Све у причама бива

Васкршња бајка, шести део

дмах након тога, Мрзолик позва цара Михајла да крене за њим како би га упознао са дужношћу која му предстоји.

- Видиш, тамо се налази њива – показа прстом у одређеном правцу. – Имаш на располагању свега један дан да је овршиш и све и једно зрно пренесеш у за то намењену одају у дворцу. Упамти, твој живот овиси о том послу!

Цар кимну главом у знак одобравања и, упртивши торбу, крену на извршење задатка.

Наравно, Мрзолик није могао да издржи, те чим цар изађе из дворца, он пожури да о свему обавести заточену царицу Теодору. Она пак, чувши о стварном науму свог мучитеља, премда и осетивши како све у њој устрепта на сам помен имена љубљеног, не удовољи овом да покаже ни речју ни делом ишта од својих скривених мисли.

То је на њега деловало горе него да га је убола иглом, јер смиреност њему беше мрска и страна, те по изласку из њених одаја изнова потресе дворац. Тај тресак прозора, увијање дасака, стругање камена у зидовима и поигравање земље услед урлања, циче и дивљања, само додатно охрабри цара Михајла, знајући да је његова љубљена жива и да напаснику одолева.

Ту, где је била назначена њива, било је прилично видније. Међутим, по положају сунца, цар Михајло схвати да времена нема много, а њива беше непрегледна. Стога он, сетивши се својих малих пријатеља, извуче фрулу из торбе и засвира. Наједном га окружи мноштво малих врабаца, које он замоли за помоћ.

И стварно! Не прође много времена, а птице овршише жито, пажљиво пребројавши свако зрно с влати, и за тили час све пренесоше у дворац. Цар Михајло, топло им се захваливши и душом данувши, врати се да о обављеном послу извести Мрзолика.

Међутим, док се то све дешавало, један од Мрзоликових поданика је све помно пратио из прикрајка и, пре него што ће цар Михајло и стићи у дворац, о свему подробно известио свог господара.

- Је ли посао ваљано обављен? – упита Мрзолик с врата пристиглог цара.

- Сасвим - одговори овај.

- Јеси ли имао помоћника у послу? – интересоваше се волшебник, жељан да сазна више о чудесном инструменту.

- Јесам – признаде цар. – Ову фрулу...

Како је извуче из торбе, Мрзолик појури ка њему, али му цар не допусти и да је узме.

- Могу ли да засвирам на њој? – као некад, додвораваше се лукаво.

- Не. Она може да свира само у рукама власника, и никога другог – вешто се поигравао цар, дижући фрули цену.

- Па да је купим онда...?! – наваљиваше Мрзолик неумитно.

- Не знам. Скупа је она...

- Колико? Реци колико кошта! Ево даћу ти за њу било коју драгоценост света, најлепше коње, бродове, робље - само ми је продај!

Цар, тобоже замишљен над фрулом, најзад попусти:

- Ето, не треба ништа такво, довољно ће бити да ми вратиш оно благо из моје ризнице.

Мрзолику не беше право, али желећи пошто-пото да добије фрулу, премда и невољно, пристане.

Цар сачека да му изброје благо, а отац маленог врапца, стојећи на прозору, будно мотрише и, кад примети да је убачен златник више, он улети у одају и гурну с врха злослутни новчић. Тако мера би праведна и цар, примивши назад своје, даде Мрзолику фрулу. Међутим, тек што је фрулу примио у руку, кад од оне живе воде осети страшан бол и несносни жар, те је одбаци далеко од себе, а она истог трена испари.

Ово додатно огорчи Мрзоликову и тако гневну нарав, те се он с још већом мржњом унесе цару у лице, наређујући му следеће:

- Из ових стопа да си кренуо на моју ливаду и да ми до краја дана доведеш стадо са паше! Упамти, буде ли само једно јагње фалило – умрећеш!

Цар Михајло поново напусти дворац, идући за послом.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, пети део

орачајући ка дворцу, да би прекратио пут, он извуче из торбе фрулу и засвира. Птице, ушушкане у крошњи стабала, весело се натпеваваше са њим.

Наједном, зачу цар неко ситно и плачно пијукање. Скренувши да види одакле долази, угледа у трави птића-врапчића. Цар га нежно подиже, потражи у оближњем грмљу гнездо, те врати родитељима младунца. Док се враћао на пут, отац врабац цвркуташе за њим:

- Џив-џив! Ако теби некад устреба помоћ, само засвирај у фрулу!

Идући даље, цар извади штап и стаде се њиме поштапати. У једном тренутку, штап уштину змијин реп; змија, која само што није прогутала пољског мишића, болно засикта и отпуза у густиш. Родитељи малишана, отворивши устрашене очи и угледавши га живог, цикнуше од радости, а отац захвали цару, говорећи:

- Цију-ци! Ако теби некад устреба помоћ, само лупни штапом о земљу!

