Четвртак, Децембар 25, 2008
Глава трећа
Премда разоткривен, ја се и даље не усудих издавати покретима. Улога немог сведока некако ми је највише одговорала у тим тренуцима. И, кад мало боље размислим, чак и ако то није било зато што сам сам тако хтео, већ стога што сам себе приморавао на то, на крају и није испало тако лоше. Понајвише по саму причу.
Елем, иако по страни – мада не превише – загледао сам час у сову, час у лисицу, ишчекујући која ће прва да се огласи. Наравно, као што сам и очекивао, несмиреност није могла дуго да ћути.
- И? Шта чекаш? Што не полазиш на пут...? – огласи се лисица, обраћајући се сови.
Ова некако тајанствено дочека њене речи:
- Хоћу... чекам само да ми се још неко придружи...
- А ко то...?!
- Па ти! – одговори сова, смешећи се.
- Ја?!?
Лисица устукну; совино питање је затече неспремну. Међутим, допусти себи да мало поразмисли, те након краћег премишљања најзад изјави:
- Рецимо, де, и да пристанем да ти донекле правим друштво, тиме, заправо, не бих морала да се одрекнем својих мисли. Можда би их само одложила на неко време и за време. Уосталом, оно ми и не значи баш ништа... Свеједно...
И ту она поново навуче на себе маску изгубљености. Но са друге стране сова је ликовала у себи. То је било све што је требала; време које ће утрошити на том путу у њеној глави није значило одгоду смрти, како је лисица замишљала. Ни најмање. Штавише, постаће јој савезник са којим ће извући на светлост дана ону кратку, али, што је најважније, живу искру претходно запажену у лисичиним очима, а која је мени тако нејасно промакла.
- Нека време чини своје – добаци сова весело, - а ми да се латимо посла. Важи?
- Каквог сад посла?! – зачуди се лисица. Не причасмо ли о путу некаквом...?
- За пут се треба спремити и кућу уредити.
- Опет она паметује! Та није ли твоја кућа изгорела у пожару?
- Истина – потврди сова. Али је ово и даље моја шума за чију сам будућност итекако одговорна. Као и ти, уосталом.
Ненавикнута на било какав рад, лисица ће уплашено:
- Зар ћемо се нас две саме бринути за шуму?!?
- И ветар ће нам помоћи – додаде сова.
Како ми је време одмицало у њиховом друштву, то сам се више опуштао. Заправо, опуштало ме је совино држање. Сваку је ствар постављала на своје место са таквом лакоћом, да је била милина слушати је. И нисам се изненадио њеним предлогом, јер сам полако почео да хватам ову нит која је из ње проговарала: да смо потребни једни другима. Чинила ми је услугу и осећао сам због тога дубоку захвалност. Међутим, био сам убеђен да лисица неће делити њено мишљење, што и није било толико важно, будући да је преда мном, у овом моменту, стајало једно створење које је требало моју помоћ; и ја сам био спреман да испуним њену вољу.
Потом је, баш као што сам се и надао, уследила лисичина реакција.
- Ма, дивно! Сад ћу се дружити са својим непријатељем... Да ли би, ваша премудрост, волела и са човеком да се изљубим?
Сова окрену уво од њеног сарказма као и око од дубоког наклона учињеног, на крају, њој у част. Сву своју пажњу усмерила је на тло под ногама, где је, скакутајући, претраживала и загледала све на чега би наишла. А онда, као да се нечега сети, изусти мисао гласно:
- Ко је то пријатељ а ко непријатељ?... Хм, да видимо овако: са пријатељем делимо мисли, док се са непријатељем разилазимо у мишљењу. Је ли тако?
- Шта...?! – лисица ће збуњено. Валда... Но шта си сад опет смислила...?
- Ништа чега нема! – узврати сова самоуверено. Самим тим што се скрива, ветар потврђује да није непријатељ. Исто тако верујем да ће нам се ускоро придружити и човек. Дакле, истомишљеници смо!
- Грешиш! – накостреши се лисица, пркосећи. Моја мисао почива на жељи да отерамо ветар.
Сова се није дала смести.
- А, па то је друга ствар, драга моја! У том случају, ти си заиста несрећно створење, које за пријатеља не може добити чак ни дрво...
- наставиће се -
Čekam nastavak, pozdrav
počinjem da se ježim. možda zato što naslućujem da nema kraja kojim će svi biti zadovoljni. a čekam nestrpljivo, to znaš.
Prijatno!*
Nisam se javljala jedno vrijeme i falile su mi ove tvoje price...ocito da svi cekamo dalji razvoj dogadjaja
*мандрак72
Примљено к знању! Поздрав и теби.
*сањарења56
Него шта! Само се ви вежите добро. Вожња лагано добија на убрзању...
*домаћица
Хе, хе... А шта да ти кажем, а да не откријем куда плови брод? Само - буди стрпљива иако нестрпљива. Поздрав!
*грлица
Хвала за коментар. Радује ме. Добро дошла натраг - и у ред.