да продају другима.
Мекушац
Пре неки дан позвао сам у кабинет гувернанту моје деце, Јулију Васиљевну. Требало је да јој платим.
− Седите, Јулија Васиљевна! – рекох јој. – Дајте да се обрачунамо. Вама је новац, сигурно, потребан, а Ви сте тако фини па нећете сами да тражите... Договорили смо се по тридесет рубаља месечно.
− По четрдесет...
− Не, по тридесет! Имам записано. Увек сам гувернантама плаћао по тридесет. Код нас сте провели два месеца.
− Два месеца и пет дана...
− Тачно два месеца. Тако код мене пише. Значи, следује вам шездесет рубаља. Одузме се десет недеља, недељом нисте с Кољом учили, него само шетали. И три празника.
Јулија Васиљевна поцрвене и поче да чупка карнер, али ни речи!
− Три празника – према томе, мање дванаест рубаља. Четири дана је Коља био болестан и није било часова.
Радили сте само са Бајром. Три дана су вас болели зуби и моја жена Вам је дозволила да не држите часове по подне.
Дванаест и седам су деветнаест. Одузмимо. Остаје, хм, четрдесет једна рубља. Тачно?
Лево око Јулије Васиљевне поцрвене и овлажи се. Задрхта јој брада. Она се нервозно закашља, зашмркта, али ни речи!...
− Уочи Нове године разбили сте шољу за чај с тањирићем. Мање две рубље. Шоља је скупља, породична је, Бог с Вама! Шта нам све није пропало! Затим се због Ваше немарности Коља попео на дрво и исцепао капутић. Десет мање. Због Ваше непажње је и собарица украла Варјине ципеле. Ви морате о свему да водите рачуна. Зато примате плату. Према томе, дакле, још пет рубаља мање. Десетог јануара сте од мене узели десет рубаља...
− Нисам узимала! − прошапута Јулуја Васиљевна.
− Али имам записано!
− Па нека. Добро.
− Кад се од четрдесет један одузме двадесет седам остаје четрнаест.
Оба ока се напунише сузама. На дугом лепом носићу појавио се зној. Јадна девојчица!
− Узела сам само једном – рече она дрхтавим гласом. – Од Ваше супруге узела сам три рубље. Више нисам узимала.
− Јел? Пази, молим те, то код мене није записано! Четрнаест мање три, остаје једанаест. Ево Вам Ваш новац, драга! Три, три, три, један и један. Изволите!
И ја јој дадох једанаест рубаља. Она их узе и дрхтавим прстићима гурне их у џеп.
− Мерси – прошапта.
Скочих и почех да шетам по соби. Обузео ме бес.
− На чему мерси? − упитах.
− На новцу.
− Па ја сам Вас покрао, до ђавола, опљачкао! Ама, украо сам Вам! На чему онда мерси?
− На другим местима ми уопште нису плаћали...
− Нису плаћали? Паметно! Нашалио сам се с Вама, дао сам Вам сурову лекцију. Даћу Вам свих Ваших осамдесет! Ево у коверти су спремљене за Вас! Али зар се може бити такав пекмез? Зашто се не буните? Зашто ћутите? Зар се на овоме свету може живети да се не покажу зуби? Зар се може бити такав мекушац.
Она се кисело осмехну и ја на њеном лицу прочитах: „Може!“
Замолио сам је за опроштај због сурове лекције и дао јој, на њено велико чуђење, свих осамдесет. Бојажљиво се захвалила и изашла. Погледах за њом и помислих: лако је бити силан у овоме свету!”
Антон Павлович Чехов
Да васкрсну душе наше
Молитва (1913)
Велики Боже Истине и Правде,
Који ме диже из гнуснога кала,
У крви огањ, у руци мач даде,
И рече: "Пркоси вихорима зала!"
Боже, који си у простор бескрајни
Дао ми свијет, који не зна нико,
У душу моју унио луч сјајни
И на болове ме и страдања свик'о...
Дај ми у срцу кап твоје милости
И стишај буру подивљале ћуди:
Да могу праштат гоњења и злости,
И цио свијет пригрлит на груди...
Алекса Шантић
Бојите ли се старости свог родитеља
“Постоји пауза у породичној историји, гдје се године гомилају и преклапају и природни поредак нема смисла. То је када син постане отац свога оца.
Тада отац остари и почиње да се губи, полако као магла...
То је када један од родитеља, који су те чврсто држали за руку кад си био мали, не жели више бити сам.
То је када отац, некад чврст и непобједив, постане слаб и двапут удахне прије него устане.
То је када отац, који је некада заповиједао, данас само уздише, стење и тражи гдје су врата и прозор и све му је сада далеко.
То је када један од бивших вољних, марљивих родитеља не успијева да се обуче и не сјети се да узме лијекове.
А ми, дјеца, нећемо учинити ништа осим прихватити да смо одговорни за тај живот.
Тај што нам је дао живот зависи од нас, да умре у миру.
Свако дијете је отац очеве смрти. Можда је чудна старост оца и мајке, као посљедњи напор. Наше посљедње појављивање. Прилика да вратимо бригу и љубав која нам је пружана деценијама.
И баш када смо прилагодили наш дом за бригу о нашој дјеци, блокирали утичнице, инсталирали играонице, сада ћемо промијенити изглед намјештаја за наше родитеље.
Прва трансформација се одвија у купатилу. Ми ћемо бити родитељи наших родитеља који ће сада ставити рукохват у каду. Јер туш, једноставан и освјежавајући, сада је олуја за старе ноге наших чувара.
Не можемо их ускоро оставити.
Кућа онога ко брине о родитељима имаће рукохвате на зидовима. И наше руке ће се испружити у облику рукохвата.
Остарити значи држати се за предмете, старење је заправо пењање уз степенице без степеница. Бићемо странци у сопственом дому. Сваки детаљ ћемо посматрати са страхом и незнањем, са сумњом и бригом.
Бићемо фрустрирани архитекти, дизајнери, инжењери.
Како нисмо очекивали да се наши родитељи разболе и требају нас. Жалићемо за каучима, киповима и спиралним степеницама. Жалит ћемо због свих препрека и тепиха.
Благо оном сину који је отац свога оца прије смрти, а тешко оном који се само појави на сахрани и не опрашта се сваки дан.
Мој пријатељ Јозеф Клејн је пратио оца до
његових посљедњих минута. У болници, сестра је покушавала да га подигне са кревета на носила, покушавајући да промијени постељину када је Џо викнуо са столице:
- Дај да ти помогнем.
Устао је и по први пут узео тату у крило. Ставио је његово лице на своје груди, узео га за рамена. Оца му је обузео канцер, од њега је остао само мали, наборани, крхки, дрхтави старац. Грлио га је дуго, као он њега у дјетињству, у неком добром времену. Бесконачно вријеме.
Љуљао је свог тату с једне стране на другу и мазио га. Смирујући се пред оцем, тихо је рекао:
- Овдје сам, овдје сам тата!
Оно што отац жели чути на крају свог живота је да је његов син ту."
(Карлос Фуентес)