Вративши штап у торбу, цар продужи својим путем и ускоро се нађе у прашњавој измаглици. Ту је владала потпуно другачија атмосфера.

Уместо веселог поја птица, чуло се тужно јецање, које је ветар проносио, а од кога се подизала коса на глави.

Но, јача од страха била је царева туга. Гледајући у каквом је стању дворац, преплави га горко кајање. И пустивши сузу над данима прошлим, он се потом духом усправи и са свом одважношћу пожури ка дворцу.

Није могао да каже да ли је био дан или ноћ кад је покуцао на капију, јер овде, од силне прашине, сунцу није био дозвољен приступ.

Врата му отворише две црнгараве сподобе.

- Шта тражиш овде, бедо људска? – упиташе га злобно.

Не желећи да се превише упушта у разговор, цар Михајло им кратко одговори:

- Посао...

- А шта имаш у торби? – додаше сумњичаво.

Скривајући од њих садржај торбе, он загонетно узврати:

- Зависи! Неком обичном може да личи на какве играчке, али само ретким познаваоцима на нешто несразмерно другачије...

Ова тајанственост разгори у њиховим очима похлепни сјај, те се брзо предадоше слаткоречивости.

- Да ти ниси какав продавац?

- Не, нисам. Рекох вам да сам у потрази за послом – одговараше цар Михајло без много објашњења.

Видевши да се дошљак није дао преварити, и притом горећи од жеље да сазнају шта има у торби, сподобе одлучише да га пусте унутра и представе своме господару, страшном волшебнику Мрзолику.

Наравно, то је било баш оно што је цар Михајло и прижељкивао. А како су се њих двојица већ срели, то га Мрзолик дочека подругљиво.

- Гле, гле! Па то је, ни мање - ни више, већ сам цар Михајло! Кажеш, тражиш посао, је ли?

- Да, тражим – потврђиваше цар.

Обишавши око њега и пажљиво га загледајући, Мрзолик не издржа да не упита:

- А шта имаш у торби?

- Неке стварчице од дрвета.

- Зар то?!

- Да, то...

Ако је код оних сподоба торба изазвала сјај у очима, код Мрзолика је у погледу избио пламен. Било је очигледно да се по сваку цену жели докопати њеног садржаја. Но, то је могао да уради само на један начин.

- Добро, ако тражиш посао – добићеш га. Али знај, не буде ли он био ваљано урађен - погинућеш! Јесмо ли се разумели? – грмело је из Мрзоликових уста, док се надносио над царем.

- Да, разумели смо се – прихвати овај, нимало устрашен.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Све слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, четврти део

ар Михајло, без имало противљења, послуша Старца, те засади суву грану на месту које му се учинило прикладним. Свакога дана ју је услуживао, заливајући је, али се она, ни након године дана, није закоренила.

Друге године цар удвостручи труд, али ни то није помогло.

Треће године он труд утростручи. Ипак, нити је грана оживљавала, нити се цару открила жива вода.

Кад се, на самом измаку треће године, сав уморан, склупча и леже поред укопане гране, из његовог срца потече дуго очекивана река, и сузе, крупне и покајне, почеше да натапају земљу. Након што се људски исплака, он заспа, а ујутро, отворивши очи, занеме од изненађења: грана беше сва олистала, порасла и разгранала се.

Кад је цар Михајло стигао пред Старца, био је сав задихан. Међутим, осмех на Старчевом лицу, као и присутна радост, потврђивали су да је он већ сазнао за вест.

- Оче, време је...? – борећи се за дах, питаше цар.

- Чедо, постоје разна времена, али оно које теби сад предстоји тражи следеће: да се вратиш до олистале младице и на њој издвојиш три гране. Прву грану са северне стране одсеци и од ње начини фрулу; од оне са југа направи штап, а од гране окренуте истоку начини крстић.

Цар и овог пута спремно послуша, и наредних дана приону на посао. Кад је све било готово, поново се упути Старцу.

Након што је добро осмотрио израђене предмете, Старац рече цару:

- Време је да пођеш...

- Да пођем... Али куда, оче?!

- Тамо одакле си дошао, чедо – одговори Старац загонетно.

- Како... одакле сам дошао?! Зар си ти, Старче, заборавио да сам се ја упутио на крај света? А ти ме сад враћаш на почетак? Сем тога, ја не знам ни како бих се вратио...?

У том га Старац позва да се попне у дворац и, отворивши западни прозор, рече:

- Реци ми шта видиш!

Цар приђе прозору и погледа, а тамо, сасвим близу, стојећи у измаглици и некако разрушен, налазио се његов дворац. Он затисну надошли јаук, прекривши уста рукама, али се сузе разлише по образима. У истом трену осетио је и сладост и жуч.

- Зар је могуће да сам био тако близу, а да нисам знао? – с чуђењем примети цар.

- Наравно, требало је најпре да прогледаш, чедо – објашњаваше Старац.

