Некада давно живела су два дивна кувара, Бојлер и велики Тигањ, и обојица су имали своје ресторане. Једнога дана Бојлер рече великом Тигању:

- Обојица смо велики кувари па зашто онда не направимо нешто заједно?

- У праву си! - сложио се ревносно велики Тигањ. - Зашто нисам размишљао о томе? Јело припремљено заједно разликоваће се од свега што је ико пре пробао, и позваћемо цео град да то проба! То ће бити права гозба!

- Да, гозба! То је сјајна идеја! - ускликну Бојлер.  - Које јело ћемо припремити?

- Нисам сигуран - рече велики Тигањ. - Али свакако нешто заиста укусно!

Након веома дуге дискусије, кувари одлучише да припреме рибу, али не само уобичајену рибу – врсту рибе која ће натерати људе да чисто полижу своје тањире.

- Почећемо сутра - рече велики Тигањ. - Хајде да урадимо ово: jа ћу пржити рибу, а ти ћеш за њу припремити сос!

- Договорено! - рече Бојлер, и кувари направише планове да све састојке морају доставити у ресторан великог Тигања. Задовољни својим плановима, они се руковаше и одоше различитим путевима.

Наредног јутра велики Тигањ оде до рибље пијаце. Он проведе пуна три сата бирајући најбољу рибу са сигурношћу да је та најсвежија. Седамдесет бачви рибе из различитих земаља биле су утоварене у кола и достављене у његов ресторан. У међувремену, Бојлер оде до пијаце поврћа и требало му је три сата да одабере најукусније поврће и зачине из многих различитих земаља. Достављачи су носили седамдесет корпи које су до врха напуниле ресторан великог Тигања. Кувари се одморише кратко време и онда се латише посла. Велики Тигањ је пржио своју рибу у седамдесет различитих тава, и Бојлер је кувао свој сос у седамдесет различитих лонаца.

Након четири сата све је било спремно. Риба коју је велики Тигањ припремио изгледала је тако чудесно добро да се чинило да сија као сјајно углачане бронзане таве у којима је била пржена. У ствари, она је изгледала тако дивно укусно да велики Тигањ више није желео да стави Бојлеров сос преко ње. У међувремену, мирис Бојлеровог соса је тако добро мамио воду на уста да нико није могао да прође ресторан без заустављања, и велика гомила људи скупи се поред ресторана.

- Да ли морам да сипам овај предивни сос преко рибе великог Тигања? - рече Бојлер тужно.

Намргођени кувари приступише један другом.

- Па, претпостављам да је дошло време да твој сос ставиш преко моје рибе - рече велики Тигањ не гледајући у Бојлера.

- Прелијем свој сос преко ње? - упита Бојлер зачуђено. - Провео сам тако много времена припремајући ово кулинарско ремек дело, и ти желиш да то ставим преко твоје рибе да би људи рекли, ’Како је велики Тигањ припремио сјајну рибу!’?

- Знаш шта? - велики Тигањ одговори љутито, - У том случају, ја не желим да уништим чудесан укус своје рибе стављајући твој сос преко ње! Хајде да свако од нас задржи оно што је припремио.

Бојлер позва неке конобаре и нареди им да однесу сос у његов ресторан, и он такође оде тамо и седе љут на на цео свет.

- Нико ми није потребан! – помисли. - Мој сос је предобар за њих. Ја не желим ничије похвале; појешћу тај сос сам.

И узео је велику кашику и почео да једе, али сос је био превише зачињен и након пар залогаја Бојлеру позли.

- Направио сам грешку - помисли он. - Али још није прекасно.

- Хеј, конобари! - позва их он.

- Да, Бојлеру! - одговорише они.

- Да ли бисте хтели да овај сос однесете натраг великом Тигању?

- Да, ти си у праву - рече велики Тигањ.

- Опрости ми, мој драги пријатељу, направио сам грешку - поче Бојлер. - Не знам шта ми је било. Овај сос је направљен да би прелио твоју рибу.

- Не, не! -успротиви се велики Тигањ. - То сам био ја који је направио грешку мислећи да је моја риба дивно укусна без твог соса. Нисам могао јести ни мало од тога јер нема укуса само по себи. Како је дивно што си се вратио!

Бојлер и велики Тигањ загрлише се срећно и одмах сервираше чудесну гозбу коју ће град заувек памтити! Људи дођоше одасвуд само да би пробали најукуснију рибу на свету. Никада пре они нису пробали тако нешто!

До дана данашњег мушкарци и жене причају ову стару причу својим унуцима. Мој деда испричао је причу мени и замолио ме да је пренесем свој деци света. На овај начин, она ће сазнати вечну истину: само заједно можемо учинити нешто дивно, и нико не може бити срећан сам.

 

Аутор: Игал Резник