Један страни историчар и путописац има овакав запис о нашим прецима (отприлике): да су Срби несклони прању и хигијени, али да практикују један, њима неразумљив, поступак. Наиме, Срби своје заробљенике не држе, већ их пуштају. Заиста, Срби не воле ропство и не држе робље. Неки дан смо имали прилику да видимо како су Корејци, чини ми се, после 60 година вратили сандуке са америчким војницима. А Србин из Црне Горе, иначе власник једног ресторана, прича како им долазе странци из политичке елите и једино о чему причају јесте да ли се поштују геј права. Они, који су та права измислили, да би направили још више робова! Али им зато Србин никад није донео страно јело, већ све домаће. И каже: "Кад тако радите, више вас поштују!" 

Али ми полако губимо ту психолошку предност, за коју чак и премудри Соломон говори, опомињући да се не поводимо за очима, гледајући на раскош непријатеља и кад нас позове неко на вечеру, да не једемо много, већ помало; наше понашање за столом нас одаје каквог смо карактера. Ако смо алави, лакше нас је купити и придобити. На тај начин нас је могуће искористити на свако зло. 

 

У једној приватној фирми су тражили да се доставе имена све деце до петнаест година, као да добију пакетић. Вредност: 9000 динара. Она почетна зачуђена реакција је устукнула пред алавошћу и накупио се приличан број деце. Али то је све било да газде покупе кајмак, а ниједно дете видело пакетића није. 

 

Ако већ треба да народ прича о нечему, зашто не би причао о томе како није ни хтео пакетић! Како је одбио да да сагласност након прве логичне и исправне претпоставке да ту нешто не штима. Тај мали цврчак је непогрешив у нама, али слабо га слушамо.

Сад имамо и неке сликовнице, које нам потурају деци у вртићима и родитељи су као згрожени. "Говорите ли истину, силни?", пита нас Цар Давид, псалмопојац. Да занемарим за тренутак да већина васпитача ради за плату (знам и неке васпитаче који се унапред и ограде и родитеље посаветују на чега да не бацају паре, живце, здравље, иако раде у истој школи са овима којима је све свеједно сем плате). Али зар су "Фарма", "Задруга" и други ријалити бољи од сликовнице, а ви седите и то гледате заједно са децом!? Зар није то лицемерно наше брижништво? 

А неко то све посматра са стране и купује нас за ситне паре. Продајемо душе у бесцење. 

Не би било лоше да се замислимо и на неке наше бољке сами ставимо окове, док нас не заробе целе за туђе бабе здравље.