- Али, шта се десило са царством? Каква је то измаглица и зашто је дворац готово у рушевинама, оче?

- Е, чедо, то је због царице Теодоре! – рече Старац, удивљено. – Кад су је повели, она се наоружала својим рукодељем и сад јој ни тамошњи волшебник Мрзолик, исти онај који те је преварио, ни његове слуге не могу приступити. Ако би се неко и дрзнуо да јој приђе, на њега би се одмах устремила игла и он би, вриштећи, излазио из њених одаја. Од тог вриска, буке и дреке дворац се и почео распадати, а од прашине се створила измаглица.

На сам помен имена своје љубљене царице, устрепта царева душа и он приступи Старцу за благослов.

- Оче, саветујте и благословите, па да кренем!

- Бог да благослови, царе! И упамти: не узимај ништа туђе, што ти буде нуђено за оно што будеш продавао. Нека ти мера увек буде праведна.

Целивајући Старцу руку и топло се с њим изгрливши у знак поздрава, цар Михајло стави у једну торбу израђене предмете, те крену на крај света.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Све слике су преузете са интернета

Васкршња бајка, трећи део

утао је дуго, а глад и жеђ му беху стални сапутници. Но, највећа мука му беше та што нико није знао да му каже како да стигне на крај света, ни где се он налази. Најпосле, готово свенуо и једва стојећи на ногама, стиже он и пред некакву војарну.

Кад је покуцао на капију, врата му отвори стражар.

- Бог с тобом, јуначе, којим добром? - упита он, загледајући придошлицу.

- Не добром, но невољом - с муком изусти цар Михајло, који се од умора и малаксалости стропошта на земљу.

Тугаљиво лице стражара се у тили час надви над несрећником. И, подигавши га, поможе му да уђе у круг.

Увевши га у некакав собичак, он замоли тамошње братство да га угосте. Ови га љубазно послушаше: паћеника окупаше, па и обукоше, а најпосле и нахранише и напојише. Потом му и кревет разместише, а цар, како леже на њега – заспа.

Спавао је три дана и три ноћи. Кад се с јутром пробудио и присетио где се налази, он, изашавши из собе, пође у разгледање места и да се распита код братства знају ли они где би могао бити крај света.

У дворишту је све врвило као у мравињаку: сваки војник је имао своје задужење и журио је да га заврши. Док им је цар Михајло прилазио, и сам се прихватао посла и помоћи, правећи се слугом, а све користећи прилику да се разговори с људима. Међутим, нико није умео да му одговори где се налази оно што тражи.

Његова туга се изнова продуби у тој мери да помисли како је свему крај. Међутим, некако баш у том тренутку наиђе један млади војник и, сазнавши од братије за муку придошлице, приђе овом и веселим гласом рече:

- Брате, најбоље би било да о томе питаш нашег Баћушку! Он је овде најстарији и најискуснији војник, и брине о свима нама; он ће сигурно твојој бољци наћи лека.

У цара Михајла напречац заигра срце.

- А где да нађем Баћушку, рођени?

- Ја се управо враћам од њега. Иди овом стазом, којом сам ја дошао, и наћи ћеш га.

Не чекајући да му се двапут понови, цар Михајло пође трком, осећајући да му сав живот зависи од тог сусрета.

Стаза којом је ишао у почетку беше проходна, али се потом поче сужавати, јер ју је околно грање стешњавало. А онда, кад стиже до највећег густиша и рукама рашири грање пред собом, цар Михајло занеме од призора: пред њим се, стојећи и на небу и на земљи, сав окружен облачком, указао величанствени дворац. На његовом самом степеништу седео је седи Старац, који је у рукама држао чвориће, окрећући их.

Цар разгрну грање још шире, да би могао да изађе на чистину и, у журби да приђе Старцу, наједном се спотаче о неку суву грану и притом посрну. Ипак, успе да задржи равнотежу па се лагано стаде успињати степеништем.

- Помаже Бог! – поздрави цар Михајло, ставши пред Старца.

- Бог ти помогао, царе Михајло! – узврати радосно Старац, дочекујући га. – Јеси ли се одморио?

Већ само то што га позва по имену, цара удиви, будући да се њих двојица никада пре нису срели.

- Извињавам се ако вас ометам у послу, оче – учтиво примети цар, загледан у Старчеве руке.

- Никако, рођени. Ово је више део војничког живота, средство које нам помаже да саставимо крајеве с почецима и почетке с крајевима – одговори Старац, значајно га погледавши.

Како чу ово, цар Михајло паде пред његова колена и, замоливши Старца да га саслуша, изасу пред њега сву тегобу душе, ништа не утајивши. Најзад, кад исповест приведе крају, упита га:

- Да не знаш ти, оче, где је крај света?

Старац, погнувши мало главу, рече:

- Хм, да. А ко зна, царе, да није ближе но што би се и помислило...

- Дакле, знаш...?! – узвикну цар, ни сам не знајући да ли је више збуњен или обрадован. - Говори, премили оче, говори, на пут да се спремам!

