Све у причама бива

Који лије и чисти сребро

Једном је постојала група побожних жена које су заједно читале и разговарале о Светописамским текстовима. И тако су стигле до књиге пророка Малахије. Док су читале треће поглавље, наишле су на стих који каже: "И сешће као Онај који лије и чисти сребро...." Једна од жена се понудила да сазна о процесу рафинисања сребра и да свима исприча своје искуство следећи пут.

Те недеље је та жена позвала златара и заказала састанак да га посматра на послу. Није споменула ништа о разлозима свог интересовања, осим радозналости да гледа процес рафинисања сребра. Гледала је златара како држи комад сребра изнад ватре и пушта га да се загреје. Објаснио јој је да је у преради сребра потребно држати сребро усред ватре, где су пламенови били најтоплији, како би се спалиле све нечистоће.

Жена је размишљала о томе да нас Бог држи на тако врућем месту - а онда је поново размишљала о стиху, „који лије и чисти сребро....". Питала је златара да ли је истина да мора да седи тамо испред ватре све време док се сребро прерађује. Човек јој је одговорио “да” и објаснио да не само да мора да седи и држи сребро, већ мора да држи поглед на сребру све време док је било у пламену. Ако би сребро било остављено на тренутак предуго у пламену, било би оштећено.

Жена је на тренутак ћутала. Затим је упитала златара: "Како знате када је сребро потпуно прочишћено?"

Насмешио јој се и одговорио: "Ох, то је лако. Кад видим свој лик у њему. "

Ако данас осећаш топлину ватре овог света, само запамти да те Бог Отац држи и сконцентрисано те посматра, све док се Његов Свети Лик у нама не пројави!

Кад продајемо кућу

Никада довољно

Покушавам да задржим дах

пусти нека остане овако

не могу да зауставим овај тренутак

одустао си од снова са мном

постајеш гласнији сада

чујеш ли како одјекује ?

узми ме за руку

хоћеш ли да поделиш ово са мном ?

јер драги без тебе

сав сјај хиљаду рефлектора

све звезде које смо крали са ноћног неба

никада неће бити довољни

куле од злата још увек су премалене

ове руке могу држати свет али оне

никада неће бити довољне

никада неће бити довољне

за мене

никада, никада

никада, никада

никада, за мене

никада довољне

никада довољне

никада довољне

за мене

за мене

за мене

сав сјај хиљаду рефлектора

све звезде које смо крали са ноћног неба

никада неће бити довољни

куле од злата још увек су премалене

ове руке могу држати свет али оне

никада неће бити довољне

никада неће бити довољне

за мене

никада, никада

никада, никада

никада, за мене

никада довољне

никада, никада

никада довољне

никада, никада

никада довољне

за мене

за мене

за мене

за мене

Превод: Божидар Јевтић

Fight song

Боја пелена и пој канаринаца

"Не чине костур друштва философи, него љубитељи канаринаца и скупљачи марака."

"„А сад донесите децу.“

Оне журно изиђоше из собе и вратише се кроз минут-два, свака је гурала по једна колица на четири спрата, ограђена жичаном мрежом и натоварена осмомесечним бебама које су све биле потпуно једнаке (једна иста група Бокановски, очигледно) и све (пошто је њихова каста била Делта) одевене у сивомаслинасто.

„Ставите их на под.“

Децу истоварише.

„Сад их окрените да виде цвеће и књиге.“

Окренуте, бебе сместа ућуташе, а онда почеше да пузе према површинама јарких боја, према тим шареним и ведрим облицима који су их гледали с белих страница. Док су се примицале, из тренутног замрачења иза једног облака, појави се сунце. Руже плануше као да их је изненадна страст одједном осветлила изнутра; сјајне странице сликовница као да испуни неко ново и дубоко значење. Из редова беба које су пузале зачу се узбуђено пијукање, гугутање и цвркут задовољства.

