Среда, Новембар 26, 2008
Мајка!
- Део други -
Читајући неке шале, наишла сам и на једну која каже: «Моји родитељи су хероји; морали су то бити, кад су мене оваквог родили!». Смештена у шалама, изазивала је смех. Међутим, данас се ње сећам на један сасвим другачији начин.
Није мајка свака жена која роди. Довољно је да погледамо неке наслове у новинама, где пише «Мајка монструм...». Бити мајка је нешто узвишено, неописиво и дар је непроцењив. Мајка на земљи је биће најсличније Богу. Господ рађа – мајка рађа, Господ трпи – мајка трпи, Господ прашта – мајка прашта. Која год жена пожели да буде Мајка у правом смислу, мора се угледати на Њега. И овај други део ће бити тек покушај, да о Мајци прозборим које слово.
Прва Мајка
Сећање на њу датира још из детињства. Врло рано је остала удовица са двоје мале деце, од које је једно, старије (девојчица), имало Даунов синдром. Ја сам, по годинама, била између ње и њеног млађег брата. Живели смо у стамбеним зградама а, будући деца, време смо проводили под кошем, који је био безмало једнако удаљен од наших улаза. Свакога дана, када је то време дозвољавало, мајка је излазила са децом у двориште. Брат је тражио другаре, а девојчица је већ ишла за својим мислима. Но често смо је сретали, јер је тражила наше друштво.
Била нам је занимљива тако необична. Често нас је псовала, грдила, пљувала, али нисмо јој то замерали. Ако се неко и жалио, брзо смо га смиривали, јер нам је било јасно да тако нешто не би радила, да је знала шта ради. Мислим да смо на тај начин и сами помагали њеној мајци, да се и она негде на клупи са другим женама растерети, јер никада није дошла да због било чега интервенише; бар не да се ја сећам. Тако је малена цурица постала популарна и била једина којој смо дозвољавали да нас критикује.
Наравно, није дуго поживела. Међутим, она је помогла својој мајци да буде Мајка, јер се ње мајка није одрекла. И не само то. О, да сте само могли да видите њеног брата, како је он био пажљив са њом! Од малена се и сам учио стрпљењу и братској љубави и послушности према родитељки. Због њих се и Небеса радују. Јер, кад се и сама загледам у своје детињство, не могу а да не будем радосна што сам познавала једну овакву девојчицу и њену породицу, Мајку најпре. И мој живот је обогаћен њиховим постојањем.
Друга Мајка
Једне године позвали су ме брат и снаја да одемо у посету у манастир Радовашницу. Поред светиње са којом сам се први пут срела, наишла сам и на још једну Мајку, која несумњиво заслужује да се нађе у овој теми.
Она и муж са синчићем стигли су пре нас. И све време док смо били тамо, ја нисам могла да одвојим ни поглед ни мисли од ове Жене. У рукама је држала дете, које је било, веровали или не, смеса костију и меса која се померала. Не знам колико је био стар, да ли две године, три, не верујем више, али није говорио, тек неке неразговетне звуке је испуштао, за које је само Мајка имала слуха и разумевања. А жена беше неописиво весела, радосна; она је горела, пламтела таквом љубављу према свом болном синчићу, да се то речима исказати не може. Мени су сузе ишле на очи, гледајући је. Питала сам се: «Да ли мајка може овако да воли?» Долазило ми је да јој приђем, да је дотакнем, да видим да ли је стварна. А онда сам схватила: «Како да не буде, кад је анђела држала у рукама, који ће, кад буде требало, доћи да понесе њу!»
Из манастира сам отишла препуна утисака, али верујем да је тако била Божија воља...
Трећа Мајка
На њу сам наишла читајући чланак:
„Ми дуго нисмо могли да имамо деце, па смо се најзад одлучили за усвајање. Процедура је била компликована и дуготрајна, али сада коначно имамо своје детенце. Пошто је оно рођено са озбиљном срчаном маном, ја сада путујем да регулишем све што је потребно око операције. Болница је чувена по таквим захватима, доктор је велики стручњак и ми се надамо да ће са једном, евентуално две операције наше дете потпуно оздравити и бити као сва остала деца. Јесте да ће нас то све пуно коштати, али срећни смо што има начина да се наше дете опорави и настави да живи пуним животом, а не да целог века буде инвалид.“
Друга жена ће на то: „Али госпођо, разумела бих да сте Ви родили такво дете, па да се трудите око њега. Али када сте већ могли да бирате, зашто нисте узели здраво дете, свима су потребни родитељи?“
„Па управо зато! Такво дете нико не би узео, а држава нема пара да сирочад шаље на операцију. Оно би целог живота остало инвалид, а помислите само како би то тежак живот био – и без родитеља и без здравља!“ – заврши жена надахнуто и озареног лица.
