Недеља, Новембар 16, 2008
Радознали зечић
У кућици справљеној од земље, грања и каменица, живела је једна сложна зечија породица. Њу су творили отац зец, мајка зечица и њихов синчић зечић.
Иако је породица на једвите јаде извлачила крај с крајем, из њиховог дома нису долазиле жалопојке. За то је, пре свега, била заслужна љубав, која их је држала на окупу; и била та која им је надомештала сваку оскудност. Дакако, сви су ови услови погодовали томе да једнога дана малени зечић израсте у здравог и правог зеца. Само што је до тога дана требало још доста воде да протече.
А како то иначе бива у животу, поред немаштине, трпела је ова породица и многа друга искушења; јер, познато је, тамо где расте цвеће, уз њега се обично крпи и коров. Тако је било и овде. Сигурно, највеће од њих, оно које је највише реметило њихову породичну идилу, било је лисичино присуство. Њена неуредна јазбина налазила се надомак њихове кућице. Како између њих није могло бити говора о комшијском поштовању – из опште познатих разлога – то је овде владало једно необично расположење.
Да би, некако, скренули синчићу пажњу на опасности које га вребају у животу и, уједно, оснажили његове прве кораке, отац и мајка су га неуморно, и са пуно благости и топлине, поучавали:
- Сине, играј се што ближе кући и не избијај нам с очију. Лисици не одлази на врата – по цену живота! Немој, чедо, да нам сузе буду утеха у старости...
У почетку зечић је слушао своје родитеље. Међутим, што су му ножице постајале чвршће, то је близина око куће расла; док, најзад, није досегла право пред забрањена лисичија врата. Жестоко надвладан силном радозналошћу, он поче да извирује на њен праг. Превејаном лисичином оку ништа није могло да промакне.
– Уђи, момче – обрати му се она изнутра, љубазно га позивајући.
У престрављеном зечићу нађе се још мало опрезности.
– Хвала, не могу – он одби позив бојажљиво, а потом, невешто лажући, додаде, - ено, зову ме родитељи!
– А је ли?! – прихвати лисица, одглумивши изненађеност. Може бити да је код вас време ручку, зар не?
– Да, тако је!
Зечићу се допало да она лаже за њега.
– Знате, они би се љутили, кад би сазнали да сам вас ометао...
– Таман посла – изјави лисица кобајаги увређено. Та и ја се спремам да нешто презалогајим. Радо бих те позвала у госте, али нема смисла; не би било у реду да ти се родитељи брину.
Малом радозналцу се читав овај разговор учини крајње чудним. Његов почетни страх се изгубио и постаде му потпуно страно све оно родитељско говорење. Ево, он разговара са лисицом, и нимало му се не чини нападна и опасна. Напротив.
А лисица као да му је читала мисли, на све то још додаде:
- Ако хоћеш, пре него што пођеш, набери мало салате са мог прага, па понеси твојим родитељима – у знак поздрава.
Зечић, сада већ потпуно безбрижан, прихвати, и већ следећег тренутка саже се доле да бере салату.
Али, на његову жалост, лисица је само то и чекала. Јер, када се он саже, она изјури на споредан улаз и за тили час зађе малишану за леђа. Ништа не слутећи, он је, заокупљен брањем, весело чаврљао, мислећи да га она изнутра слуша.
– Баш су смешни родитељи, када мисле да су паметнији од своје деце. Ви сте тако фини и ја сам сигуран да никоме не би могли да наудите, као што то мисле моји код куће...
Још он није стигао ни да заврши своје подругљиво зборење, кад га њено режање пресече у пола реченице.
– Хе, хе, хе...! Требало је, клињо, да послушаш те твоје смешне родитеље... Сада следи казна за непослушност!
Угледавши је тако избезумљену, са искеженим зубима што се надносише над њим, зечић, од напрасног страха, баци сав онај убрани зелениш на њу, а затим јурну колико га ноге носе. Док се она снашла, он је већ добро поодмакао.
А забринути родитељи, који су са прозора осматрали неће ли се, однекуд, појавити њихов синчић, опазише га како хитро граби кући, дозивајући их. Када се, коначно, докопао сигурности свог кућног огњишта, зечић им, обома, улети у загрљај, свечано изјављујући:
- Ако ико треба да ме кажњава, онда сте то ви, мили моји родитељи!
И препричавши им до детаља своју пустоловину, у коју се непромишљено упустио, он, на крају, прими од оца наложену му казну и достојно је одслужи. Касније је, захваљујући њој, и свему што су га родитељи научили, проживео у мудрости многе године, остављајући иза себе једнако вредне потомке.
Из збирке приповедака «Све у причама бива»
Poučna priča. Ne moraš sticati mudrost na svojim greškama, bolje koristi tuđa iskustva, jer možda nećeš preživeti učenje na sopstvenim!
грешка
Ни наше грешке нису за потцењивање.Зашто да се учимо на туђим?
Priču si divno ispričala, ali ja moram u mnogome izraziti duboko neslaganje koje se koreni u pouci judeohrišćanskog morala. U ovoj starozavetnoj zapovesti! i tvom zaista lepom prikazu iste, apsolutizovana je jedna strana suprotnosti misleći da je time razrešena unutrašnja kolizija (a to ne čudi, jer to i jeste princip religioznog predstavljanja, samo se moja svest tome protivi). Ali, da ne dužim previše, reći ću najkraće ovako:
Poštuj roditelje, svakako!
Ali slušaj samo sebe samoga!
A vi roditelji - na svojoj deci treba da popravite što se deca svojih otaca! Ne učite ih poslušnosti, već razvijajte samostalnost i kreativno mišljenje! Koliko će dugo poživeti, ne zna se; ali ono jedino bitno je - kako će živeti!
Ne štedi svoga bližnjeg!!!
Ave!
Iz gresaka se uci... samo sto ja jednom trista puta pre toga udarim glavu u zid...
:)
eh ta pusta radoznalost..
I džabe su mu govorili oni koji mu najbolje misle. Džabe su ga savjetovali, sve dok on sam nije shvatio.
Svaka škola se plaća, pa tako i zečija;)
Na greskama se uci...
Zaista,a kazu i "Pametan se uci na tudjim,a budala na svojim greskama..."
*сањарења56
Мудро, нема шта! Што би премудри Соломон рекао, да се паметни склања са пута, док луди иду даље и плаћају.
*Даца
Одличан афоризам, Дацо. Као твој све и један.
*патос
Можда ћеш се изненадити, али у највећој мери се слажем са тобом, јер учење хришћанско никада није долазило из једног цитата. Можда овако делује као наредба и условљеност, али је далеко од тога.
Поздрав и теби, свакако!
*ТијанаС
Дешава се то многима од нас, драга Тијана. Али има и ту наука, још како, јер даље од зида не иде. Па кад не иде, онда се лепо обрнеш и поправиш...
*донна
Има један виц о циги кога су скинхедси звали да му нешто покажу, а он никако да им приђе, ма колико му се додворавали. И, на крају, не могући да га убеде да им приђе, јелте, они му кажу да се ништа не плаши, само да дође до њих и види шта имају. На то им он каже: Па не морам ја баш све да видим!
*тужна
Тако је, радости!