Четвртак, Септембар 24, 2009
Верујућа докторка
(слика са нета)
Мој брат од тетке испричао ми је следеће:
Када је био дечак, имао је другара са којим је размењивао играчке, а кад су
одрасли и свако кренуо својим путем, брат је за новог пријатеља - будући да се
обојица баве рачунарима - потражио оца свог друга из детињства. И дружба је
права! А онда се деси да човек добије шлог и заврши у болници и то, како брат
каже, у време кад му је дао наш документарац о жигу звери, обећавши му ускоро и
онај други, Дигитални анђео. Међутим, тај је остао на чекању док човек не дође
кући - што из болнице, што са рехабилитације.
После навршеног времена уследио је телефонски позив: човек је стигао кући, па
да му се јави, и између осталог саопшти му да је добио филм од једне докторке;
пошто је погледао неколико сцена, жели да провери да ли је у питању исти онај
који му је брат обећао. Јесте, филм је био тај, и следи прича.
Ова докторка из Сремске Каменице, (где је човек лежао), има мужа, неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.
Два доктора родитеља и сви доктори, а наде ни трун!
У међувремену, док се водила битка између вере и невере, дочује докторка за
манастир Ремету и оде да донесе за сина свето уље. Вративши се са светињом у
болницу, она намаза свог непомичног сина, не толико са вером да ће му штогод
помоћи, колико јој би жао да, премда и без наде на оздрављење, дете не добије
ране од лежања. Кад га помаза, она изађе из болнице, седе у ауто и крене кући.
Међутим, негде на пола пута зазвони јој мобилни и она се јави: зову је из
болнице да се моментално врати, јер се нешто чудно дешава. Кад је стигла, а оно
њен син помера руку и ногу...
Данас, њен син, сада човек, живи сасвим нормално, као да се никад ништа није
догодило! А све ово је овом човеку испричала сама докторка, за коју се овај
изненадио видећи је хришћанком.
И присетих се овде речи Светог Јустина Ћелијског, који каже: «Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: "Господе, увећај пам веру" (Лк. 17,5), а каткад очајнички вапијемо: "Верујем, Господе, помози моме неверју" (Мк. 9,24). На свима ступњевима наша је вера увек: "по чињењу превелике силе Божје" (Еф. 1,19).» (Авва Јустин Ћелијски, „Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла“)
sanjalice
Volim da kažem da se mi doktori mešamo u božja posla vrlo često. Dvadeset godina radnog iskustva je iza mene. Radimo svoj posao i mislimo da ga znamo, a onda se dogodi čudo koje ne mžemo da objasnimo do božjom voljom.
Čuda su moguća i čuda nam stalno trebaju da se preispitamo.
pozdrav
Čudni su naši doktori.Poz.
Кад су чуда ове врсте у питању, ја сам са њима начисто: дешавају се само онима који чврсто верују и који их заслужују...а заслужили су их и јунаци претходног поста, а и овог.
*сањарења
Философија којој нема шта додати, осим да и сама исто потврдим.
*сањалице
Једно велико ХВАЛА на смелости и храбрости и искрености која нам је свима потребна у време кад се истина ретко или тешко чује. Јер сви смо ми људи и нико није непогрешив. А искреност нам помаже свима да се ослободимо стреса који ствара зид међу људима, наместо моста разумевања. Хвала ти!*******
*полууспаванка
То код Виолете прочитах овако: Не верујте у чуда - рачунајте на њих!***
*мандрак
А шта има да није чудо Божије? Јер без Његове воље ништа не бива. Али: нешто с благословом, а нешто с допуштењем. Поздрав.
*Јован с.с.
Упознах и неке такве, али и чудне пацијенте такође, хе,хе..
*Ви
Зар и наш сусрет није чудо, мила? О, још какво, дао Бог! И свако од нас доприноси на овај или онај начин да се нађе у неком чуду. Како ја у твом, тако и ти у мом, слава Богу. Љубим!****
s posebnom pažnjom pročitah ovu priču.
samo mogu da kažem da mi je drago što ima ljudi koji ovakva ili slična čuda zasluže.
Prijatno!
*домаћица
А ето, дао Бог, ја их однедавно скупљам у бележим, јер им је вредност непроцењива. Поздрав!**