Све у причама бива

- Разлог овакве крхкости ума и емоција долази услед родитељског префорсираног ангажовања и заштите деце како у школама, сад и на универзитетима, поготово на западу, јер ту долази све више света. Они су трагично неприпремљени за живот и везе.

Мислим да је потребно вратити се корак назад. Дефинитивно смо у времену епидемије од презаштићеног родитељства. Сумњам да то долази из биолошког и културног феномена који се не баве озбиљно тим проблемом у вези. Ми немамо ни много, ни довољно деце. Немамо их дванаесторо и међу њима шесторо који умиру. Ми имамо једно или двоје и то их чини нама скупоценим. Невољни смо да ризикујемо са њима или да истражујемо. Поред тога, добијамо их касно у животу. Кад их родиш са 18 ти си и сам још дете. Ти изађеш напоље и живиш живот, јер си још у истраживачком добу и ти нећеш презаштитити своје дете. Али ако имаш 40 година и једно дете, сва су твоја јаја у једној корпи и вероватноћа да ћеш ризиковати са тим драгоценим бићем је веома ниска. Има и то својих предности, није да нема, јер ћеш све своје ресурсе усмерити ка том једном детету, али ћеш, такође, то исто дете поставити у центар и, као мајка, везати се болесно за њега, усмеравајући га без могућности ризика. То је, дакле, последица контроле рађања и антибеби пилула, услед чега људи добијају децу у касним годинама. Ако имаш шесторо деце, ти не можеш бити хеликоптер родитељ. Ти си толико уморан да ни кревет не можеш да потрефиш. Њих шесторо ће те надбројати. Они расту заједно, такмиче се, рвају се за своју позицију и ту не постоји презаштићени родитељ. Али са једним дететом или двоје тога је данас у обиљу. И то мења етику, школство, а да не говоримо о демографији. То је много већи проблем него што можемо и помислити. У својој књизи "12 животних правила" пишем о томе да си опасност по дете без обзира на све: ако га не пушташ у свет да буде повређен или га презаштитиш и сам га тако повредиш. Можеш децу да васпиташ да буду способна за борбу и храбра или да буду безбедна. Али не могу бити безбедна, јер живот није безбедан. Стога, ако жртвујеш њихову храброст и борбеност на олтару безбедности, ти их потпуно разоружаваш и они само могу да се моле да буду заштићени без личног удела. То вам је она бајка о кућици где долазе Ивица и Марица, а она је сва од чоколаде и колача. Изгубљена деца. Шта може бити боље од куће слаткиша? А како се зове особа која живи у тој кућици? Вештица! И она жели да угоји децу и поједе их. То вам је прича о презаштићености мајке, феминизму. Добра мајка мора да показује немоћ, то говори психоанализа. То је добра фраза. Што твоје дете више узраста, то ти мораш да будеш, као мајка, све немоћнија. Са 25 или 30 година твоје дете већ досеже неке твоје висине и вредности. Оно је самостално, способно да стоји само. А данашња деца доводе своје родитеље на универзитет да причају уместо њих. Код анксиозности је најгора ствар презаштићеност. Код лечења анксиозних ти их полако излажеш добровољном пристанку на надолазеће и учесталије опасне ситуације. То их лечи. А ми данас имамо тзв. професоре лекарске струке по универзитетима, који праве сигурне зоне за елџибисте и џендере. Ако се неко место назива безбедним будите сигурни да оно то није. Морате целог себе наоружати за храброст у служењу истини.