Директор протрља руке. „Одлично!“ рече. „Ово је као поручено.“

Најокретнији пузавци већ беху стигли на циљ. Ручице су се несигурно пружале, дотицале, грабиле, круниле листиће преображених ружа, гужвале илустроване странице сликовница. Директор сачека да се све бебе занесу у свој радосни посао. Онда рече:

„Пазите добро“ и, подигавши руку, даде сигнал.

Главна неговатељица, која је стајала поред разводне табле на супротном крају сале, притисну једну полужицу.

Зачу се жестока експлозија. Поче да завија сирена, све продорније и продорније. Лудо зазвонише звона на узбуну.

Деца се тргоше, завришташе; лица су им била изобличена од страха.

„А сада“, заурла директор (бука је била загушена), „сада им ово тувимо у главу путем благог електричног удара.“

Он поново махну руком, а главна неговатељица притисну другу полужицу. Вриштање беба наједном доби нови тон. У оштрим грчевитим крицима које сад почеше да испуштају било је нечег очајничког, готово суманутог. Мала тела су им се грчила и кочила; удови се цимали као да их повлаче невидљиве жице.

„Можемо да пустимо струју у цео тај појас пода“, дрекну директор објашњавајући. „Но, доста је и оволико“, и он даде знак болничарки.

Експлозије умукнуше, звона престадоше да звоне, урлик сирена замуче, тон по тон. Тела која су се кочила и трзала опустише се, а малопређашња писка и цик малих манијака нарасте још једном у нормалну дреку обичног ужаса.

„Сад им поново понудите цвеће и књиге.“

Неговатељице послушаше; али чим им се руже принесоше, чим им поглед паде на ведре слике цица-мица, вау-вау и у шумици зеке, бебе се престрашено повукоше; дрека наједном постаде гласнија.

„Посматрајте“, тријумфовао је директор, „посматрајте.“

Књиге и продорна бука, цвеће и електрични удари—ови парови су у детињој свести већ били повезани; а после две стотине поновљених лекција, истих или сличних, биће нераскидиво спојени. Што човек сједини, природа је немоћна да растави.

„Рашће са ‘инстинктивном’—како су то психолози некад звали—мржњом према књигама и цвећу. С неизменљиво условљеним рефлексима. Целог ће живота бити безбедни од књига и ботанике.“ Директор се окрете сестрама. „Однесите их.“

Оне натоварише на колица децу у сивомаслинастим пеленама, која су и даље плакала, и одвезоше их; за њима остаде мирис прокислог млека и тишина, више него добродошла.

Један студент подиже два прста; он је сасвим лепо схватао зашто се нижим кастама не сме допустити да време које припада Заједници траће на књиге и да би увек постојала опасност да прочитају нешто што би им непожељно могло пореметити неке рефлексе, али ипак… па ето, није могао да схвати зашто цвеће. Зашто настојати на томе да се Делтама психолошки онемогући да воле цвеће?

Д. Ц. стрпљиво објасни ствар. То што се деца терају да вриште чим виде ружу, има своје разлоге у вишој привредној политици. Не тако давно (пре једног века или тако нешто), Гаме, Делте, чак и Епсилони, били су обрађивани тако да заволе цвеће—цвеће посебно, а природу уопште. Сврха која се тиме желела постићи је била: навести их да иду у природу кад год им се пружи прилика и тако их нагнати да користе саобраћајне услуге.

„А зар их нису користили?“ упита студент.

„И те како“, одговори Д. Ц. „Али ништа сем тога.“

Јаглике и пејзажи, истаче он, имају један велики недостатак: бесплатни су. Љубав према природи не даје посла ниједној фабрици. Стога је било решено да се љубав према природи укине, макар у најнижим кастама, али да се задржи тенденција ка коришћењу саобраћајних услуга. Јер, наравно, било је неопходно потребно да они и даље одлазе у природу, макар је и мрзели. Проблем је, дакле, био у томе да се изнађе повод за коришћење саобраћајних услуга који би био економски здравији од голе љубави према јагликама и пејзажима.И пронађен је.

