[ Пријатељи моји... ] 09 Јул, 2011 10:37

 

 

 

 

Никад није била лепша, размишљам и питам се зашто сам толико страховао од овог сусрета. Малодушан сам, плашим се сенке. Лагано ходамо и несвесно скрећемо према мосту на Морави.

- Куда смо се ми то запутили? – враголасто упита Нена и љупко ми се унесе у лице.

- Наше ноге по навици препознају правац према стази љубави на обали – одговарам ја. – Никад ми ниси била лепша, а увек си лепа.

Нена ме држи под руку и, као и увек, припи се уз мене и обеси своје тело о моје раме. Причамо нешто без везе и без теме, тек да не ходамо ћутећи. Стижемо на наше омиљено место, под врбу наших тајни. Не смемо да седнемо, запрљаће Нена ту снежно белу хаљину. Љубим кратко своју белу лабудицу, узимам ваздух и спремам се да јој кажем своју причу. Осећам да дланови почињу да ми се зноје. Нена нешто слути, гледа ме широко.

- Нено, морам да ти саопштим непријатну ствар. Налазим се у судбоносној дилеми. Немам избора. У ствари, имам два а оба су лоша. Од стипендије коју сам тражио нема ништа. Нашој општини нису потребни професори књижевности, односно стипендисти. Добијају их заправо већ готове, без стипендирања. Био сам код председника општине. Из истог смо села, куће нам нису далеко. Познаје се добро са оцем и наклоњен им је. Хоће да ми одобри стипендију али за агрономију. Каже да је ово пољопривредни крај, потребни су им такви кадрови. Моја молба и прича да одувек желим српски језик и књижевност нису помогли. Разуме ме, али нису у фондовима предвидели тако нешто.

Застадох јер осећам како Нена полако испушта моју руку. Не ослања се више на мене. Гледа ме готово запањено. Настављам причу.

- Има већ више дана како сам био на разговору. Председник ми је рекао да размислим и договорим се са родитељима па да дођем и потпишем уговор. Зна он нашу ситуацију код куће. Штета је, каже, да останем нешколован. Ако не прихватим, стипендију ће добити неко други. Други мој избор је да одбијем то, да уопште не идем на студије и останем овде прикован за неизвесну стварност.

- Милоше! – завапи Нена и остаде отворених уста.

- Нисам ти се протеклих дана јављао. Борио сам се са собом и овом ситуацијом. Моји би све учинили али немају могућност да ме школују. Само са стипендијом бих могао да изгурам. Очајан и бесан на живот и сиротињску судбину, не причајући ником у кући, покушао сам да потражим посао у фабрици. Узалуд, не треба им гимназијалац. Не знам шта ћу, не волим ту пољопривреду. Сиромах и надничар никад не воле то што раде. Знам да ти та агрономска професија не нуди никакву заједничку будућност са мном. Од својих планова не одустајеш, зар не? Ја не знам где ће ме живот и струка одвести, овога часа не знам.

 

 

 

Осећам како Нена подрхтава. Искорачи натраг и окрену се према мени. Загледа се онако прострелно у мене, али су јој очи овога пута биле сужене, ситне. Као да ме нишани и стреља.

- Милоше Бошковићу! – поче она тоном који ми је све говорио. – Има неко време како сам почела да слутим шта ће се десити. Својим причама си недавно и наговестио тако нешто. Узалуд сам се надала да ћеш бити способан, да ћеш се снаћи и негде пробити и доћи до стипендије. Не, ти си се показао инертан, неспособан и фаталистички си се предао, без жеље да се потрудиш. Постоји свет и изван Града на Морави и твога села. Могао си на другој страни да покушаш. Не, ти си чекао да ти стипендија падне као зрела крушка.

- Да ти кажем, Нено...

- Молим те, не прекидај ме. И ја сам скамењена ћутала док си се ти увијао да опишеш своју злу судбину. Узалуд теби та твоја писменост и начитаност, џабе ти смисао за лепу писану реч, кад нећеш имати где то да употребиш. Био си у приземљу и остаћеш тамо. Комплекс гумених опанака и блата ће те пратити, Милоше. Само ћеш сада добити чизме за дубље блато које ћеш имати тамо, ко зна где. Моћи ћеш у гуменим чизмама да обилазиш и товилишта, гледаш товљене свиње и њихове дебеле бутове. То је твој избор, Бошковићу – истресе сав свој отров Невенка, дрхтећи у бесу као прут.

- Стани, Нено, ако ме газиш, немој још и да ме мрвиш! Нисам ни слутио да из тебе могу да изађу тако отровне и понижавајуће речи.

