Рођена сам у једном малом градићу у Босни са већинским српским становништвом. Потичем и васпитавана сам у патријархалној породици гдје је отац био страх и трепет. Родитељи никада нису ишли у џамију али мајка је ипак носила димије. Добровољни прилог, који је прикупљао тамошњи хоџа, никада нису дали. Отац се декларисао као Пакистанац, поријеклом из неког Хајдарабада, мада је то далеко од истине, а не знам ни да ли је то право име неког града који постоји негде.




Али знам да смо моја мајка и ја били његови робови, више него што смо му били супруга и ћерка. Једно од мојих константно присутних размишљања било је тражење разлога и одговора на чињеницу да су моји родитељи тако силно мрзели Србе и све што је српско. Многе ствари сам схватила тек када сам одрасла и када сам се, без њихове дозволе, удала за човјека кога сам вољела и који није био по њиховој вољи. Пред сам рат у некадашњој Босни, крајем 1991. године, почела сам да се враћам у ретроспективу односа између мене и породице у којој сам рођена. Осећала сам да код њих мој супруг није добро дошао и да наша дјеца никада нису била прихваћена као њихови "прави" унуци. Колико сам била испуњена срећом као супруга и мајка, толико сам била несрећна што се у кући мојих родитеља нигдје није могла видјети фотографија мене и моје дјеце. Фотографије других унука биле су видно истакнуте. Комуникација између мене, моје "четничке" породице и мојих родитеља, ишла је истрошеним мостом, несигурним и оронулим од терета емоција наизменичне љубави и мржње. Како по вредновању мојих родитеља за животног сапутника нисам нашла "блистави дијамант" одлучила сам да са супругом обликујем и створим наш блистав животни мозаик од чистих драгуља, нас четворо који смо сачињавали породицу подарену највреднијим Божјим даром, љубављу и међусобним поштовањем и разумевањем.


Негдје крајем те исте 1991.године, ја и моја породица смо осјећали да се нешто необично дешава и спрема?! Висило је у зраку. Продавнице и самопослуге биле су опсједнуте купцима, мојим комшијама муслиманима. Куповали су прехрамбене производе у енормним количинама. Никако ми није било јасно зашто ми је комшија-муслиман, често сугерисао да и ја купим што више конзерви, уља, брашна, шећера… И сада га чујем како каже: "Комшинице, купи, требаће ти!” У оближњим продавницама константно су се заустављали неки мени страни људи. Остајали су дуго и за пултом са власницима истих водили разговоре. При мом уласку прича би, као по команди, утихнула…! Те године почеле су и да ми се "удварају" моје комшинице – муслиманке. Позивале су ме на кафу и утркивале се код које ћу прије доћи. Било ми је сумњиво зашто сам им тако напрасно запала за око баш сада?! Знале су да ја нисам од оних која воли пити "кафицу" а, искрено речено, за то нисам ни имала времена. На наговор мог супруга једног дана одлучим да одем код најближе од њих. Била је то права муслиманка. Клањала је пет ваката, прочитала је Куран неколико пута и имала кћерку удату за Хрвата, којој то никада није опростила.


Уђох и сједох. Преда мном на столу Куран на арапском језику и Куран у преводу. Питам је да ли она зна преводити са арапског језика, а она ће као из топа: "Драга моја, то се не преводи, то се учи. А за тебе сам припремила један Куран на Босанском језику"! Упитала сам је да ми објасни разлог да ми даје на читање овај други? "Па знаш…", рече комшиница, "ти си погријешила пред нашим Алахом. Треба да се молиш да ти опрости што си се удала за "иневјерца". Аха, рекох себи! Ту ријеч сам често слушала од мојих родитеља и осјетила сам да је сада био моменат када ћу и мојој комшиници рећи истину у брк. Исто као што сам је рекла и мојој мајци. Пошто добро познајем историју муслимана, и других религија, почех да јој постављам разна питања. Поведох и причу о настанку муслиманске религије, о Богумилима који нису прихватили Хришћанство и прелазили у Исламску религију. "Данак у крви" сам јој лијепо описала. Моја комшиница слуша, а ја никако да станем и кажем јој: "Већина муслимана знају своје поријекло. Због њиховог поријекла муслиманске и православне породице имају иста презимена. Многи од њих се враћају својим КОРЕНИ-ма, а они који прате своје генолошко стабло знају врло добро да су поријеклом Хришћани, а то су: Осман Ђикић, Аливерић Тузлак, Меша Селимовић, Авдо Карабеговић, Кустурица итд. Неки од њих су држали иконе у својим кућама све до посљедњег дана њиховог живота". На моју примједбу да се вјерска мржња не распирује ни у једној од других религија (Стари завјет, Нови завјет, Талмуд), као што се то може прочитати у Курану и у Алијиној Исламској декларацији, осјетила сам и да смо тиме дошли до краја нашој причи. Узех Куран и право у моје "гнијездо" пуно топлине и љубави. На путу до куће, и против моје воље, размишљах да ли сам стварно погријешила пред Алахом и да ли је моје срце могло и смело изабрати другог Бога, без одобрења оног првог?! Али да ли "њихов" Алах може то рећи, да су моја дјечица, двије слатке и прелијепе главице, неприхватљиви, мање вредни и другачији, само зато што су "иневјерци" ?!