* * *
Размишљајући како да завршим ову тему, наједном ми, из ко зна које фиоке, искрсну сећање на жену коју је непознати мушкарац силовао. Била је удана но њен муж ју је све време храбрио и тешио, не дозвољавајући да падне у очај. Кривца нису ухватили, али жена остаде бременита. Али муж не да није хтео да побаци, већ је чврсто стао уз њу приволевши је да роди.
Ето колика може да буде снага Љубави! А херојство се у њој огледа...
Zaista si mi natjerala suze na oči...Ovo je tema koja me svaki put izbaci iz ravnoteže, jer ne tako davno sam se borila da postanem majka, borba je bila neizvjesna , ali sam uz pomoć svog voljenog izašla kao pobjednica.Danas imam dva anđela, a one me iz dana u dan uče da budem majka.Majka, u pravom smislu...Preplavila me ova priča emocijama!
*luna
Ја сам је, драга Луна, са сузама исписивала. Свака од ових мајки је из мене сузе извлачила, само неке на радост, а неке не на тугу, већ на наду да ће бити боље. Љубим твоја два анђела и нека их Бог поживи на радост родитељки.
Zato je majka, majka!
Zivot je mnogo laksi i jednostavniji dok nemate decu, ali kad dobijete dete, shvatite da pre toga i niste ziveli... ili ste bar ziveli bez osecaja potpune srece.
Uzeti dete u ruke...moze li neko opisati taj osecaj...
Hvala na lijepim željama, hvala na ovako emotivnoj priči.Još su mi suze u očima...Pošto sam ovdje samo par dana,ovo malo vremena do spavanja ću svakako iskoristiti da pročitam još nešto tvoje pricalice.Laku noć!
*casper
Ја ти верујем, Каспер. Заиста, на свету нема лепшег позива него бити Мајка.
*луна
Осећај се као код куће. Све ти је на извол`те!
Tesko mi je da citam ovo jer sam prije dvije godine pocela da se borim za zdravlje svog,tada 4 mjeseca starog sina.Dijagnoza nije bila toliko strasna,ali bilo je neizvjesno hoce li hodati,pricati,biti kao sva djeca...Doktori su svasta prognozirali,cak mi je rekla da moje dijete ako ikada prohoda to nece biti to,hodace nekako krivo.Lezali smo u bolnici,banjskom ljecilistu i radili fizikalnu terapiju.Znala sam ga leci na svoj bolnicki krevet i samo gledati te njegove male oci,moleci se da sve bude u redu.Zahvaljujuci mom upornom radu sa njim,vjezbama on je danas zdrav djecak,ponekad i suvise nemiran ali sve mu oprastam kada shvatim da su moje molitva uslisene,da on hoda,trci.Ipak samo ja,majka znam kako je tesko bilo i kroz sta sam sve prosla.Pogodila me ova tvoja prica,nekako mi je suvise licna,tesko mi je da zadrzim suze...Dok sam boravila u toj bolnici za fizikalnu medicinu vidjela sam mnostvo ovakvih primjera kao u tvojoj prici
*grlica
А мени је баш драго што си нам оставила коментар, јер је вредан! Поготово јер се данас Мајкама намерно одузима право на херојство. Захвална сам ти и благодарна што си своје Мајчинство поделила са нама. И, у праву си; има још Мајки. И теби и њима је овај чланак посвећен. Свако вам добро, драга Грлице.
Hvala tebi pricalice sto si nam dala ovako divnu pricu,posebno me dotakla druga prica i recenica kada se pitas da li je majka stvarna:~kako da ne bude kad je andjela drzala u rukama...~prelijepo...
*grlica
Дато ми је да посматрам и да то претворим у причу. Трудила сам се да дати ми талант не остане увезан у чвор и закопан у земљу. А гледаћу и да наставим...
Велики ти поздрав шаље Причалица, драга Грлице.
Svaka dobra majka je heroj života, a svako dete je najveće čudo ovog sveta. Za najvažniji posao na svetu, roditeljstvo, nema ni osnovne škole, a kamoli usavršavanja. Tu se svako snalazi kako zna i ume.
Hvala ti na podeli ovih priča s nama. Moja su deca kao mala više bila kod lekara i na operacijama nego kući, naročito mlađi, ali smo radili na tome da otklonimo sve što se otkloniti da, i sada su to zdravi pravi mladi ljudi. Vredi dati sve od sebe!