- Не понижавам ја тебе, сам си себе довео дотле. Ја сам очајна због себе. Љубав моју си уништио. Бацио си под ноге моју невиност и искрену жељу да живим са тобом. Где да живим са тобом, агрономе задружни?! Да се селим од села до села, од земљорадничке задруге до пољопривредног добра. И да са собом носим штафелај, боје и платно и да сликам закоровљене кукурузе и ђубришта покрај товилишта. Можда бих могла да предајем цртање у некој сеоској нижеразредној школи. То си наменио својој лабудици, Милоше!

- Укочи мало, Нено, и дозволи да и ја нешто кажем!

Она дрхти окренувши главу у страну. Из ташне вади марамицу, брише нос и сузе које клизе низ образе.

- Не плачи, Нено, не мора све да буде тако одвратно и црно како ти видиш.

- Пусти ме да плачем. Ја себе оплакујем овако наивну и глупу. Још ни пуних осамнаест нисам имала а дозволила сам себи да се толико затрескам, да не видим даље од носа и да ти се предам. То је моја кривица, није твоја. Требало је најпре да познајем психологију и менталитет сељачких гена. Од сеоског надничара, виши ступањ је само школовани сељак, агроном.

- Под стресом си, не знаш шта говориш. Кад бих твоје речи могао некако да снимим, сигурно би се некад стидела, ма где и са ким била и живела. То је твоја надмоћ над каљугом моје неизвесне професионалне сутрашњице. Само небо може да зна да ли је то само тренутна твоја надмоћ. Зар ти мислиш да су агрономи предодређени и по некој сили распоређени само по селима и задругама? Да ли знаш да има много института и завода, огледних станица и научних установа по градовима и великим центрима? Свуда тамо такође раде пољопривредни инжењери који постају доктори наука и научници. Има толико фабрика за прераду и производњу хране. Не раде тамо писари и обућарски радници. Нисам ваљда ја толико уклет да ми је, како ти слутиш, суђено да само у гуменим чизмама ходам по њивама и шталама. Зар се не може догодити да се запослим у тако лепим установама, а оне су углавном у великим и развијеним урбаним срединама? Зар тамо не бисмо могли да живимо и стварамо, ја у мојој а ти у својој ликовној професији?

- Баш ће теби, тако инфериорном и закопчаном, да западне да радиш у неком институту – промуца Нена.

- Да ли је могуће да си ме сматрала неспособњаковићем и глупаком? Зашто си ћутала досад, зашто си ишла са мном, Невенка? И, да наставим што сам наумио. Зар заиста не знаш да су многи велики сликари живели и стварали у малим срединама? Знаш ли где је све сироти Ђура Јакшић писао песме и насликао маестрални портрет „Девојке у плавом“? Сигурно није у Београду, или бар у Скадарлији? Пре ће бити да је доста тога створио у Горњој Сабанти или у Сумраковцу а можда у неком другом забитом месту свога службовања. Знаш ли где је све стварао Пол Сезан, где је сликао најбоља дела Рембрант, где живи и ствара наш Милан Коњовић? Да ли је твој Матис сва своја дела створио у париским атељеима или је сликао широм Француске, где се налазио и тренутно живео? Едгар Дега је исто тако најлепше слике створио у унутрашњости. Париз му није био инспиративан амбијент. Да ли знаш, величино моја сликарска, где је Огист Реноар насликао своју „Купачицу“ 1893. године, ремек дело које је појам и мера здравих пропорција женског акта? Знаш ли где је пре три века своје најлепше пејзаже и слике у природи радио Клод Лоран? Не, није у Паризу. Ето, сада видиш, Нено, будућа сликарска диво, да сам и ја научио нешто о сликарима и сликама, све да бих ти се придружио, да бих ти био саговорник и пратилац. Све због љубави, због тебе, Невенка...

 

(одломак из романа)

 

Аутор: Милун Мића Бабић

 

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 08 Јул, 2011 11:22

 

 

 

 

Некада давно живела су два дивна кувара, Бојлер и велики Тигањ, и обојица су имали своје ресторане. Једнога дана Бојлер рече великом Тигању:

- Обојица смо велики кувари па зашто онда не направимо нешто заједно?

- У праву си! - сложио се ревносно велики Тигањ. - Зашто нисам размишљао о томе? Јело припремљено заједно разликоваће се од свега што је ико пре пробао, и позваћемо цео град да то проба! То ће бити права гозба!

- Да, гозба! То је сјајна идеја! - ускликну Бојлер.  - Које јело ћемо припремити?

- Нисам сигуран - рече велики Тигањ. - Али свакако нешто заиста укусно!

