Четвртак, Новембар 05, 2015

Од пропасти ка васкрсу Србије

 

Кажи ми, Свети весниче небески, зашто је држава моја осуђена на пропаст?

Одговори му весник вишњих Небеса:

- Зато, кнеже, што је остарила. По логици стварања, све што у овој вашој васиони остари, мора да се склони, и да се замени новим. Тебе ове речи изненађују, видим. Видим - јер ја гледам скроз душу твоју, са свима њеним мислима и осећањима што је наизменично испуњују и таласају. Таква је моћ нас грађана Царства духовнога, да прозиремо душе скроз, као кроз провидно стакло. Нас не интересују тела од земље, променљива, трошна и пролазна; нити се ми на њима погледом задржавамо. Ми испитујемо у земљи тела оно што припада нашој држави, Небесима. Оно што је сродно нама, и што ће некад делити с нама бесмртно грађанство, оно нас занима...

Твоја држава је престарила и мора да падне. Не пада она због старости временске, него због отрова, који је узимала у се и нагомилала у себе. Тај отров овештао ју је и смежурао као старицу. Српској властели прерасла је земља кроз душу. Зато их је Дух Божји оставио и склонио се у душу народну. Но дим страсти, који је удаљио од властеле Духа Светога, и који је из пакла пробио кроз дух природни, почео се ширити и у народ. Опасност је била, да се од злог духа и душа народна уземљани, упепели, умртви. Само један велики страх, као оштар ветар, могао је одувати тај смрадни дух, и спасти народ Божји од пропасти. Да би се народ твој, дакле, душевно спасао, држава је твоја морала пропасти. И сами Светитељи српски, са начелником својим Светим Савом, молили су и умолили Свевидећег, да попусти пропаст временских тековина њиховог народа, само да би се спасла душа народна од вечне смрти.

 

Из књиге „Царев завет“

Свети Владика Николај

 

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме