Понедељак, Јул 07, 2014
Херој 1914.
ВУК
И видјех заставу праотаца изгажену
у блату,
раздерану и заливену
крвљу народа мог.
И видјех душмане како се веселе
и многе из народа мог,
нико да устане,
нико да подигне заставу народа мог.
И бол ме изједе и срам ме обузе,
неподношљив срам,
плач предака и ридање с неба
крвљу народа мог.
И кад видјех да сваки јунак оклијева,
Ја, најнезнатнији у у роду свом,
у страху Божијем
подигох заставу народа мог...
Мог... Мог...
Срђан Мркаја
* * *
Иако неретко неписмен, тек изнад границе сиромаштва, до светског рата кретања углавном ограниченог на околину свога села, српски војник, сељак, себе доживљава искључиво као слободног човека. Не ратује за колоније, европску и светску доминацију, мореузе или продор на Исток; патње и жртве подноси искључиво бранећи своју породицу, село, земљу – своје право на равноправност са свима осталим. Зато и побеђује онако гарав, у нагорелом шињелу и распаднутим ципелама
Наравно да смо побеђивали док су нам породица, слобода и отаџбина били на првом месту. Сви наши данашњи порази и понижења произилазе из покушаја да истинске вредности заменимо квази вредностима.
Уз ову причу и твој коментар, ево једног чланка који показује (по ко зна који пут у историји) који то народ први устаје против повампиреног фашизма:
http://serbian.ruvr.ru/2014_06_02/Zashto-Srbija-cuti-dok-se-u-Ukrajini-proliva-krv-potomaka-Srba-4512/