- Велик је то подвиг, дете моје, а непријатељ силан. Ти сам много си слаб - одговараше му Старац, усправивши се. – Овакав да уђеш у битку – одмах би поражен био! Та још ни воду живота ниси познао!

- Воду живота!? – чудио се цар.

- Да, воду живота. Док не познаш воду живота, ти нећеш ни ојачати, ни за бој стасати.

- Па шта да радим, оче?

Старац га врати до оне суве гране, о коју се спотаче, и рече:

- Узми је, усади у земљу, заливај и окопавај док не олиста и не разграна се. То ће ти бити војничко послушање.

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна - Следећа

у.п.: Слике су преузете са интернета.

Васкршња бајка, други део

ивео једном много добар и честит цар, у којег беше веома немиран и ветропираст син. Гледајући га, поче се добри родитељ плашити за царство, које ће му, по његовој кончини, бити поверено. Стога одлучи да му још за свога живота пронађе добру невесту, како би женидбом смирио његов немиран дух.

Како одлучи, цар тако и крену да уради.

Тражећи дуго и помно, он најзад нађе девојку која му омили. Била је то принцеза Теодора, ћерка владара царства на Истоку.

О њеној лепоти рашчуло се по целом свету: њен поглед је био испуњен добротом, руке нежне од милости, усне румене од благих речи, а стас витак, коме ниједан ветар није могао пореметити узвишеност мисли. Где год је ишла, са собом је увек носила једну необичну кутију, у којој је држала своје рукодеље: платно, конце и иглу.

Истина, принц није био нимало одушевљен очевим предлогом о женидби. Међутим, када се, током једне посете Источном цару, сусрео са неземаљском лепотом његове ћерке Теодоре, он оста очаран и без имало противљења пристаде на брак са њом.

Свадба је била невиђено раскошна! Славило се и веселило три дана у читавом царству. Но, недуго после свадбе, мудри стари цар леже у постељу и, након краћег боловања, предаде царство и круну сину, те испусти душу и дух свој предаде Богу.

Пошто прођоше дани жалости, живот у царству настави се својим током.

У почетку је млади пар заиста лепо живео и сви уживаху у њиховој брачној радости; све до дана кад се пред капијом дворца не устави путујућа група крајње сумњивих сподоба. Оно што су продавали у толикој мери заокупи пажњу младога цара, да се царица Теодора с правом забрину. Наиме, ови светски преваранти и опсенари владали су таквим триковима какве јоште не видеше људи овога царства.

Одушевљен овим представама, цар Михајло, у ком се распали негдашњи немир, издаде наредбу да се капија дворца широм отвори и гости пусте унутра.

И док се царица Теодора молила Богу да јој мужа од зла сачува, дотле је вођа групе - који је био највећи смутљивац од свих - лукаво и смишљено прилазио цару, неуморно се додворавајући новим и новим магијама.

- Ваше величанство, све ово што вам приказасмо је тек онако – забаве ради. Али ми, који долазимо с краја света, знамо и за боље трикове од ових, само што они нису за свачији џеп!

- У том случају нека се из ризнице изнесе све благо! – нареди цар Михајло у свом безумљу.

И плаћајући дан и ноћ варку за варком, царско злато и драго камење пређе смутљивцу у руке. Но ту се злоба овога не устави; већ код последњег исплаћеног му златника, он поново приступи цару, снисходећи понизно:

- Ваше величанство, ово досад једва да је било загревање. Али и над овим триковима постоје трикови које јоште не виде свет... Само, за њих се велика цена плаћа!

- Дајем круну да видим! – викну цар у све већем лудилу, услед чега у дворани наста тајац.

И заиста, пред очима свих присутних почеше да се смењују, један за другим, разни трикови какве не памти свет.

Прође дан, и прође ноћ, а цар Михајло остаде и без блага, и без царства. Но злоба незаситна и трећи пут му приступи, голицајући његову омађијану машту.

- Ваше величанство, све ово није ништа у поређењу са триком чија је цена јединствена и још се није нашао нико довољно храбар да плати!

- Како? Па ја више немам чиме да платим! О чему то говориш, несрећо? – говораше цар у бунилу.

- Постоји благо за које цар не зна, а које може да подмири вредност трика. Само... да ли је цар вољан да плати? – говораше препредени лукавац, поигравајући се.

- Хм, кажеш да имам благо за које не знам...?! Па кад већ не знам за њега, то ме ни растанак са њим неће болети, зар не?

И набацивши некакав осмех на лице због своје довитљивости, цар Михајло викну:

- Плаћам! Показуј трик!

Смутљивац, силно обрадован његовим пристанком, злурадо пљесну рукама, а цела ова група, заједно са благом и царством у трену ишчезе.

Заиста, било је ово нешто невиђено! Цар, обревши се у изненадној пустоши, у почетку осети сладост одушевљења, али кад виде да се нико и ништа не враћа, поче да га обузима нека језа и страх, те се он, дошавши себи, сети царице и поче да је дозива.

