Лабудица над Моравом
Никад није била лепша, размишљам и питам се зашто сам толико страховао од овог сусрета. Малодушан сам, плашим се сенке. Лагано ходамо и несвесно скрећемо према мосту на Морави.
- Куда смо се ми то запутили? – враголасто упита Нена и љупко ми се унесе у лице.
- Наше ноге по навици препознају правац према стази љубави на обали – одговарам ја. – Никад ми ниси била лепша, а увек си лепа.
Нена ме држи под руку и, као и увек, припи се уз мене и обеси своје тело о моје раме. Причамо нешто без везе и без теме, тек да не ходамо ћутећи. Стижемо на наше омиљено место, под врбу наших тајни. Не смемо да седнемо, запрљаће Нена ту снежно белу хаљину. Љубим кратко своју белу лабудицу, узимам ваздух и спремам се да јој кажем своју причу. Осећам да дланови почињу да ми се зноје. Нена нешто слути, гледа ме широко.
- Нено, морам да ти саопштим непријатну ствар. Налазим се у судбоносној дилеми. Немам избора. У ствари, имам два а оба су лоша. Од стипендије коју сам тражио нема ништа. Нашој општини нису потребни професори књижевности, односно стипендисти. Добијају их заправо већ готове, без стипендирања. Био сам код председника општине. Из истог смо села, куће нам нису далеко. Познаје се добро са оцем и наклоњен им је. Хоће да ми одобри стипендију али за агрономију. Каже да је ово пољопривредни крај, потребни су им такви кадрови. Моја молба и прича да одувек желим српски језик и књижевност нису помогли. Разуме ме, али нису у фондовима предвидели тако нешто.
Застадох јер осећам како Нена полако испушта моју руку. Не ослања се више на мене. Гледа ме готово запањено. Настављам причу.
- Има већ више дана како сам био на разговору. Председник ми је рекао да размислим и договорим се са родитељима па да дођем и потпишем уговор. Зна он нашу ситуацију код куће. Штета је, каже, да останем нешколован. Ако не прихватим, стипендију ће добити неко други. Други мој избор је да одбијем то, да уопште не идем на студије и останем овде прикован за неизвесну стварност.
- Милоше! – завапи Нена и остаде отворених уста.
- Нисам ти се протеклих дана јављао. Борио сам се са собом и овом ситуацијом. Моји би све учинили али немају могућност да ме школују. Само са стипендијом бих могао да изгурам. Очајан и бесан на живот и сиротињску судбину, не причајући ником у кући, покушао сам да потражим посао у фабрици. Узалуд, не треба им гимназијалац. Не знам шта ћу, не волим ту пољопривреду. Сиромах и надничар никад не воле то што раде. Знам да ти та агрономска професија не нуди никакву заједничку будућност са мном. Од својих планова не одустајеш, зар не? Ја не знам где ће ме живот и струка одвести, овога часа не знам.
Осећам како Нена подрхтава. Искорачи натраг и окрену се према мени. Загледа се онако прострелно у мене, али су јој очи овога пута биле сужене, ситне. Као да ме нишани и стреља.
- Милоше Бошковићу! – поче она тоном који ми је све говорио. – Има неко време како сам почела да слутим шта ће се десити. Својим причама си недавно и наговестио тако нешто. Узалуд сам се надала да ћеш бити способан, да ћеш се снаћи и негде пробити и доћи до стипендије. Не, ти си се показао инертан, неспособан и фаталистички си се предао, без жеље да се потрудиш. Постоји свет и изван Града на Морави и твога села. Могао си на другој страни да покушаш. Не, ти си чекао да ти стипендија падне као зрела крушка.
- Да ти кажем, Нено...
- Молим те, не прекидај ме. И ја сам скамењена ћутала док си се ти увијао да опишеш своју злу судбину. Узалуд теби та твоја писменост и начитаност, џабе ти смисао за лепу писану реч, кад нећеш имати где то да употребиш. Био си у приземљу и остаћеш тамо. Комплекс гумених опанака и блата ће те пратити, Милоше. Само ћеш сада добити чизме за дубље блато које ћеш имати тамо, ко зна где. Моћи ћеш у гуменим чизмама да обилазиш и товилишта, гледаш товљене свиње и њихове дебеле бутове. То је твој избор, Бошковићу – истресе сав свој отров Невенка, дрхтећи у бесу као прут.
