Све у причама бива

Васкршња бајка, други део

ивео једном много добар и честит цар, у којег беше веома немиран и ветропираст син. Гледајући га, поче се добри родитељ плашити за царство, које ће му, по његовој кончини, бити поверено. Стога одлучи да му још за свога живота пронађе добру невесту, како би женидбом смирио његов немиран дух.

Како одлучи, цар тако и крену да уради.

Тражећи дуго и помно, он најзад нађе девојку која му омили. Била је то принцеза Теодора, ћерка владара царства на Истоку.

О њеној лепоти рашчуло се по целом свету: њен поглед је био испуњен добротом, руке нежне од милости, усне румене од благих речи, а стас витак, коме ниједан ветар није могао пореметити узвишеност мисли. Где год је ишла, са собом је увек носила једну необичну кутију, у којој је држала своје рукодеље: платно, конце и иглу.

Истина, принц није био нимало одушевљен очевим предлогом о женидби. Међутим, када се, током једне посете Источном цару, сусрео са неземаљском лепотом његове ћерке Теодоре, он оста очаран и без имало противљења пристаде на брак са њом.

Свадба је била невиђено раскошна! Славило се и веселило три дана у читавом царству. Но, недуго после свадбе, мудри стари цар леже у постељу и, након краћег боловања, предаде царство и круну сину, те испусти душу и дух свој предаде Богу.

Пошто прођоше дани жалости, живот у царству настави се својим током.

У почетку је млади пар заиста лепо живео и сви уживаху у њиховој брачној радости; све до дана кад се пред капијом дворца не устави путујућа група крајње сумњивих сподоба. Оно што су продавали у толикој мери заокупи пажњу младога цара, да се царица Теодора с правом забрину. Наиме, ови светски преваранти и опсенари владали су таквим триковима какве јоште не видеше људи овога царства.

Одушевљен овим представама, цар Михајло, у ком се распали негдашњи немир, издаде наредбу да се капија дворца широм отвори и гости пусте унутра.

И док се царица Теодора молила Богу да јој мужа од зла сачува, дотле је вођа групе - који је био највећи смутљивац од свих - лукаво и смишљено прилазио цару, неуморно се додворавајући новим и новим магијама.

- Ваше величанство, све ово што вам приказасмо је тек онако – забаве ради. Али ми, који долазимо с краја света, знамо и за боље трикове од ових, само што они нису за свачији џеп!

- У том случају нека се из ризнице изнесе све благо! – нареди цар Михајло у свом безумљу.

И плаћајући дан и ноћ варку за варком, царско злато и драго камење пређе смутљивцу у руке. Но ту се злоба овога не устави; већ код последњег исплаћеног му златника, он поново приступи цару, снисходећи понизно:

- Ваше величанство, ово досад једва да је било загревање. Али и над овим триковима постоје трикови које јоште не виде свет... Само, за њих се велика цена плаћа!

- Дајем круну да видим! – викну цар у све већем лудилу, услед чега у дворани наста тајац.

И заиста, пред очима свих присутних почеше да се смењују, један за другим, разни трикови какве не памти свет.

Прође дан, и прође ноћ, а цар Михајло остаде и без блага, и без царства. Но злоба незаситна и трећи пут му приступи, голицајући његову омађијану машту.

- Ваше величанство, све ово није ништа у поређењу са триком чија је цена јединствена и још се није нашао нико довољно храбар да плати!

- Како? Па ја више немам чиме да платим! О чему то говориш, несрећо? – говораше цар у бунилу.

- Постоји благо за које цар не зна, а које може да подмири вредност трика. Само... да ли је цар вољан да плати? – говораше препредени лукавац, поигравајући се.

- Хм, кажеш да имам благо за које не знам...?! Па кад већ не знам за њега, то ме ни растанак са њим неће болети, зар не?

И набацивши некакав осмех на лице због своје довитљивости, цар Михајло викну:

- Плаћам! Показуј трик!

Смутљивац, силно обрадован његовим пристанком, злурадо пљесну рукама, а цела ова група, заједно са благом и царством у трену ишчезе.

Заиста, било је ово нешто невиђено! Цар, обревши се у изненадној пустоши, у почетку осети сладост одушевљења, али кад виде да се нико и ништа не враћа, поче да га обузима нека језа и страх, те се он, дошавши себи, сети царице и поче да је дозива.

А од царице Теодоре не беше ни трага! Њу су, као бесцен-благо за које цар није знао, ови опсенари одвели са собом.

Како се само стужио млади цар, али не могаше, од јада, сузу једну да пусти! Преварен и опустошен, униженог достојанства, он стаде да се премишља шта му је чинити. Али не могавши да смисли ништа што би га иоле орасположило, осврну се у круг и напречац изабра пут, те крену њиме на крај света по своју вољену царицу Теодору.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Почетна - Следећа

 

у.п.: Слике преузете са интернета.