(слика са нет-а)

Кад су упитали једно дете како му се зове мајка, оно је одговорило: »Моја се мама зове мајчица!»

Кад год је одлазила на родитељски састанак, готово увек би се враћала са речима:

- Хоћеш ли си те већ једном умирити?!

Чак се једном, вративши се помало снуждена због синовљевог немирлука, још са врата пожалила његовом млађем брату, који ју је питао:

- И? Какав је...?

- Ништа не ваља овај твој брат...

- Што? Јел опет ђип`о?

Затим се насмејала овој примедби детета од 5 година, те је брзо заборавила на своју љутњу. Али, толико су, отприлике, трајале све њене љутње на старијег сина, који је, иако немиран, био одличан ученик. Он, чак,  није био ни у тој мери толики кривац за своје немирно владање, јер његова учитељица беше изузетно попустљива жена, а њени ученици најнемирнији у школи. Њу нису знали по прекоревању или васпитним казнама, већ се чинило као да је уопште нема на часу; толику су они слободу себи узели њеним допуштењем, па се немали број родитеља чудио због њених притужби на њихово владање. Па ипак, био је то, по резултатима, један од најбољих разреда у школи. А у њему је једна мајка, иако унапред упозорена како `таква` учитељица неће добра донети њеном детету - због свега горе наведеног - одлучила да не подлегне злобним и недоказаним наговарањима, пустивши да њен син сам себи крчи пут. Њена одлука се показала као исправна, јер само годину дана касније, једна жена која је преместила своје дете из разреда ове учитељице, доживела је да њен син иде од једног учитеља до другог, будући да је то одељење имало ту несрећу да су се у њему учитељи, због разноразних обавеза – смењивали. А то може, као што и јесте, да буде веома оптерећујуће за дете. Међутим, најзанимљивије је било што је ово први приметио и правилно разумео управо синчић ове моје пријатељице, поверивши јој се. Он је, такође, о стварима који су биле лепе и дивне још одмалена говорио својој мајци, док ју је од бола било које врсте – штитио. Није ни чудо, кад се знало да је он дечак, сад већ младић, у коме куца необично велико срце, што су званично потврдили и најбољи лекари наше земље, будући да игра за подмладак једног нашег, у свету познатог, фудбалског тима.

То велико дечачко срце први пут се огласило још док није ни пошао у школу. Једног дана, играјући се напољу са децом, у улици где су све куће биле у изградњи, он је, јурећи се с њима, нехотично упао у подрум, скотрљавши се низ степенице. Био је већ мрак, а њега никако нема да се врати кући. Мајка се забринула где јој је дете? А онда је чула да је пао и намах потрча да види је ли жив. Када су дошли до њега, он је још увек седео на подрумским степеницама. Упитали су га да ли је добро и да ли га нешто боли; он је рекао да је добро и да му није ништа.

- Побогу, дете, што ниси неком рекао да нас зову? – питала је мајка грлећи га и плачући, ни сама не знајући да ли из страха или од радости.

- Нисам хтео да се ти бринеш, мајко – биле су једине његове речи.

Сузе су је преплавиле, али их она пусти да теку изнутра, гријући њено мајчинско срце дечијом љубављу. Срећом, никаквих ломова није било.

Оваквих и сличних згода смо се наслушали нарочито о његовом рођендану. Без даха ме је оставио када сам чула да је свој први писмени састав, на тему пријатељства, посветио једној девојци у инвалидским колицима. А онда нам је препричала и један његов доживљај из школе, при том нам дискретно показујући на једног од његових другара који је био на прослави.

« Имали су, скоро, диктат на часу српског језика. Некако на средини, дечак – овај кога нам је показала – је направио грешку, а он је, иначе, веома осетљиво дете, које се ни са ким у разреду није дружило, нити се по било чему истицало, осим по некаквом сталном страху, неповерењу, шта ли. А деца ко деца, још га више стадоше избегавати и покаткад би га се сетила тек задиркивања ради. Е онда можете да замислите како се он сад, овако плашљив и збуњен, још више устрашио, кад је схватио да је, исправљајући начињену грешку, заостао, и да никако није стизао да надокнади пропуштено, те је, поред свега, почео још и да рони сузе, које, као за инат, стадоше разваљивати својом бујицом већ ионаку замуљана слова услед брисања гумицом. На крају је од целог диктата остала само једна велика мрља и једно тужно, претужно дете. У том је зазвонило и сва деца су предала своје свеске, полажући их на учитељицин сто; наравно и он.

И шта се потом десило? На срећу, мој син је некако успео да примети његову тугу, која не да није престајала, већ је претила да га угуши. Пришавши му онако самоуверено - попут неког вође, што и није било далеко од истине -  упитао га је због чега је толико тужан? Јел због тога што није добро урадио, па се боји лоше оцене? Дечак је заридао још јаче, сад већ потресен новим осећајем, будући да му се још нико досад није овако обратио. И на једвите јаде измуцавши разлог свог бола, он је наставио да уздише. На срећу, мој син се није дао збунити, већ је одмах организовао екипу за помоћ. Како је учитељица све задатке оставила на столу, он је послао неке од ђака да стражаре на ходнику, како их учитељица не би ухватила на делу, а он је пронашао свеску уплаканог дечака, исцепао жврљотину, и дао му је натраг како би могао да пише, док му он буде читао диктат. Тужне се очи испунише необичном радошћу и, здружени, они начинише подвиг за памћење: диктат је био исписан, а једно ново поглавље другарства отпоче од тог тренутка! Следећег дана је и њему, по први пут, била уручена позивница за рођендан; то га је мој син позивао.

Када сам га питала зашто је и због чега овако поступио, тражећи да ми сам то образложи, рекао ми је:

- Сетио сам се тебе, мајко, како си ме учила и говорила да сваком треба помоћи кад је у невољи. Мени је њега било много жао и сећајући се ових твојих речи, ја сам му тако и пришао... «

Заиста, има ли веће радости за родитеља, него да се радује у својој деци, која својим понашањем сведоче ко су и чији су.

(слика-рам преузета са нет-а)