Уторак, Јул 09, 2013

Књига о Рути 1,16

 

Икона Светог Архангела Михаила, слика са интернета

 

Купила сам јој икону Архангела Михаила. Рекла сам јој да је он врховни анђео који чува новокрштене, и да треба да га има, али ја сам га купила и не могу да јој га дам тек тако! Ако би она мени у замену дала једног гуруа, кога изаберем, ја ћу јој дати икону.

„Узми кога хоћеш“, рече она заинтересовано, „нема проблема.“

Изабрах најмрачнијег од свих и на његово место ставих икону Архангела Михаила.

Следећи пут купим икону Светог Николе, објасним јој ко је он и поново се заменим са њом. И тако редом, све док нисам избацила целу колекцију њених гуруа у канту за смеће.

А онда су почели да долазе ови њени из групе. Почели су да је убеђују како треба да се убије, да ће само тако доживети нирвану, и да њен живот више нема смисла. Срећом да је Неоми волела живот.

Објаснила сам јој да су они у заблуди и да би, верујући им, њена душа отишла у пакао, те да ћу јој то и доказати.

„Видећеш следећи пут кад дођу!“, рекох јој.

Кад су следећи пут дошли, ја сам припремила тамјан.

Након што га упалих, почех да читам у себи молитву: „Да воскреснет Бог и расточасја врази јего...“ и уједно да кадим кућу. Они су истог тренутка скочили и побегли на врата! Тако једном, тако други пут, тако трећи пут. И више нису дошли.

Тада ме је Неоми питала шта је то и ја сам јој објаснила да ђаво не може да поднесе мирис тамјана, као и да сам прскала просторије са Светом водом, што је наша заштита од таквих људи који су под демонским утицајем.

Потом ме је питала зашто сам јој дала име Рут.

Испричала сам јој причу о Неоми и Рут, да би ми она на то рекла: „Постоји једна интересантна ствар: моја мајка, са којом не говорим двадесет година, зове се Рут.“

Након њеног крштења, ни недељу дана није прошло, њена мајка је звала телефоном (а живела је у другој америчкој држави) и молила да се помире. И после двадесет година оне су се измириле.

Неоми је била толико срећна да се речима не може описати.

А онда ме је питала да ли би јој Господ могао учинити то да оде на венчање једног њеног рођака кога много воли.

„Наравно да ће ти учинити“, рекох јој, с тим што је њена прва молба, пре ове, била: да ли јој може учинити само да изађе на сунце - да седи.

Пошто јој је Господ услишио ту жељу, ја сам је одвезла у колицима до парка, а онда је уследило испуњење ове њене друге жеље.

Тако је она, после крштења, живела не месец дана већ пуних годину дана, и упокојила се потпуно мирно, без икаквих болова; а људи који имају метастазу на костима знају шта су болови, јер је ту реч о распадању костију и сваки покрет је језиво болан.

Међутим, људи из трансцендеталне медитације су покушали поново да јој приђу како би је наговорили да се убије.

Када сам полазила, она ми рече: „Ти одлазиш, а ја ћу умрети.“

„Ја одлазим, али твој живот не зависи од мене“, одговорих јој. „Твој живот зависи од Бога. И ако волиш Бога, неће ти бити тешко да се са Њим састанеш. Видиш колико ти је добра дао? А кад одеш тамо - даће ти још више. Зато немој страховати!“ Ту се она умирила.

Пред одлазак, замолила сам своју сестру да је обилази у болници редовно, сваки дан, да буде поред ње за случај да ови дођу поново, да понесе тамјан и да јој чита Псалтир.

Тако, кад ови дођоше, она поче да кади. Они се разбежаше, али их је и Неоми избацила, рекавши да јој нису потребни у животу, да она има свог Бога и да јој је са Њим веома добро. Упокојила се потпуно мирно - само затворивши очи.

 

Претходна - Почетна - Следећа

Читајте и на сајту

 

Додај коментар

Додај коментар





Запамти ме