„Обрађујемо масе да мрзе природу“, закључи директор. „Али паралелно с тим, обрађујемо их да воле све спортове под ведрим небом. У исто време, удесили смо да бављење сваким од тих спортова повлачи употребу компликованих справа. И тако сад они постају потрошачи како индустријске робе, тако и саобраћајних услуга. Отуда ови електрични удари.“

„Сад ми је јасно“, рече студент и ућута, ван себе од дивљења.

"Врли нови свет"

Мати Пресвета

У тамној ноћи

В темную нічку 

Над Вифлеємом 

Ясна зоря зійшла,

Світом землю покрила 

Пречиста Діва, Свята Невіста 

В Вертепi бідному

Синочка зродила

Приспів : 

Спи, Ісусе, спи, маленький , 

Спи, Ти, зіронька, Моя .

Твою долю, Мій миленький

Тобі співаю Я

Ніжно цілувала, 

Пеленою вкрила 

Поклала спати, 

'Тихо пісню завела:

"Виростеш,Ти,Синку,

Станеш Ти дорослим,

У світі підеш , Дитиночка Моя"

Приспів: Спи, Ісусе...

Любов Господню

І Божу правду 

Ти, світом віри, людям своїм поенесеш,

Правда буде жити,

Гріха окови розіб'є

А на Голгофи 

Умре Дитятко моє

Приспів : Спи, Ісусе, спи, маленький, 

Спи, Ти, зірочко моя 

Твою долю,мій миленький

Тобі співаю я

Спи, Ісусе, спи, маленький,

Спи,Ти, мій рожевий цвіт 

І з надією на Тебе 

Дивится увесь світ.

Нове репризе

О суровим учионицама

Стремећи да од себе и од других сакрије своју ништавност и своју метафизичку наготу без Бога, човјек је градио, и данас гради, свој свијет. Али чак и у тој тамној устремљености човјека – да од себе самог сакрије своју слабост и малост – крије се искра његове слободе: да изабере свој пут.

Пошто није оцијенио и не цијени своје високо достојанство и своју слободу да буде син Божији, човјек се тој слободи вјере у Бога, љубави према Богу и послушања Њему мора учити кроз сву бол своје нељубави, невјерја и непослушања. Земља, која је остала Божија, до посљедњег својег зрнцета прашине и најмање своје травчице, постала је сурова школа човјекова. Миомирисна близином небеском свијету, земља је за човјека постала сурова учионица Божије истине и правде. Унутрашње зло човјечије нељубави према Богу постало је – и сваким даном поново постаје – вањско, физичко и историјско окружење човјека. Зло, које ниче у бездану људске душе, зло, које није омивено покајањем, корача ранама, чиревима и болестима по тијелу земље. Библијски „трње и коров“, којима је окружен наш живот – су наше болести, наши страхови, наше пометње и ужаси; у вањски свијет је све то допузило, утрчало, улетјело из унутрашњег свијета човјекове душе, која је задрхтала и стресла се када је издала Бога.

(архиепископ Јован Шаховској)

Враћају се осамдесете

Родољупци

О лицемерству

Блажени Серафим Роуз о лицемерју академског света

”14. јун, 1961. године.

Драги родитељи,

Врео је дан, исувише налик на лето за Сан Франциско. Коначно сам завршио рад и предао га прошлог петка, али ће нам дипломе из неког разлога поделити тек у септембру. За сада сам још увек укључен у неке активности у вези са кинеским језиком – помажем свом бившем професору кинеског да преведе чланак (са кинеског) о кинеској философији за неки философски часопис. Лицемерје присутно у академском свету најјасније се очитава у његовом случају. Он зна више о кинеској философији него вероватно било ко у земљи, јер је учио код правих кинеских философа и мудраца; али не може да добије посао ни на једном колеџу јер нема диплому америчког универзитета, а није ни спретан говорник – једном речју, превише је поштен.