Након веома дуге дискусије, кувари одлучише да припреме рибу, али не само уобичајену рибу – врсту рибе која ће натерати људе да чисто полижу своје тањире.

- Почећемо сутра - рече велики Тигањ. - Хајде да урадимо ово: jа ћу пржити рибу, а ти ћеш за њу припремити сос!

- Договорено! - рече Бојлер, и кувари направише планове да све састојке морају доставити у ресторан великог Тигања. Задовољни својим плановима, они се руковаше и одоше различитим путевима.

Наредног јутра велики Тигањ оде до рибље пијаце. Он проведе пуна три сата бирајући најбољу рибу са сигурношћу да је та најсвежија. Седамдесет бачви рибе из различитих земаља биле су утоварене у кола и достављене у његов ресторан. У међувремену, Бојлер оде до пијаце поврћа и требало му је три сата да одабере најукусније поврће и зачине из многих различитих земаља. Достављачи су носили седамдесет корпи које су до врха напуниле ресторан великог Тигања. Кувари се одморише кратко време и онда се латише посла. Велики Тигањ је пржио своју рибу у седамдесет различитих тава, и Бојлер је кувао свој сос у седамдесет различитих лонаца.

Након четири сата све је било спремно. Риба коју је велики Тигањ припремио изгледала је тако чудесно добро да се чинило да сија као сјајно углачане бронзане таве у којима је била пржена. У ствари, она је изгледала тако дивно укусно да велики Тигањ више није желео да стави Бојлеров сос преко ње. У међувремену, мирис Бојлеровог соса је тако добро мамио воду на уста да нико није могао да прође ресторан без заустављања, и велика гомила људи скупи се поред ресторана.

- Да ли морам да сипам овај предивни сос преко рибе великог Тигања? - рече Бојлер тужно.

Намргођени кувари приступише један другом.

- Па, претпостављам да је дошло време да твој сос ставиш преко моје рибе - рече велики Тигањ не гледајући у Бојлера.

- Прелијем свој сос преко ње? - упита Бојлер зачуђено. - Провео сам тако много времена припремајући ово кулинарско ремек дело, и ти желиш да то ставим преко твоје рибе да би људи рекли, ’Како је велики Тигањ припремио сјајну рибу!’?

- Знаш шта? - велики Тигањ одговори љутито, - У том случају, ја не желим да уништим чудесан укус своје рибе стављајући твој сос преко ње! Хајде да свако од нас задржи оно што је припремио.

Бојлер позва неке конобаре и нареди им да однесу сос у његов ресторан, и он такође оде тамо и седе љут на на цео свет.

- Нико ми није потребан! – помисли. - Мој сос је предобар за њих. Ја не желим ничије похвале; појешћу тај сос сам.

И узео је велику кашику и почео да једе, али сос је био превише зачињен и након пар залогаја Бојлеру позли.

- Направио сам грешку - помисли он. - Али још није прекасно.

- Хеј, конобари! - позва их он.

- Да, Бојлеру! - одговорише они.

- Да ли бисте хтели да овај сос однесете натраг великом Тигању?

- Да, ти си у праву - рече велики Тигањ.

- Опрости ми, мој драги пријатељу, направио сам грешку - поче Бојлер. - Не знам шта ми је било. Овај сос је направљен да би прелио твоју рибу.

- Не, не! -успротиви се велики Тигањ. - То сам био ја који је направио грешку мислећи да је моја риба дивно укусна без твог соса. Нисам могао јести ни мало од тога јер нема укуса само по себи. Како је дивно што си се вратио!

Бојлер и велики Тигањ загрлише се срећно и одмах сервираше чудесну гозбу коју ће град заувек памтити! Људи дођоше одасвуд само да би пробали најукуснију рибу на свету. Никада пре они нису пробали тако нешто!

До дана данашњег мушкарци и жене причају ову стару причу својим унуцима. Мој деда испричао је причу мени и замолио ме да је пренесем свој деци света. На овај начин, она ће сазнати вечну истину: само заједно можемо учинити нешто дивно, и нико не може бити срећан сам.

 

Аутор: Игал Резник

 

 

[ Бисерје са нет-а... ] 06 Јул, 2011 09:05

 

- Како је изгледао ваш најузбудљивији дан прошле недеље? Максе?

- Био сам на дивном излету са целом породицом. Ишли смо великим аутом, прави мерцедес бенз! Затим смо отишли да посетимо ујка Петра [1], који је краљ или нешто слично. Живи у огромној кући, правом дворцу [2]. Ујка Петар има много пријатеља који га често посећују. Али исто тако има и пуно непријатеља. Неки од њих би чак волели да га пошаљу на месец. Након посете смо огладнели, па смо изашли на ручак. Било је тако пуно хране, да је мама могла да понесе две пуне кесе кући. Увече смо отишли до мора и посматрали смо бродове на таласима...

