Један је човек спавао у својој кућици, кад усред ноћи, изненада, његову собу испуни светлост и указа му се Спаситељ. Спаситељ му рече да за њега има посао који мора обавити и показа му велики камен који је стајао испред кућице. Објаснио му је шта мора чинити: гурати камен свом својом снагом.

Ово је човек радио из дана у дан. Много се година мучио од сунчева изласка до заласка, његове руке управљене на хладну, масивну површину непомичног камена гурале су свом снагом.

Сваке се вечери човек враћао својој кући забринут и исцрпљен, осећајући да је цели дан истрошио узалуд. Видевши да човек показује знаке обесхрабрења, ђавао се одлучи умешати. Почео га је саветовати: «Већ предуго времена гураш тај камен и још се није померио. Зашто се мучиш? Ионако га никада нећеш померити.» Тако је, уверивши човека да је задатак немогућ и осуђен на пропаст, учинио да изгуби скоро сву срчаност и храброст. «Зашто бих се толико мучио око овога?», мислио је. «Једноставно ћу уложити нешто мало времена и минимум труда и то ће бити сасвим довољно.» И тако је то намеравао учинити. А затим је одлучио помолити се и изнети своје муке Спаситељу. «Спаситељу», рече, «дуго сам и напорно радио у Твојој служби, улажући сву моју снагу да обавим оно што си од мене тражио. Па ипак, након свег овог времена, нисам померио камен ни пола милиметра. У чему грешим? Зашто не успевам?»

Господ му, сажаливши се, одговори: «Пријатељу мој, кад сам тражио од тебе да ми служиш, и ти си прихватио, рекао сам ти да гураш онај камен свом својом снагом, што си и урадио. Ниједном нисам споменуо да сам очекивао да ћеш га помакнути. Твој задатак је био да га гураш. И сада, долазиш к мени, исцрпљен и истрошене снаге, мислећи да ниси успео. Но, да ли је тако? Погледај се. Твоје руке су снажне и мишићаве, леђа набијена и препланула, кожа на длановима је очврснула од сталног притиска, а ноге су ти постале крупне и чврсте. И поред тога ти си много порастао и твоје могућности су сада далеко веће него раније. Ипак, ниси померио камен. Али твој позив био је да будеш покоран и да гураш. Да вежбаш своју веру и поверење у моју мудрост. То си успео. Ја ћу сада, пријатељу мој, померити камен.»

 

Некад, кад чујемо Божју реч, желимо користити свој ум како би сазнали шта Он жели, а заправо оно што Бог од нас тражи је једноставно: послушност и поверење у Њега. На све начине треба вежбати веру која помиче планине, али ипак је увек Бог онај који заправо то чини.