Глава друга
Након краћег тумарања по тамној и прилично дугачкој рупи најзад се сместих у простору погодном за моју престрашену душу. Није ми било до удобности, па је ни не тражих. Једино што ми је тог момента требало била је самоћа и потреба да своју природну величину смањим на што мању меру – толико малу да ме готово нема.
Самоћу достигох, мислио сам у себи, али како, побогу, ово друго да изведем? Покушавао сам, није да нисам. Један од начина био је и тај да бацим себе под какав тежак камен, те самог себе згњечим, па да од мене остане мрља. Но док сам трагао за њим, открих, на моје огромно – мада не и пријатно – изненађење нешто што ме удаљи од ове замисли: наиме, ја нисам био сам у овој рупи!