- Лажову! Није могуће имати тако леп дан.

 

Сиромаштво говори много прича

 

Напомене:

1. Ујак Петар - Peter Hartz, познат као саветник немачког канцелара Герхарда Шредера, за кога је развио Харц-реформе немачког тржишта рада и пословних агенција - за благостање и добробит Немачке

2. дворац - Arbeitsamt – Центар за запошљавање

 

 

Sweet innocent child
With your open eyes
You've seen us through
we really are

And I know that there'll be tomorrow
So that hope can have its glory day
And I wish that this world would embrase you
From magic stars and mystery
My open heart

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

I know you
I've seen you're face before
You braught me to this open door
Afraid to walk through
Please take my hand

And I know that there will be tomorrow
To the how can have this glory day
And I wish that this world embrase you
From magic stars and mystery
My open heart

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

And I'll see where we'll go from here
'cause love doesn't break with the right [...]
You hands is how
You've chosen to be
Life is a freedom
Now go out there and be free

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child
Why did we make it so hard
This life is so complicated
Until we see it through the eyes of a child

 

[ Бисерје са нет-а... ] 05 Јул, 2011 10:57

 

 

 

Био једном један човек који је имао четири сина. Желео је да његови синови науче да не смеју судити о стварима и догађајима сувише брзо. И тако, послао је сваког сина, једног за другим, у потрагу за стаблом крушке, које се налазило далеко од њиховог дома.

Први син је отишао у зиму, други син у пролеће, трећи је отишао у лето, а најмлађи син у јесен.

Када су се сви вратили натраг, отац их је позвао заједно да му опишу шта су видели.

Први син је рекао да је дрво било ружно, савијено и уврнуто.

Други син је рекао да је дрво било прекривено са зеленим пупољцима и да је пуно обећања.

Трећи син се није сложио са претходним причама. Он је рекао да је дрво било препуно цвећа, које је мирисало тако угодно и изгледало предивно; било је то нешто најљупкије што је он икада видео.

Најмлађи син се није сложио ни са једним од претходне тројице. Он је рекао да је дрво било у јеку зрелости, отежало од плодова, пуно живота и испуњености.

Отац је, потом, објаснио синовима да су сви били у праву, зато што је свако од њих понаособ видео само једну сезону у животу дрвета. Рекао је синовима да не могу судити о дрвету, или о особи, само на темељу једне сезоне. Рекао им је да суштина њиховог постојања, задовољства, радости и љубави, која долази од тог живота, може бити мерена једино на крају, када се све сезоне живота заокруже.

Ако одустанете када је зима, пропустићете обећања вашег пролећа, лепоту вашег лета и испуњеност ваше јесени.

Не дозволите да бол једне сезоне уништи радост и задовољство свих осталих.

Не судите о животу на основу једне тешке сезоне.

Устрајте током тешких фаза у животу и боља времена ће сигурно доћи у одговарајућем тренутку.

Стреми ка надахнућу... пре него што се угасиш.

Живи једноставно.

Воли племенито и дарежљиво.

Устрај у настојањима.

Говори љубазно и благо.

А све остало остави Богу да одлучује.

Срећа вас чини угодним и благим.

Искушења вас чине јаким.

Туга вас чини хуманим.

Неуспех вас чини покорним.

Успех вас подстиче да се развијате.

Али једино вас Бог чини устрајним.

Буди сигуран, јер је Он уз тебе...

Бог те благословио и нека се брине о теби кроз све делове – сезоне твога живота!

А ти устрај и расти заједно са Њиме!

 

 

 

[ Музичка кутијица ] 04 Јул, 2011 08:51
 
 
 
[ Бисерје са нет-а... ] 03 Јул, 2011 08:41

 

 

 

Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом.

Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цели дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђавао се одлучи умешати. Почео га је саветовати: «Већ предуго времена гураш тај камен и још се није померио. Зашто се мучиш? Ионако га никада нећеш померити.» Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. «Зашто бих се толико мучио око овога?», мислио је. «Једноставно ћу уложити нешто мало времена и минимум труда и то ће бити сасвим довољно.» И тако је то намеравао учинити. А затим је одлучио помолити се и изнети своје муке Спаситељу. «Спаситељу», рече, «дуго сам и напорно радио у Твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене тражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам померио камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам?»

Господ му, сажаливши се, одговори: «Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помакнути. Твој задатак је био да га гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, да ли је тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред тога ти си много порастао и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, померити камен.»

 

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити свој ум како би сазнали шта Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.