Дошло је време да се одлучим на академски живот пре свега, јер ми је Бог дао ум да бих њиме служио Њему, а академски свет је место на коме би ум требало да се користи. Али после осам, односно, девет година, ја исувише добро знам шта се ради на универзитетима. Умност је нешто што цени само неколицина ”старомодних” професора, који ће убрзо изумрети. Што се осталих тиче, њихов циљ је зарада, животна сигурност – своју умност они користе попут играчке, уз помоћ које изводе окретне трикове и за то бивају плаћени, попут кловнова у циркусу. Љубав према истини је данас ишчезла из људи; умни људи морају да проституишу своје таленте да би напредовали, што мени тешко пада, јер је љубав коју гајим према истини превелика. Академски свет за мене представља само један од многих послова, коме ја немам намеру да робујем. У академском свету нећу служити Богу, већ ћу просто зарађивати за живот. Уколико желим да служим Богу у овом свету, и тако спречим да се мој живот претвори у потпуни неуспех, то ћу морати да учиним изван академског света. Имам нешто уштеђевине, и посао у најави где ћу зарадити још нешто новца, што би требало да ми омогући да годину дана живим скромно, радећи оно што ми савест налаже пишући књигу о духовном стању модерног човека, о чему, Божијом милошћу, поседујем нешто знања. Та књига се вероватно неће добро продавати, јер људи не желе да чују оно што ја намеравам да кажем; њима је прече да зарађују новац него да славе Бога.

Тачно је да је ово слуђено поколење. Једино што са мном није у реду јесте то што ја нисам слуђен. Ја исувише добро знам шта је дужност сваког човека: да прославља Бога и Његовог Сина, да се припрема за живот будућег века, а да не скупља себи радост и блага на овом свету искоришћавајући своју браћу и заборављајући на Бога и на Царство Његово.

Уколико би Христос данас прошао светом, знате ли шта би му се десило? Био би смештен у душевну болницу и подвргнут психотерапији, а исто би се десило и са Његовим Светитељима, Свет би Га данас распео баш као што га је распео и пре две хиљаде година, јер се свет ничему није научио, сем још искваренијим облицима лицемерја. А шта би се десило уколико бих ја, на једном од својих предавања на универзитету, једног дана рекао студентима да све знање овога света нема никаквог значаја када се упореди са нашом дужношћу да прослављамо Бога, прихватајући Богочовека који је умро за наше грехе, и припремајући се за живот будућег века? Вероватно би ме исмејали, а универзитетски званичници би ме, уколико би сазнали за то, отпустили – јер је на нашим универзитетима противзаконито проповедати Истину. Ми кажемо да живимо у хришћанском друштву, али то није тачно; у друштву у коме ми живимо влада веће незнабоштво и мржња према Христу него у друштву у коме је Христос рођен. Недавно се један католички свештеник на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу усудио да изјави да на том универзитету влада незнабожачка атмосфера; универзитетски званичници су га назвали ”фанатиком” и ”лудаком”. Али он је изрекао истину, а људи мрзе истину, и зато би поново радо распели Христа уколико би се Он нашао међу њима.

Ја сам хришћанин, и покушаћу да будем прави хришћанин. Христос нам је рекао да разделимо свој новац сиромасима и да кренемо за Њим. Ја сам веома далеко од тога. Али ћу пробати да зарађујем тек толико новца колико ми је потребно за живот; а ако то могу да зарадим тако што ћу годину – две повремено радити на факултету, у реду. Али, остатак времена ћу посветити служби Богу уз помоћ талената које ми је подарио. Ове године имам шансу да то учиним, и тако ће и бити. Мој професор, као Рус (чини ми се да је љубав према Богу дубље усађена у Русе него у друге народе), није покушао да ме одврати од идеје да академски свет напустим на годину дана; он одлично зна да је љубав према истини, љубав према Богу несравњиво важнија од љубави према сигурности, новцу и слави.

Једино што могу да урадим јесте да следим сопствену савест; морам бити веран себи. И знам да је оно што радим исправно. А уколико оно што радим делује лудо у очима света, могу одговорити једино речима светог Павла: ”Сва мудрост овог света је лудост пред Богом”. Ми ту истину исувише лако заборављамо.

Али, морам да се вратим преводу са кинеског. Поздравите Ајлин (Јуџинова сестра).