А од царице Теодоре не беше ни трага! Њу су, као бесцен-благо за које цар није знао, ови опсенари одвели са собом.

Како се само стужио млади цар, али не могаше, од јада, сузу једну да пусти! Преварен и опустошен, униженог достојанства, он стаде да се премишља шта му је чинити. Али не могавши да смисли ништа што би га иоле орасположило, осврну се у круг и напречац изабра пут, те крену њиме на крај света по своју вољену царицу Теодору.

аутор: причалица Јелена Јергић

Почетна - Следећа

у.п.: Слике преузете са интернета.

Два крчага

Једном се брат пожалио старцу:

- Ава, ево, често молим свете оце да ми дају поуке за спасење душе. Али касније се не сећам ничега од онога што ми говоре.

Старац је имао два крчага и рекао је брату:

- Иди, узми један од ових крчага, налиј у њега воду, опери га, воду излиј, а посуду постави на место наопако.

Брат је тако и урадио. Затим је по заповести старца поновио то и други и трећи пут.

И онда старац рече:

- Донеси обе посуде овамо.

Кад их је брат донео, старац упита:

- Која од ове две посуде је чистија?

Брат је одговорио:

- Наравно, она у коју сам наливао воду и све време је прао.

- Исто тако и душа, сине мој, која често чује реч Божију, иако не задржава у сећању много од онога што чује - рече старац - свеједно се чисти више од оне која никад не пита и не чује реч Божију.

Византијско појање - Православни Румуни

Изабрао сам те!

Васкршња бајка

врежено је правило како се разне повести најбоље чувају од заборава препричавањем и записивањем. Међутим, овде то није случај. О овим надасве несвакидашњим догађајима сазнало се приликом истраживања старог и оронулог дворца, где је у једној од паучинастих одаја пронађена прашњава кутија за шваље. У њеној унутрашњости налазило се белоткано платно, конци за вез и – игла.

Ништа посебно, чинило се, али то ни изблиза није било тачно. Наиме, оног тренутка кад је кутија отворена и њен садржај био изложен светлу, пред очевицима поче да се догађа нешто што се равнало са чудом: игла, јединствена у свету, увлачила је нит по нит и хитро их размештала по платну, сликајући, један за другим, невероватне призоре повести коју је у себи вековима похрањивала. Али, да чудо буде веће, ти призори, колико год да их је игла изнова исцртавала, никада нису ни почињали, ни завршавали једнако, а ипак - то увек беше иста прича!

Да би открили како је то могуће, позвани су многи умни људи да се тиме позабаве. Међутим, нико од њих није могао ни приближно да докучи узрок томе. Ако је неко и покушао да дотакне иглу у послу, она би га убола, не дозвољавајући ником да је у послу омета. Сем тога, једнако тајновито бивало је и то што би се сваки пут, након што би се кутија затворила над управо извезеним платном, одмах по отварању ткање показивало бело, као да никада ништа на њему није рађено.

Та тајновитост, која је обавијала кутију, потрајала је све до дана када је била представљена једној малој, сиротој шваљи, у данима када је она помагала мајци да зараде неки динар шивењем не би ли породици омогућили свечан дочек Васкрса. Али како је једна сирота мала шваља могла себи да приушти ту част да посматра чудо са двора, будући да је кутија проглашена предметом од непроцењиве вредности, који се имао чувати у најсигурнијој ризници и из којег се износила ретко, и то само у случајевима од државне важности или какве свенародне свечаности?

Е па, управо једном таквом приликом, дакле, кад је требало да се кутија покаже у јавности (на дан који се те године подударио са хришћанским Празником), људи од поверења кренуше с њом на пут, али се догоди да их ухвати невреме и они, немајући куд, потражише склониште у кући сељака, у којој је живела и мала шваља.

Чувари, видевши честитост домаћина и породице, њихово хришћанско гостољубље, те љупкост мале шваље, одлучише да им за учињено добро узврате допуштењем да завире у кутију. Наравно, пре тога их подробно известише о тајновитости која ју је красила.

Кад је кутија најзад отворена, и игла, на опште одушевљење, кренула да увлачи своју прву нит у платно, догодило се нешто необично. Девојчица је, изазвавши устрашеност, како у очима чувара тако и свих у породици, пришла кутији и на трен прстима дотакла иглу. Онај почетни страх очевидаца нагло поче да прераста у збуњеност, а потом и у чуђење, кад видеше како игла мирно стоји међу прстима девојчице, која не само да ју је додиривала, већ се усуди да извуче и из игле и платна управо уденуту нит. Након тога је иглу положила на бело платно, а ова се, слободна, изнова усправи, вешто увлачећи конац друге боје.

