наставак...
У сусрету са рашчерупаним грањем, које је аветињски упијало у себе месечеву светлост, указујући на своју инвалидност – устукнуо сам. Где год ми је поглед прошао, све је зрачило црном бојом мученичке патње. Пред мојим се очима, у свој својој нагости, јављало моје чедо...
Признајем! Крив сам! Покушавао сам да вриснем, загледан у своје окрвављене руке; али ваздух је сушио моје непце, спречавајући глас да изађе. Хтедох да плачем, али нисам знао како, јер ми плач није био својствен. Мислио сам, и покушавао то што бих смислио, не бих ли изазвао било какав знак самилости на лицу ове унесрећене шуме. Но њена је воља за животом била толико слаба, чак толико, да је ни жеља за осветом није одржавала. Притиснута црном плочом, она се добровољно сурвавала у бездан...