наставак...
* * *
Премда отргнут од воденог царства, у мени се задржала сва хладноћа његовог додира. Слушајући разне приче по свету, дознао сам једном како је кретња најбољи начин против стања у коме сам се налазио. А ономе, који је кретња сам по себи, није било потребно наговарање.
Крећући се тако у свим примамљивим правцима одједном опазих и нешто што ме натера да станем и ослушнем. Мисао која ми је прилазила јасно је предочавала слику призора у даљини, упозоравајући, да би, против зимогрожљивости, то могло бити делотворније решење. И заиста! Ником на целом свету, а знам то из искуства, не би више пријао један овако леден додир, као ратарима. Стога се, часа не часећи, упутих ка месту, где их је Сунце, поигравајући се, жигосало.