Воли вас,

Јуџин”

Они су продали све

Ристо Несторовић

Неће нас оставити на миру

Отворени Балкан илити Велика Албанија

„Ја сам у Републици Српској пре две године имао једну врло звучну и високу функцију (више номиналну, ништа значајну) и не знам како, вероватно због тога, доспео сам на мејл адресу једне међународне организације, која се „бори“ за правду, мир, суживот, љубав међу народима и све остало ако ниси Србин и стално од њих добијам неку пошту. Већ три пута су ми послали нове мапе света како он треба да изгледа. На тој мапи је Балканленд, који обухвата: БиХ, Србију, Косово, Црну Гору, Северну Македонију и Албанију. Добио сам слике људи који ће то водити; то су крти другосрбијанци и та држава не да је наша будућност, та држава је већ наша стварност. Тако кад Мило и Вучић причају да ћемо бити уједињени, хоћемо, а можда смо се већ и ујединили, али преко Велике Албаније. Оно што се десило Милу Ђукановићу, десило се зато што на оном једном састанку на високом нивоу (сви су они имали преко два метра), кад је био предложен први пут мини шенген, он је то тако невољно примио, није показао дивљење (тад ми је био први пут симпатичан) као што је показивао наш велики Он и остали, и мислим да је све оно што се десило и оно догађање народа ишло у том правцу - казна за то што се није тако свесрдно се за то залагао. (Био сам у Црној Гори пре десетак дана, видим да они више мисле о ЕУ него о уласку у Велику Албанију и мислим да му је оно била опомена да се мало више ангажује, а оно што нам је промакло мислим да је на фону тог таласа Велике Албаније управо дошао Дритан Абазовић. Он треба да припреми становништво да се уђе у све то.) Тако да ће Република Српска и Србија бити у једној држави, али, наравно, не нашој. На тој мапи, коју сам добио, постоје два главна града: Тирана и Сарајево; Београд је тешка периферија, а ово увођење војвођанске нације можда има за циљ, претпостављам, пошто ће та држава у којој треба да живимо бити држава права, али шеријатског, има за циљ, дакле, да уклони вишак од милион и по Срба који су том праву тренутно сметња. Ако знаш за Либан: колико година се тамо није попис вршио - од 1934. године. То је дефакто данас већинска муслиманска држава, али је на том последњем попису била већински хришћанска, доста има тих хришћанских секти и пошто је Арапима потребан тај део да би могли да иду и да се коцкају, то јест да живе ван својих прописа и проводе се, онда Либан данас не сме да направи попис, јер би са пописом престао бити хришћанска држава и морао би да живи по шеријатском праву. Зато би овде требало довести једно милион и по муслимана, а избацити толико Срба и зато је нама симпатична хрватска полиција, која бије мигранте на граници, и зато даље од Бихаћа и Цазина не може да се прође; зато су патроле овде стално по Барањи и Славонији да се мигрантима не дозволи пролаз. А одвајање Војводине је можда у ту сврху, протуриће се теза да она сама, пре Србије, може да уђе у ЕУ, што је била теза од пре 15 година (али се тај војвођанизам практично није до данас чуо и сад је ово пробни балон да народу прође кроз уши, па да Војводина, са таман милион и по Срба оде). Тада би, без прилива миграната, тај читав мини шенген могао да постане шеријатска држава. Сада нам може бити јасније зашто се прави овај пут Ниш-Мердаре-Драч, једноставно се мора Албанији дати пут преко равница у свет, а не преко Далмације и Црне Горе да иду према Европи. Тако да ћемо ми бити мото развоја те будуће државе, наше ће финансије њих финансирати. И постаје јасније зашто се нама непотребни путеви праве.

у.п.:Већ годину и по дана се рекламира албанско море како је лепо, јефтино. Ако слетиш у Београд, ти више немаш контроле до Тиране, и обратно, заједничко нам је тржиште рада. Ако је ЕУ почела као унија за угаљ и челик, ми смо почели као унија за роминг и корону. Срби ће да се освесте можда двадесете године боравка у овој унији, а можда и касније. И те прве, који почну да се освешћују, бациће у кречану јер „кваре идилу“."