мајка
Измамиш нам понеку сузу и опомену да има људи са већим проблемима од наших.Чињеница да ми то запажамо много значи за њих,нарочито за те мајке, хероје,
које изазивају дивљење.Ти си то најбоље осетила прихватајући дружење са децом коју су многи одбацивали.Осим што си нам рекла о њима,тиме си много рекла и о себи.Зато те волим,ценим и љубим.
ne mogu da kažem ništa sem Bravo. za priče. i za pogled na svet majki.
Prijatno!*
Sad si me rasplakala, mada mi danas malo treba...
dođe mi sada samo da te zagrlim, eto samo to. Da ništa ne pričamo. Bona
Родитељство
И мене си расплакала, Причалице.
Иако нисам међу таквим херојима, родитељство сматрам великох храброшћу и дивим се родитељима из овог наставка приче. Познајем неке који се на сличан начин боре за своју децу, који изазивају моје најдубље поштовање...и сузе...
...majke su Bica koja tjelesno stalno prevladjuju i bestjelesno nose svoje terete i dobijajuci jos teze , ne prezaju da od sebe traze i ono sto ne posjeduju . Majke stalno govore kako bi za dijete i zivot dali jer su tom djetetu dali zivot, kazu to majke a moja Majka je dala zivot ,- za dijete spasavajuci ga u gudurama planine Bjelasice...cesto sam bivao ljut na nju sto je tako otisla rano i sebicno,-sebicno...uletjela je medju kamenje i vodu jedne planinske bujice koja se okomila na kolibu i dignuvsi kolijevku nad glavom medju stijene i balvane je nju otac nasao a dijete od 17. mjeseci je plakalo u kolijevci koja je bila u sledjenim rukama Stanice Nedovic !!!
MAJKA
*sanjarenja56
Хвала теби што си поделила и твоје Херојство са свима нама, мила. Мислим да Херојство познаје само једну школу - карактер!
*Даца
Да, Дацо. Ове мајке ретко ко да примети, а да су вредне помена то уопште није упитно. Бар мени не. А колико видим и, због чега сам веома радосна, нисам усамљена у мишљењу.
*домаћица
Хвала што си са нама. А, као што рекох, ово је било тек дотицање; о Неисказивом је тешко исказати...
*тијанас
Ниси усамљена, драга. Колико видиш - има нас још! А рекосмо да су свету потребне сузе...
*донна
Загрљај! И да ћутимо, Бона... да.
*Виолета
Да, колико их је које и сама познајем, но нису сви могли да стану у причу. Али сам ове изабрала, покушавајући да их некако објединим, макар у примерима. Сузе твоје моја су плата, радости.
*фараонн
Пред твојом Мајком моја су уста нема, а моје мисли су у молитву преточене. Бол ми се стисла у срцу, али знање да је овакво једно Биће ходало овом планетом чини да ми душа трепери од милине. Заиста те Мајка родила, драги мој пријатељу!
Ti znas radosti da sam u svojim hriscanskim pocecima bila ocajna sto su mi roditelji branili post.Mislila sam da ako oni nemaju pojma to ne znaci da ja treba da se lisavam posta i pricesta.mislila sam da ja kao nesto tu trpim,da sam u nekom podvigu,a bila sam isprva ljuta na moje,pa onda se molila farisejski da im Bog oprosti,sto me oni ne razumu.Sada,sa doduse skromnim duhovnim iskustvom,samo mogu da kazem njihov podvig -podvig biti majka i otac,nadrasta svaku moju teskobu,i iako ne znaju oni divno ispunjavaju tu Bozju zapovest,krajnje pozrtvovano,zato ne samo da se ne ljutim na njih vec im se divim.Cudno je kako mi pocetnici u silnoj zelji da ugodimo Bogu i prelesti da mnogo toga znamo,previdjamo ono najvaznije,da Gospod gleda srce,a u njihovom je uvek bilo ljubavi i spremnosti na zrtvu.Kad me pitaju idu li moji u crkvu,na liturgije redovno,poste li i pricescuju li se,zacutim,jer badava sav post i odlazak ako dela ne svedoce,tu se sagovornik nadje zbunjen,no ubrzo ucuti pocevsi da prebira po svojoj savesti..
*алекс
Знамо се, зар не? А знаш ти и да пишеш и то још како! Поздрављам те и желим ти свако добро, радости.
*илузија
Бирала сам. Драго ми је кад видим причољупце задовољне.
Хвала!