Заљубљен човек
Питали су једном једног заљубљеног човека:
- Зашто се не дивиш лепоти руже као остали?
- Зашто се смејеш и погледаш у Сунце када оно изненада још више засија, а остали склањају поглед од његовог сјаја?
- Зашто, када је највећа олуја и грми, ти излазиш из куће и киснеш?
- Зашто ноћу излазиш и причаш Месецу ?
- Зашто...
Човек их прекида одговарајући :
- Ружа је лепа, али никада нисте видели Ону која је посадила ту ружу. Никада нисте осетили додир руку које су разгрнуле земљу да би убацилe семе руже којој се сада ви дивите. Нисте осетили љубав којом је та ружа негована.
Нисте видели лице, осмех, нежност Оне од које је ружа научила тајну лепоте, чистоће, нежности...
Сунце греје и обасјава свако биће на планети. Сунце види и Њу. Види најдивније људско биће. Сваки пут када Сунце види Њену срећу, осмех, љубав... онда још јаче засија, јер се радује уз Њу. Зар мислите да бих пропустио да видим њену срећу, па макар изгубио вид? Њен осмех, срећа, радост.... то је све моје.
Олуја на коју излазим није ништа у односу на страх да је Она негде сама и дрхти. Када изађем, шаљем јој сву моју храброст, сву моју љубав, шаљем јој мисли које само Она сме да зна.
Ноћу причам Месецу све жеље, снове, наде... Па у свитање када буде сретао Сунце нека све исприча. Нека онда Сунце јутром својим првим зрацима помилује Њено лице и пренесе јој моје речи.
За сва остала питања која сте имали морао бих вас пустити у моје снове.
Мојим сновима само Она има приступ.
А вашим сновима....има ли ко приступ?