(слика са нета)

 

Мој брат од тетке испричао ми је следеће:

Када је био дечак, имао је другара са којим је размењивао играчке, а кад су одрасли и свако кренуо својим путем, брат је за новог пријатеља - будући да се обојица баве рачунарима - потражио оца свог друга из детињства. И дружба је права! А онда се деси да човек добије шлог и заврши у болници и то, како брат каже, у време кад му је дао наш документарац о жигу звери, обећавши му ускоро и онај други, Дигитални анђео. Међутим, тај је остао на чекању док човек не дође кући - што из болнице, што са рехабилитације.


После навршеног времена уследио је телефонски позив: човек је стигао кући, па да му се јави, и између осталог саопшти му да је добио филм од једне докторке; пошто је погледао неколико сцена, жели да провери да ли је у питању исти онај који му је брат обећао. Јесте, филм је био тај, и следи прича.

 

Ова докторка из Сремске Каменице, (где је човек лежао), има мужа, неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.


Два доктора родитеља и сви доктори, а наде ни трун!


У међувремену, док се водила битка између вере и невере, дочује докторка за манастир Ремету и оде да донесе за сина свето уље. Вративши се са светињом у болницу, она намаза свог непомичног сина, не толико са вером да ће му штогод помоћи, колико јој би жао да, премда и без наде на оздрављење, дете не добије ране од лежања. Кад га помаза, она изађе из болнице, седе у ауто и крене кући. Међутим, негде на пола пута зазвони јој мобилни и она се јави: зову је из болнице да се моментално врати, јер се нешто чудно дешава. Кад је стигла, а оно њен син помера руку и ногу...


Данас, њен син, сада човек, живи сасвим нормално, као да се никад ништа није догодило! А све ово је овом човеку испричала сама докторка, за коју се овај изненадио видећи је хришћанком.



И присетих се овде речи Светог Јустина Ћелијског, који каже: «Христов Богочовечански подвиг спасења је тако безгранично огроман, да је наша вера увек мала, увек премала, да га обухвати и схвати, зато се често с апостолима молимо: "Господе, увећај пам веру" (Лк. 17,5), а каткад очајнички вапијемо: "Верујем, Господе, помози моме неверју" (Мк. 9,24). На свима ступњевима наша је вера увек: "по чињењу превелике силе Божје" (Еф. 1,19).» (Авва Јустин Ћелијски, „Тумачење Посланице Ефесцима светог апостола Павла“)

 

Слава нека је Богу и Пресветој Богомајци и свима светима. Амин.