Соба, у којој се нико није усуђивао ни да дише, наједном зажагори од узбуђених гласова. Све очи су биле упрте у девојчицу, док су сва уста једнако тражила од ње да им објасни оно што ни гледајући, нису могли разумети. У том је девојчица, топло се осмехујући, још једном зауставила иглу, и притом увукла у њу конац по сопственој вољи. Игла јој се ни овога пута није успротивила. Напротив. Поштујући девојчицину жељу, она је отпочела вез са новог краја.

Или је, кренувши с краја, журила новом почетку?!

Да, оно што је свим светским мудрацима измицало, маленој шваљи се показало јасно као дан. Наиме, игла никада, ни на једној нити, није правила чвор, што није учинила ни девојчица! Тако је повест увек бивала иста, те стара колико и нова, далека, а свима тако блиска.

Све до те вечери људи се нису усуђивали сами препричавати предочене им догађаје, јер нико није знао чији је почетак, а чији крај исправнији. Међутим, кад је тајна расветљена, тад повест поче да се приповеда слободно, на начин како је сваком понаособ била представљена.

Кажу да је након те вечери, и Празника који је уследио, кутија била виђена последњи пут. А ми, желећи да од заборава сачувамо успомену на малену шваљу, причу о овремењеним крајевима започесмо сећањем на то претпразнично вече по коме је и назвасмо

ВАСКРШЊА БАЈКА

или

ПОВЕСТ О ЦАРУ МИХАЈЛУ И ЦАРИЦИ ТЕОДОРИ.

аутор: причалица Јелена Јергић

Следеће

Упркос свега Христос воскресе!

Најбитније

Црвенперка

Кад је Господ стварао небо и земљу, животиње и биљке, одмах је свему давао име.

И једном је Господ седео у рају и бојио птице. Понестајала му је боја, а штиглић је ризиковао да остане необојен, али је Творац о његово перје обрисао Своје четкице. Исте вечери му је пало на памет да створи малу сиву птицу.

- Не заборави да се зовеш Црвенперка! - рекао је Господ птичици.

Ставио ју је на длан и она је одлетела.

Птичица је летела унаоколо, упознала се са земљом, на којој јој је било суђено да живи, а затим је пожелела да се погледа. Црвенперка је дуго гледала свој одраз, али није могла да пронађе ниједно црвено перце. Онда је полетела да се врати Господу. Господ је седео на трону, милостив и кротак, из његових руку су летели врапци и лепршали су изнад Његове главе, голубови су скакутали на Његовим раменима, покрај ногу су цветале руже, љиљани и друго цвеће.

Срце птичице је дрхтало од страха, али је ипак долетела до Господа и слетела је на Његову руку.

И птичица је преклињуће погледала Господа.

Господ се у одговор осмехнуо и рекао је:

- Назвао сам те Црвенперка, и ти ћеш носити ово име. Али сама треба да заслужиш црвено перје на грудима.

Бесконачно мноштво година је прошло од тог врло срећног дана. Већ одавно су животиње и људи напустили рај и разишли су се по целој земљи. И ево, поново је наступио дан који су људи запамтили за дуго времена.

Ујутро тог дана Црвенперка је седела на ниском обнаженом брду иза зидина Јерусалима и певала је нежну песму својим птићима. Међутим, одједном је птичица заћутала, зато што је кроз капије Јерусалима изашло огромно мноштво људи. Гомила се упутила ка брду, на којем се налазило гнездо Црвенперке. Коњаници су каскали на гордим коњима. Ишли су војници с копљима, за њима џелати с ексерима и чекићима, величанствено су корачали свештеници и судије, ишле су жене горко ридајући, а испред свих је јурила бучна гомила пробисвета. Црвенперка је седела на ивици гнезда дрхтећи целим телом. Плашила се да ће гомила погазити трн и убити њене птиће.

- Не, то је превише страшно - рекла је. - Не желим да видите како ће бити погубљена ова тројица разбојника.

И Црвенперка је бојажљиво раширила крила да птићи ништа не би видели. Само су се чули жалосни уздаси људи на умору и дивље урлање народа.

- Какви сурови људи! - помислила је птичица. - Није им доста што су прикуцали на крст ове несрећнике, него су још на главу једног од њих ставили трнов венац. Видим како су му игле израњавиле чело. А овај човек је тако диван, његов поглед је тако кротак! Срце ми крвари док га гледам.

Видела је како су се капи крви појавиле на челу распетог и није могла да седи у гнезду. Црвенперка је излетела из гнезда и долетевши до главе распетог ишчупала је један трн из његовог чела. Тада је на грло птице пала кап крви несрећника. Брзо је потекла и обојила је мало нежно перје на врату и на грудима птичице у јарко црвену боју.

- Ово су просто капи крви с чела сиротог човека - помислила је Црвенперка, - нестаће кад се окупам у потоку.

Али ма колико да се купала црвено перо није нестало. А кад су њени малишани поодрасли, њихови вратови и груди су такође били обојени јарко црвеном бојом.

