орачајући ка дворцу, да би прекратио пут, он извуче из торбе фрулу и засвира. Птице, ушушкане у крошњи стабала, весело се натпеваваше са њим.

Наједном, зачу цар неко ситно и плачно пијукање. Скренувши да види одакле долази, угледа у трави птића-врапчића. Цар га нежно подиже, потражи у оближњем грмљу гнездо, те врати родитељима младунца. Док се враћао на пут, отац врабац цвркуташе за њим:

- Џив-џив! Ако теби некад устреба помоћ, само засвирај у фрулу!

Идући даље, цар извади штап и стаде се њиме поштапати. У једном тренутку, штап уштину змијин реп; змија, која само што није прогутала пољског мишића, болно засикта и отпуза у густиш. Родитељи малишана, отворивши устрашене очи и угледавши га живог, цикнуше од радости, а отац захвали цару, говорећи:

- Цију-ци! Ако теби некад устреба помоћ, само лупни штапом о земљу!

Вративши штап у торбу, цар продужи својим путем и ускоро се нађе у прашњавој измаглици. Ту је владала потпуно другачија атмосфера.

Уместо веселог поја птица, чуло се тужно јецање, које је ветар проносио, а од кога се подизала коса на глави.

Но, јача од страха била је царева туга. Гледајући у каквом је стању дворац, преплави га горко кајање. И пустивши сузу над данима прошлим, он се потом духом усправи и са свом одважношћу пожури ка дворцу.

Није могао да каже да ли је био дан или ноћ кад је покуцао на капију, јер овде, од силне прашине, сунцу није био дозвољен приступ.

Врата му отворише две црнгараве сподобе.

- Шта тражиш овде, бедо људска? – упиташе га злобно.

Не желећи да се превише упушта у разговор, цар Михајло им кратко одговори:

- Посао...

- А шта имаш у торби? – додаше сумњичаво.

Скривајући од њих садржај торбе, он загонетно узврати:

- Зависи! Неком обичном може да личи на какве играчке, али само ретким познаваоцима на нешто несразмерно другачије...

Ова тајанственост разгори у њиховим очима похлепни сјај, те се брзо предадоше слаткоречивости.

- Да ти ниси какав продавац?

- Не, нисам. Рекох вам да сам у потрази за послом – одговараше цар Михајло без много објашњења.

Видевши да се дошљак није дао преварити, и притом горећи од жеље да сазнају шта има у торби, сподобе одлучише да га пусте унутра и представе своме господару, страшном волшебнику Мрзолику.

Наравно, то је било баш оно што је цар Михајло и прижељкивао. А како су се њих двојица већ срели, то га Мрзолик дочека подругљиво.

- Гле, гле! Па то је, ни мање - ни више, већ сам цар Михајло! Кажеш, тражиш посао, је ли?

- Да, тражим – потврђиваше цар.

Обишавши око њега и пажљиво га загледајући, Мрзолик не издржа да не упита:

- А шта имаш у торби?

- Неке стварчице од дрвета.

- Зар то?!

- Да, то...

Ако је код оних сподоба торба изазвала сјај у очима, код Мрзолика је у погледу избио пламен. Било је очигледно да се по сваку цену жели докопати њеног садржаја. Но, то је могао да уради само на један начин.

- Добро, ако тражиш посао – добићеш га. Али знај, не буде ли он био ваљано урађен - погинућеш! Јесмо ли се разумели? – грмело је из Мрзоликових уста, док се надносио над царем.

- Да, разумели смо се – прихвати овај, нимало устрашен.

 

аутор: причалица Јелена Јергић

 

Претходна - Почетна - Следећа

 

у.п.: Све слике су преузете са интернета.