Четвртак, Фебруар 18, 2010
Златан пехар
У прастара времена живео хан (цар) Синад. Одлучи он да се са читавим својим народом пресели у питомије крајеве, где има доста воде и пашњака. Али је пут до тамо био дуг и тегобан.
Пред саму сеобу хан Синад нареди да се побију сви старци.
- Старци ће нам само сметати на путу! – рече хан. - Ко не изврши моје наређење биће сурово кажњен!
Ма колико да је људима било тешко, морадоше ипак да изврше немилосрдно ханово наређење. Само млади Цирен није хтео да убије свога старог оца.
Договорио се Цирен с оцем да га сакрије и да га тако, кријући од хана и свих других, превезе у нову насеобину. А тамо шта буде, да буде...
Дуго су путовали и стигли до мора. Један од ханових удворица приђе обали и примети како се на дну мора нешто пресијава. Пажљиво се загледа и виде да је то скупоцени велики златни пехар дивног облика.
Кад то чу хан Синад, нареди да му одмах извуку пехар.
Нико се није усудио да зарони на дно мора.
Тада хан нареди да по пехар рони онај на кога падне коцка. Ко је год заронио више се није враћао. Тако настрада много ханових људи, док коцка најзад не паде и на младог Цирена. Он најпре оде на оно место где је сакрио свог оца и стаде се с њим опраштати:
- Оче, збогом! Оба ћемо пропасти – и ти и ја...
- Шта се десило? Зашто да страдаш? – упита старац.
Цирен му исприча све о пехару и заврши:
- И ето, ја ћу настрадати у мору, а тебе ће ханове слуге пронаћи и убити...
Саслуша га старац и рече:
- Ех, ви! Тако ћете се сви подавити у мору, а златни пехар нећете извући. Па тај пехар не лежи на морском дну! На врху оног брда стоји златни пехар. То што ви мислите да је пехар – само је његов одблесак. Како се само нико од вас није томе досетио?
- Па шта да радим? – упита Цирен.
- Попни се на брдо, по одблеску можеш пехар видети из далека. Он стоји на неприступачној стени. Сачекај да на стену дођу дивокозе, па их поплаши. Дивокозе ће појурити и гурнути пехар. Буди храбар и ухвати га.
Цирен послуша очев савет и спусти се с брда весео и задовољан. Хан га упита:
- Како си успео да извучеш тај пехар из мора?
- Нисам га извукао из мора, него сам га донео са врха оног брда. У мору се видео само одблесак пехара.
- Ко ти је то рекао?
- Сам сам се досетио – одговори Цирен.
Хан се о ничему више није распитивао и отпусти га.
Дуго су ишли док не стигоше до простране пустиње. Нигде није било реке ни потока и људи и стока патили су од силне жеђи.
Тада се Цирен кријући дошуња до оца и упита га шта да раде.
- Пустите трогодишњу краву. Где се она заустави и почне бучно да њуши земљу ту и копајте.
Цирен учини како га је отац научио. Људи се прихватише да копају и ускоро открише велики подземни извор. Напише се сви до миле воље, развеселише се и окрепише.
Хан Синад позва Цирена и упита га:
- Како си успео да у овом сушном месту пронађеш подводни извор?
Цирен рече:
- По неким знацима...
Путовали су дању и ноћу, без одмора. Кад стадоше да се одморе ноћу удари јака киша и угаси ватру. Колико год се упињали, људи не могаше да је наложе. Најзад неко примети на врху далеког брда светлост ватре.
Хан Синад издаде наређење да се одмах донесе ватра.
Слао је многе. Они су узимали запаљени угарак, али га нису могли донети до свог одморишта – угарак се под кишом гасио.
Разбесне се хан Синад и нареди да се погубе сви који су ишли по ватру и нису је донели. Дође ред и на Цирена да иде по ватру. Он се пришуња до свог оца, који га научи овако:
- Не узимај упаљене цепанице, него понеси велики земљани ћуп, нагрни у њега повише жара, а одозго пепела и стићи ћеш с ватром у одмориште.
Када Цирен дође с жаром и упали ватру, хан Синад поче љутито викати на њега:
- Срам те било! Знао си како се може донети ватра, али си ћутао све до сада. Зашто нам ниси одмах казао?
- Ни сам у почетку нисам знао... – одговори Цирен.
- А како си дознао? – стаде га испитивати хан.
И он га је тако дуго испитивао да је Цирен најзад признао како је сва ханова наређења успео да изврши само захваљујући саветима свог старог оца.
- Па где ти је отац? – упита га хан.
Цирен одговори:
- Целог пута сам га крио у великом сепету.
Тада хан нареди да му доведу старца, па му рече:
- Укидам своју наредбу. Старци нису младима на сметњи. У старости је мудрост. Више се немој скривати, већ путуј заједно са нама.
За Звонце приредила Лидија Поповић
Е баш се рано сетио. Неке се грешке не могу исправити...поучна прича :)
Грлим!
*месечина
Истина, али неки уче на тежи начин. Грлим и ја тебе.***
Da je više ovako lepih i poučnih priča o starcima mladi bi ih više cenili.Pozdrav!
Некима је можда најбоље да никад не науче...
*месечина
Није да их нема, али колико је то добро - питање је...
Убијеш човака па кажеш извини...ја мислим да је боље ћутати...
*месечина
Није боље ћутати, ако је извињење искрено. Опраштање и тражење опроста је оно што нас уздиже. Ако је лицемерно, онда да - боље ћутати.***
Ако је искрено неће бити "извини"...ако је у питању истинско кајање, друга прича...
Dobro da se dosetio. Hanu ni starost nece doneti mudrost. Tako ti je sa nekim ljudima. Puno te pozdravljam.
Izvinjenje i pokajanje su uvek dostupni, pitanje je samo koliko smo ljudi da priznamo svoje greške.
Starci nisu mladima na smetnji, mada ponekad starci i zasmetaju... Samo prekasno shvatimo njihovu mudrost i dobronamernost :)
mudrost je uvek na strani onih koji žele da uče. i znaju da ne znaju.
sjajna priča za razmišljanje.
Prijatno!
*мира куглоф
Ако се досетио, можда је умудравање полако почело, хе, хе. Поздрав, Мирче.***
*полууспаванка
Мислим да то може да буде обострано, те да и млади још како могу да сметају старијима. Шарен је свет, хе, хе. Поздрав!***
*домаћица
Тачно тако, а то смо градиво већ утврђивали и на овом блогу. Поздрав!***
Целину чине млади и стари: нити млади могу без старијих нити обрнуто. Док сарађују и док чују једни друге, овај свет има будућност.
Дивна прича, дирљива, као и већина твојих прича, било да си их сама написала или изабрала.
Potpisujem sve što je napisala
naša draga Vi, jer imam razloga.
Nije stare/starije izbacila iz celine a dok je tebe i nje, Daca
neće ostareti. Ljubim vas obe, vi ste deo mog života.
*Ви
Кажу да је интернет сад далеко важнији медиј од осталих, па и један од видова будућности образовања, те кад неће Мухамед брегу, онда ће брег Мухамеду, хе, хе. И то би био један од разлога настанка овог блога. Љубим.***
*Даца
Ти наша - ми твоји! И то је све што нам треба! Љубим!***