Црвенперка је таква и дан-данас.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Говори нам много

Један високи војни функционер, који је дубоко веровао у Бога, није престајао да буде религиозан, да живи и говори о својој вери и да се дружи са једноставним људима. Његови саветници су му стално говорили да се држи свога места (чина), јер његова претерана религиозност и једноставност живота нису у сагласности са његовим високим положајем. А понизни великодостојник је одговарао:

- Да је Христос чинио исто - држао се Свога места, нити би ви, нити ја сада били хришћани, нити би се људски род могао спасити. Дубока понизност Христа и неизмерна једноставност Његовог живота увек ме уче. Живео је скромно и међу обичним људима, а Његови најближи сарадници су били непознати, неписмени и обични рибари. Поглед на икону са Голготе, где је Цар разапет између двојице разбојника, говори нам много.

Са грчког превела А. М.

Велики Петак

Прича о Србину

Прича о Србину, комунистичком убици, ликвидираном у Јасеновцу, од стране оних с којима је рушио Краљевину СХС…

Предвечерје касног јула, 1940. године. Дан се лагано гасио у долини испод Петрове горе. У кафану на периферији чувене Бање Топуско, смештене на простору који спаја Банију и Кордун, ушла су четворица младића и поседала за сто код зида, супротно од шанка.

На другој страни просторије, где је било десетак столова, двојица старијих људи играла су карте. Два стола даље, према оној четворици, леђима окренут ка зиду, седео је човек педесетих година, с косом пуштеном до рамена и брадом какву виђамо код православних свештеника. Четворка је најпре шапутала а како је време пролазило и на столу се повећавао број кригли од пива, њихов разговор био је све гласнији. На човека с брадом и дугом косом нису обраћали пажњу, мислећи да је луталица, један од самотњака какви су се у то време могли срести на локалним друмовима и по варошицама тог дела Краљевине Југославије.

Један од младића, несумњиво с највећим ауторитетом у групи, говорио је о фашизму, Хитлеру, Европи која ћути, величајући Совјетски Савез, Црвену армију, Лењина. „Комунизам ће доћи и овде, велика идеја равноправности заживела је на најбољи начин у Русији а ми је морамо дочекати спремни“, наглашавао је, подижући десну руку високо, праћен ужареним погледима другова. Онај човек је само једанпут погледао према четворици младића, онда је оборио поглед и неколико пута се једва приметно осмехнуо. Испред себе је имао флашу с мало црног вина на дну и пепељару пуну опушака.

Топуско је већ било прекривено мраком кад су идеолошки запаљени младићи, пуни заноса и снаге какву само младост носи са собом, изашли у топлу летњу ноћ. Газда кафане, Мирко С. пришао је човеку с дугом косом и наплатио попијено вино. Овај се подигао, повукао још неколико димова, угасио цигарету и лаганим кораком, ногу пред ногу, напустио кафану.

Гола историја…

Двојица од оне четворице постаће кроз неколико година народни хероји, легендарни партизани, вође устанка против фашизма, проносиоци идеологије пристигле на Банију са руских пространстава тамо где је кукуруз – веровали су и причали другима – виши од кровова кућа, парадајз крупнији од бундеве, а топови Црвене армије такви да из Москве могу да гађају Берлин. Само што Стаљин неће. Чека да Хитлер нападне Совјетски Савез па да му очита лекцију. Говорили су слуђеном и престрашеном народу Баније и Кордуна да је Краљевина Југославија на издисају, да пропада на опште задовољство свих, те да ће се убрзо родити држава с владавином народа у којој ће сви живети богато, у једнакости, без терора и доминације једних над другима. Баш као што је у својим говорима и књигама најављивао Лењин а у живот, говорили су, претварао друг Стаљин.

Цена заблуде: Српске кости за туђе

идеологије, за државу са кољачима Срба

Будући партизани, четворица младића, оне топле вечери у кафани Мирка С. нису могли ни да наслуте да је ту до њих, само неколико метара удаљен, седео човек који је лично познавао Стаљина, Троцког, цео Политбиро КПСС, који је комунизам стварао, ширио га по свету и дочекао да види како та велика, омамљујућа, слаткаста идеја порађа монструма који убија своју децу. Био је то један од најоданијих агената тајне службе Совјетског Савеза, дипломац социологије из Швајцарске, неумољиви партијски ликвидатор који је широм Европе побио више „непријатеља револуције“ него што ће их она два народна хероја икада видети. Човек чији је живот гола историја Балкана и Европе првих деценија 20 века, особа која је из личног искуства могла да прича о Сарајевском атентату, Гаврилу Принципу, Грабежу, Гаћиновићу, Апису, Мустафи Голубићу, Солунском процесу…

Две године раније, у касну јесен 1939. године, на врата куће Теше Ркмана, у селу Перна, недалеко од Топуског, покуцао је човек средње висине, у похабаном оделу, са шеширом на глави. Отворила је старија жена, човек је скинуо шешир и ћутао а кад је старица изговорила: “Добар вам дан, кога тражите?”, он је узвратио: “Ујна, зар ме не познајеш?”. Старица је најпре немо гледала а онда склопила руке и готово зајецала: “Пајо, ти си.”

