У прастара времена живео хан (цар) Синад. Одлучи он да се са читавим својим народом пресели у питомије крајеве, где има доста воде и пашњака. Али је пут до тамо био дуг и тегобан.

Пред саму сеобу хан Синад нареди да се побију сви старци.

- Старци ће нам само сметати на путу! – рече хан. - Ко не изврши моје наређење биће сурово кажњен!

Ма колико да је људима било тешко, морадоше ипак да изврше немилосрдно ханово наређење. Само млади Цирен није хтео да убије свога старог оца.

Договорио се Цирен с оцем да га сакрије и да га тако, кријући од хана и свих других, превезе у нову насеобину. А тамо шта буде, да буде...

Дуго су путовали и стигли до мора. Један од ханових удворица приђе обали и примети како се на дну мора нешто пресијава. Пажљиво се загледа и виде да је то скупоцени велики златни пехар дивног облика.

Кад то чу хан Синад, нареди да му одмах извуку пехар.

Нико се није усудио да зарони на дно мора.

Тада хан нареди да по пехар рони онај на кога падне коцка. Ко је год заронио више се није враћао. Тако настрада много ханових људи, док коцка најзад не паде и на младог Цирена. Он најпре оде на оно место где је сакрио свог оца и стаде се с њим опраштати:

- Оче, збогом! Оба ћемо пропасти – и ти и ја...

- Шта се десило? Зашто да страдаш? – упита старац.

Цирен му исприча све о пехару и заврши:

- И ето, ја ћу настрадати у мору, а тебе ће ханове слуге пронаћи и убити...

Саслуша га старац и рече:

- Ех, ви! Тако ћете се сви подавити у мору, а златни пехар нећете извући. Па тај пехар не лежи на морском дну! На врху оног брда стоји златни пехар. То што ви мислите да је пехар – само је његов одблесак. Како се само нико од вас није томе досетио?

- Па шта да радим? – упита Цирен.

- Попни се на брдо, по одблеску можеш пехар видети из далека. Он стоји на неприступачној стени. Сачекај да на стену дођу дивокозе, па их поплаши. Дивокозе ће појурити и гурнути пехар. Буди храбар и ухвати га.

Цирен послуша очев савет и спусти се с брда весео и задовољан. Хан га упита:

- Како си успео да извучеш тај пехар из мора?

- Нисам га извукао из мора, него сам га донео са врха оног брда. У мору се видео само одблесак пехара.

- Ко ти је то рекао?

- Сам сам се досетио – одговори Цирен.

Хан се о ничему више није распитивао и отпусти га.

Дуго су ишли док не стигоше до простране пустиње. Нигде није било реке ни потока и људи и стока патили су од силне жеђи.

Тада се Цирен кријући дошуња до оца и упита га шта да раде.

- Пустите трогодишњу краву. Где се она заустави и почне бучно да њуши земљу ту и копајте.

Цирен учини како га је отац научио. Људи се прихватише да копају и ускоро открише велики подземни извор. Напише се сви до миле воље, развеселише се и окрепише.

Хан Синад позва Цирена и упита га:

- Како си успео да у овом сушном месту пронађеш подводни извор?

Цирен рече:

- По неким знацима...

Путовали су дању и ноћу, без одмора. Кад стадоше да се одморе ноћу удари јака киша и угаси ватру. Колико год се упињали, људи не могаше да је наложе. Најзад неко примети на врху далеког брда светлост ватре.

Хан Синад издаде наређење да се одмах донесе ватра.

Слао је многе. Они су узимали запаљени угарак, али га нису могли донети до свог одморишта – угарак се под кишом гасио.

Разбесне се хан Синад и нареди да се погубе сви који су ишли по ватру и нису је донели. Дође ред и на Цирена да иде по ватру. Он се пришуња до свог оца, који га научи овако:

- Не узимај упаљене цепанице, него понеси велики земљани ћуп, нагрни у њега повише жара, а одозго пепела и стићи ћеш с ватром у одмориште.

Када Цирен дође с жаром и упали ватру, хан Синад поче љутито викати на њега:

- Срам те било! Знао си како се може донети ватра, али си ћутао све до сада. Зашто нам ниси одмах казао?

- Ни сам у почетку нисам знао... – одговори Цирен.

- А како си дознао? – стаде га испитивати хан.

И он га је тако дуго испитивао да је Цирен најзад признао како је сва ханова наређења успео да изврши само захваљујући саветима свог старог оца.

- Па где ти је отац? – упита га хан.

Цирен одговори:

- Целог пута сам га крио у великом сепету.

Тада хан нареди да му доведу старца, па му рече:

- Укидам своју наредбу. Старци нису младима на сметњи. У старости је мудрост. Више се немој скривати, већ путуј заједно са нама.

 

За Звонце приредила Лидија Поповић