(народна прича)

Дошао син у посету своме старом оцу с намером да га обавести о скорој женидби. Старац, премда обрадован вешћу, не допусти себи да га понесе слављенички занос, већ, уздржавши се, примети смерно:

- У реду, сине. А знаш ли ти да жени треба соли?

Дочекавши ове очеве речи као знак охрабрења, младић, сав усхићен, одговори:

- Ако, тата... Купићу јој соли!

Међутим, отац као да пречу његове речи, те понови исто:

- Добро је то, дете моје. Само,... жени треба соли.

Син помисли како га овај, може – бити, није добро чуо, или разумео, па и сам почне да се понавља; овог пута нешто јачим тоном.

- Нека, тата! Купићу јој соли!

Но старац и по трећи пут пређе преко синовљевих изјава и још једном, спремно, понови наглас своје мисли.

- Да, синко... Али, ипак, жени треба соли...

Видно узбуђен, али и забринут, младић свој немир исцеди кроз зубе:

- Зар не чујеш?!? Рекао сам да ћу јој купити соли!!!

- Знам ја то, дете – понављао је човек неумољиво. Но жени, ипак, треба соли!

Не могавши више да се уздржи од толиког старчевог инсистирања на једној тако неважној ствари, син се, крајње дрско, обрати оцу:

- Побогу, тата! Шта си толико навалио са том соли, када сам ти већ толико пута рекао да ћу јој купити?!...

Док је са напором слушао где га овај љутито прозива, отац му приђе, и уз благи прекор на лицу и нежно тапшање по рамену, стаде га с љубављу корити:

- Е, мој сине! Ти си се због соли овако наљутио, а да знаш само шта све жени треба у животу...

Из књиге "Све у причама бива"