Испред врата куће свог ујака, у кордунашкој забити, далеко од светлости Париза, широких булевара Москве, бечког Пратера, луксузних вила на обалама Циришког језера и других места на којима је живео, стајао је један од најтраженијих комуниста Европе, лутајући метак Коминтерне, човек од чијег имена је хватала језа. Тог суморног јесењег дана у завичај, тамо одакле је отишао пре 28 година, вратио се Павле Бастајић.

Данас то име плени пажњу само историчара, истраживача комунистичког покрета Европе и Балкана, хроничара КП Југославије. Комунистичка идеја доживела је у пракси потпуни слом, нема више Совјетског савеза, Коминтерне, Југославије, одавно су скинуте табле са именима улица датим по легендарним идеолозима комунизма, револуционарима, народним херојима, неретко по онима којима су руке биле крваве до рамена, масовним убицама често сопственог народа.

 

 

 

Павле Бастајић је у Перни затворио животни круг, на начин који не би боље осмислио ни романописац. Рођен је 1890. године. У најранијој младости одлази да учи веронауку у Сремске Карловце али његов дух је био за све друго само не за смиреност и молитву. Од Србина постаје антисрбин, руши све националне митове и традицију на којој је одрастао, тумара између националног херојства, предака и југословенства, интернационализма; од потребе да буде слободан до неконтролисаног нагона за рушењем система и државе, за убијањем свакога ко је издао идеју Октобарску револуцију. Он који је комунизам ширио, за њега убијао и лежао по апсанама, на крају је потпуно сломљен и разочаран у право у тај комунизам – а видео га је изнутра, у Москви, широм Совјетског Савеза – дошао у Перну, празних џепова, потрошеног живота, без циљева, празан у души, срцу, разочаран у све.

Етикета

Сретали су га како лута са погледом упереним у ништа, нем, без жеље да разговара са људима. Преживљавао је од оно мало сиротиње из ујакове куће и помоћи пријатеља из Београда. Најпознатији међу њима био је Владислав Рибникар, оснивач и први човек “Политике”. Павле је у Перни у потпуно другом свету, непрепознатљив физички и психички. Дружи се углавном са Савом Димићем, свештеником из Сјеничака, расправљају о духовним и религијским питањима, политике се клони као ђаво тамјана. Комунистички активисти тог дела Хрватске бановине траже од партијског врха инструкције како да се понашају према Бастајићу. Тито им поручује да га оставе на миру, што ови тумаче на свој начин и лепе му етикету троцкисте, окрећући главу од њега кад год би га срели. Овоме је то апсолутно одговарало.

Усташку државу Бастајић дочекује на Кордуну. Седео је у воћару, 10. априла 1941. године, под тек процвалом трешњом, кад су му рекли да је у Загребу проглашена самостална хрватска држава. Није казао ни реч. Ту државу прогласили су исти они с којима је рушио Краљевину Југославију. Усташки покрет Анте ПАвелића и Комунистичка партија Југославије, између два светска рата, имали су потпуно идентичне циљеве: борбу против “српске хегемоније”, сваког облика српства, рушење Југославије и стварање суверених националних држава, од самосталне Словеније и Хрватске до велике албанске државе. Догађало му се оно о чему је сањао али та јава, као што у животу бива, попримала је друге облике. Језиве.

Само два месеца касније усташка полиција долази у Перну и одводи Бастајића. Саслушавају га неколико дана и пуштају га кући. Остаће вечита тајна због чега Бастајић тада није побегао са Кордуна. Најмање је могуће да није могао да претпостави шта му се спрема. Да ли је хтео да плати цену које је био свестан више од икога? Тих дана усташе скупљају Србе по Кордуну и Банији, одводе их у Глину и тамо чине један од најтсрашнијих злочина у историји човечанства, по начину убијања и месту где се злочин одиграо. Да, у питању је покољ у Глинској цркви.

Бастајић, све време испоснички миран, живи у Перни. Усташе га поново хапсе и доводе у Загреб. Затворен је једно време с младим комунистичким активистима и хаесесовцима, који су дизали глас против фашизма. Они су касније говорили о чудном човеку са дугом косом и брадом, који је подсећао на православног свештеника.

Не зна се како је скончао Павле Бастајић. По једној верзији убијен је на путу за Јасеновац, а по другој ликвидиран је језиво у самом логору. Није имао деце а потомке његових блиских рођака по други пут успостављена независна Хрватска разбацала је широм света. Нема их једино тамо где је Павле веровао да се рађа сунце и где је доживео највеће животно разочарење – у Москви. У Перни данас живи око стотињак Срба.

 

Аутор: Ратко Дмитровић, Печат

 

Извор

 

 

Перлице и крпе (2)