Праштање увреда
Lost my way II by moroka323
Једна се жена жалила својој комшиници на пријатељицу која ју је увредила. Комшиница је стаде умиривати, уједно јој саветујући да опрости пријатељици увреду.
- Молим...?! А зашто бих...? Након свега што ми је приредила? Не, злобу не могу опростити! – рече жена. – Осим тога, због чега да волим људе који мене не воле, и зашто да чиним добро кад сви око мене гледају да те преваре, издају и учине ти сваку пакост?
- Испричаћу ти једну причу – рече јој комшиница. – Живео једном један човек. И замоли он Мајку природу да учини да ноћу буде светло, како не би морао палити свећу, и да зима буде топла, како не би морао ложити пећ. Но Мајка природа зна најбоље и како би требало да буде, тако да она не удовољи молби овог човека. Он се због тога силно наљути, те рече одлучно:
- Тако значи! Е у том случају ни ја нећу палити ноћу свећу да ти сија и буде светло. И нећу зими ложити пећ да се ти грејеш. Чак ћу и врата од куће држати отворена, да се ни унутра топлота не задржава, па нека ти буде хладно.
- Каква будала! – рече жена, прекинувши комшиницу. – Мислио је да он својом свећом прави светлост и својом топлотом из пећи да греје свет. Надмени лудак! Та то је, пре свега, било потребно њему самом. Мајка природа се сама стара о себи.
- Па због чега ти – добаци комшиница – радиш исто?
- Ја?! – зачуђено ће жена.
- Да, ти. Зашто ти гушиш у себи своју љубав, када је свуд око тебе тама, и због чега ускраћујеш топлоту свог срца, кад се око тебе налазе хладна људска срца? Зашто да седиш у мраку и чекаш да те неко обасја? Зар није боље да светлиш себи и другима? Јер ћеш тако и сама пронаћи пут и, сасвим могуће, угледаће га и они око тебе и поћи с тобом руку под руку. И зашто да седиш у хладном и чекаш да те неко огреје? Радије разгреј своје срце, па ћеш његовом топлином разгалити и срца других људи, тако да из топлих срдаца неће долазити хладноћа.