Куран су почела читати моја дјеца јер ја нисам имала интереса према тој литератури. Када су стигли до странице гдје стоји да "…муслиман не може имати за пријатеља некога ко је друге вјере…" предложише ми, уз констатацију да је оно што су у њој прочитали неприхватљиво, да комшиници што прије вратим њену "књигу". Обрадована њиховом одлуком и ставом одрецитовала сам им једну строфу пјесме од Османа Ђикића, где се између осталог каже: "…Хеј, Србин сам, Србин, брате, то је моје право име које не бих за све дао, а све за њ бих жртвовао…"! Књига, која је била толико вредна за моју комшиницу, код нас је заувијек затворена. Истовремено, дан за даном, било је све очигледније да се врата међунационалној мржњи у Босни отрварају све чешће и све шире. Изузетно припремљена Муслиманска пропаганда ширила се свакодневно у емитовањима Телевизије бивше Босне и Херцеговине. Примјењивали су познату идеју: "Ако се највећа лаж понавља безброј пута, она ће временом постати истина".

 

Одломак из сведочења "Ја, муслиманка"

 

 

 

СРПСКИ ЈЕЗИК

 

Српски језик, рајски језик -

не што њиме збори раја,

већ за то, што у себи

све милине звука спаја.

 

Српски језик, рајски језик -

знаш како с` у души хори,

кад нам мајка, кад нам сестра,

кад нам љуба њиме збори.

 

Српски језик, рајски језик -

знаш како нас он потреса,

кад нам гуслар њиме пјева,

те нас диже у небеса.

 

Српски језик, рајски језик -

ране вида, л`јечи боле,

знаш како нам души прија

кад нас старци њим соколе.

 

Српски језик, рајски језик -

за то велим, што да кријем:

сваки онај Богу гр`јеши,

ко га зове земаљскијем.

 

Аливерић Тузлак

 

 

 

ЖЕЉА

I

Сићане зв'језде осуле небо,
с мјесеца трепти алемов сјај;
небеским сјајем, свјетлошћу својом
он злати и наш успаван крај.

И благим миром он тврди санке,
најбољи вјесник на небу свом.
У санку барем он вида ране
паћеном тужном народу мом.

Ал' на ме млада ни санак неће,
не успава ме никаква моћ,
вјечита патња вјечно ме креће
кроз био данак и црну ноћ.

Ја мислим на те, о, робе тужни,
што 'но те ломи тај сраман лом.
Ја мислим на те, мој роде српски,
што си на нехај свијету свом.

Ја мислим на те, у вјечној мисли
крећу се дани и живот млад;
ал' хора пуста касно ће доћи,
да оков скидам, а с њим ти јад.

Хоћу л' к'о старац машит' се мача,
душманским кост'ма тупит му рез,
на гадном лицу душмана твога,
одужујућ' се, да везем вез.

Ох срећо, срећо, ој, стигни само,
да живот дадем - да нисам роб;
бар мјесец својим златиће сјајем
поштеног борца хлађани гроб.

II

У срећном санку, о, мили сине,
буднога бабе да л' чујеш глас?
Његове крви, о крви слатка,
мрзиш ли ропство, штујеш ли спас?

Да, мрзиш, мрзиш, свом младом душом,
И чистим жаром срдашца свог,
јер исту мисо, ко у твог бабе
у срце твоје усади Бог.

Душмане мрзи, а Српство љуби,
тако ми, сине, ти био жив,
пане ли бабо у борби љутој,
освет' га, сине, соколе сив!

III

Још мјесец сјаји, још трепте зв'језде,
на плавом небу, сијелу свом;
још жарка жеља пламеном пламти,
у српском срцу - у срцу мом.

Па лети, пјесмо, на крил'ма жеља,
поштених жеља срдашца мог;
полети небом, полети земљом,
полети, пјесмо, с тобом је Бог!

Кроз српски свијет, кроз свијет цио,
свакога брата поздрави мог.
Та сви смо синци једнога дома,
једнога дома - Србинства свог!

Нек иста мисо грије нам груди,
кад иста боља таре нам врат,
поштена жеља у српству милом -
да смо сви сваком: ко брату брат!

Босанска вила, 1897, бр. 1, стр. 8. 

 

СРПСТВУ

Из мог срца, из пламених груди,
из уздаха, из душе и снова,
теби, Српство, моја срећо драга,
лети ево, лака пјесма ова.

Ти си небо пред којијем падам
и чијем се величанству дивим;
теби срце, крв, мисли и душа
отимљу се с усхићењем живим.

Ти ми дајеш крила соколова,
ти ме дижеш гори под облаке,
с те висине гледам прошлост твоју,
гледам славу и твоје јунаке;

Гледам диве под калпаком сјајним,
на калпаку перјанице вите.
По плећима смјелих барјактара
ударају оне златне ките.

Гледам, гледам, па им летим живо,
браћу љубим у јуначка чела,
а из ока од среће и миља
отимље се једна суза врела.

Суза чиста, суза наде моје,
суза јасна у сред мрачне тмуше,
суза вјерна љубави и крви
теби, Српство, душо моје душе!

Зора, 1897, бр. 2, стр. 1.
 
 
Омер-бег Сулејманпашић Скопљак
 
 
 
 

 

 

 

 

 

 

Michael Parenti - The U.S. War on Yugoslavia