- Стани, Нено, ако ме газиш, немој још и да ме мрвиш! Нисам ни слутио да из тебе могу да изађу тако отровне и понижавајуће речи.
- Не понижавам ја тебе, сам си себе довео дотле. Ја сам очајна због себе. Љубав моју си уништио. Бацио си под ноге моју невиност и искрену жељу да живим са тобом. Где да живим са тобом, агрономе задружни?! Да се селим од села до села, од земљорадничке задруге до пољопривредног добра. И да са собом носим штафелај, боје и платно и да сликам закоровљене кукурузе и ђубришта покрај товилишта. Можда бих могла да предајем цртање у некој сеоској нижеразредној школи. То си наменио својој лабудици, Милоше!
- Укочи мало, Нено, и дозволи да и ја нешто кажем!
Она дрхти окренувши главу у страну. Из ташне вади марамицу, брише нос и сузе које клизе низ образе.
- Не плачи, Нено, не мора све да буде тако одвратно и црно како ти видиш.
- Пусти ме да плачем. Ја себе оплакујем овако наивну и глупу. Још ни пуних осамнаест нисам имала а дозволила сам себи да се толико затрескам, да не видим даље од носа и да ти се предам. То је моја кривица, није твоја. Требало је најпре да познајем психологију и менталитет сељачких гена. Од сеоског надничара, виши ступањ је само школовани сељак, агроном.
- Под стресом си, не знаш шта говориш. Кад бих твоје речи могао некако да снимим, сигурно би се некад стидела, ма где и са ким била и живела. То је твоја надмоћ над каљугом моје неизвесне професионалне сутрашњице. Само небо може да зна да ли је то само тренутна твоја надмоћ. Зар ти мислиш да су агрономи предодређени и по некој сили распоређени само по селима и задругама? Да ли знаш да има много института и завода, огледних станица и научних установа по градовима и великим центрима? Свуда тамо такође раде пољопривредни инжењери који постају доктори наука и научници. Има толико фабрика за прераду и производњу хране. Не раде тамо писари и обућарски радници. Нисам ваљда ја толико уклет да ми је, како ти слутиш, суђено да само у гуменим чизмама ходам по њивама и шталама. Зар се не може догодити да се запослим у тако лепим установама, а оне су углавном у великим и развијеним урбаним срединама? Зар тамо не бисмо могли да живимо и стварамо, ја у мојој а ти у својој ликовној професији?
- Баш ће теби, тако инфериорном и закопчаном, да западне да радиш у неком институту – промуца Нена.
- Да ли је могуће да си ме сматрала неспособњаковићем и глупаком? Зашто си ћутала досад, зашто си ишла са мном, Невенка? И, да наставим што сам наумио. Зар заиста не знаш да су многи велики сликари живели и стварали у малим срединама? Знаш ли где је све сироти Ђура Јакшић писао песме и насликао маестрални портрет „Девојке у плавом“? Сигурно није у Београду, или бар у Скадарлији? Пре ће бити да је доста тога створио у Горњој Сабанти или у Сумраковцу а можда у неком другом забитом месту свога службовања. Знаш ли где је све стварао Пол Сезан, где је сликао најбоља дела Рембрант, где живи и ствара наш Милан Коњовић? Да ли је твој Матис сва своја дела створио у париским атељеима или је сликао широм Француске, где се налазио и тренутно живео? Едгар Дега је исто тако најлепше слике створио у унутрашњости. Париз му није био инспиративан амбијент. Да ли знаш, величино моја сликарска, где је Огист Реноар насликао своју „Купачицу“ 1893. године, ремек дело које је појам и мера здравих пропорција женског акта? Знаш ли где је пре три века своје најлепше пејзаже и слике у природи радио Клод Лоран? Не, није у Паризу. Ето, сада видиш, Нено, будућа сликарска диво, да сам и ја научио нешто о сликарима и сликама, све да бих ти се придружио, да бих ти био саговорник и пратилац. Све због љубави, због тебе, Невенка...
(одломак из романа)
Аутор: Милун Мића Бабић