Све у причама бива

Утрчава Мици код мене у собу, ускаче у кревет, па ће рећи:

- Тето, хоћу да спавам!

- Добро, лези и покриј се.

- Причај ми причу!

- Важи! - рекох и почех да смишљам неку нову, а примерену дневним дешавањима.

- Били једна тата вртлар и мама вртларка и они су имали детенце пасуљ - започех приповедање.

- Пасуљ?! - упита Мици зачуђено. - Је л' то била девојчица?

- То је као, а може да буде и девојчица - појасних, задржавајући смех. - И тата вртлар и мама вртларка посејаху дете пасуљ у земљу и крену да се брину о томе да зрно порасте велико и паметно. А доле, у утроби земље, Пасуљка је хтела што пре да изађе на светло, да види сунце - није волела таму у којој је била јер је ту било много чега што ју је плашило и ометало њен раст. Али она је била мала и није баш најбоље то све разумела, па су јој тата и мама помагали: тата ју је храбрио, а мајка је бринула да њено срцуленце не залута. И тако је мајка вртларка чупала и грабљала коров око мале Пасуљке - то је сва она трава, која није дала зрну да порасте до сунца, а тата је мотиком вадио сва она страшна створења: црве, гусенице, кртице, који су хтели да је заувек задрже у тами. Имајући најбоље савезнике, Пасуљка је све више и јаче дизала своје ручице ка родитељима и сунцу, па јерасла и велика порасла; и не само то. Својом послушношћу успела је да пред тату вртлара и маму вртларку изведе и нека друга зрна пасуља, са којима је после наставила да се дружи, а сви заједно су се множили и расли на радост многих, не само родитеља. И чича мича и готова прича.

- Може још једна прича, тето? - упита Мици полусклопљених очију.

- Може. Поред мале Пасуљке растао је и мали грашак - наставих нешто тише.

- Је л' он био дечак?

- Наравно. И он је слушао све шта су тата вртлар и мама вртларка говорили Пасуљки, те је и сам порастао велики. Толико велики да је постао чак и познат. Он је, знаш, управо оно зрно из бајке "Принцеза на зрну грашка"...

Кад је тета, најпосле, све ово испреплитала и Мици је заспала.

А, рачунам, штета би била да прича пропадне, па је записах. Није на штету, а може бити на корист.

Јелена Јергић