Фер играч
а за њима пристигли су кукњава и јаук.
У вестима све до једне клевећу се мачке –
како мише сад не једу, већ изводе тачке.
Да клевета та је страшна - то вам мачка збори,
и признаје јоште нешто да се земља ори:
мачка није створ пакосни, већ фер игре зналац,
противника свог поштује, иако је малац.
Док се с њиме игра вије, она њега гледи,
и кроз игру одмерава да л` противник вреди.
Оног миша који успе мачки на реп сести –
таква мачка поштоваће и неће појести.
Преображење
Христос и Његове „паралеле“
(слика са интернета)
Иако су и највећи противници Христови били уверени у Његову јединствену вредност, као и Његов посебни положај у човечанству, ипак је покушавано да се у историји човечанства нађу међу људима такви примери који би својим животом и радом заслуживали чак и веће дивљење и поштовање него Исус Христос.
Многи су упоређивани са Господом Христом, али највише Сократ. Грчки философ и мудрац Сократ је био неоспорно велики човек, јер за њега говоре да је „најплеменитија појава коју многобоштво може показати“. Ипак, његова моралност извире из грчке моралности, јер је он ипак суштински израз свога народа, и не представља савршени морални пример за сва времена. Он јесте велика морална личност, када се упоређује са људима свога времена. Међутим, његове речи о врлини, иако су биле дивне, ипак су остале без већег утицаја на измену нарави његове ближе и даље околине. А савршени Христов морал је савршени израз Његове савршене личности. Никоме, апсолутно никоме из свога времена Исус Христос није био ни издалека сличан. По своме животу и у својој нацији – појава тако неслична онима који су били пре Њега, као што је неслична и свима онима који су после Њега дошли.
И живот и смрт ове две личности, и Исуса Христа и Сократа, показују два светилника и две светлости, али веома различите јачине. Заиста, и Сократ је био неправедно осуђен: њега су неправедно оптуживали да квари младеж, иако је био далеко моралнији од свих својих савременика, и он је примио насилну смрт испивши чашу отрова. Али, под каквим различитим околностима страдају и умиру ова два човека! Сократ је умро у дубокој старости, изживевши земаљски живот, умро је и без физичких и душевних болова, без страдања, лежећи у постељи и окружен својим драгим ученицима. А и мржња оних који су га осудили на смрт, није била дубока ни трајна. Већ сутрадан, они су се покајали и у њиховом срцу није било ни најмање љутње на њега.
А како је сасвим другачије било са Господом Христом! Страшне околности под којима је Он суђен и осуђен, трпео и умро, и Његово држање за све то време показују једну заиста надчовечанску снагу и величину, коју уопште нису били у стању да измисле људи, него је морала као таква стварно и постојати. Не само мржња и клеветање, него и презрење и мучење, неразумевање и напуштање, опкољавали су са свих страна Исуса Христа у Његовим последњим тренуцима живота. Још несхваћен, и напуштен од својих ученика, поруган, исмејан, тучен, мучен и злостављан, како од јеврејских тако и римских слугу и војника, осуђен на срамну смрт на крсту, којом насилно умираху само робови и разбојници – и још између два разбојника – и, напослетку, од свих ружен и онда када је висио на крсту и био у највећим мукама – Исус Христос је сачувао и показао једну такву снагу и величину духа, каква би заувек остала неразумљива, да не налази своје објашњење и разумевање у Његовој вишој, Божанској појави. Да! Ако су живот и смрт Сократова достојни једнога мудраца, живот и смрт Исусова показују Бога!
Сви велики људи – не само Сократ – синови су свога краја и народа, и у извесном проценту су духовни производ свога времена и прилика под којима су живели и формирали се. А Исус Христос, иако се појавио у јеврејском народу, и у томе народу живео и радио, ипак нема ничега додирног са тим народом, осим једино што носи телесно порекло од њих. Његова јединствена духовна прилика и појава у свим својим појединостима носи карактер свеопштости, општечовечанског – надчовечанског. Зато је и био неразумљив својим савременицима – за дуго чак и својим најближим ученицима.
Јер, када би непристрасан човек пажљиво читао Еванђеља, одмах би му упало у очи: потпуно идеолошки сукоб између Исуса Христа и ондашњег ученог представништва јеврејског народа: књижевника – фарисеја и садукеја. Ту и лежи прави узрок Христовом гоњењу и смрти. Ништа нам више не показује узвишеност и оригиналност Христове појаве, него када је упоредимо са законском праведношћу Јевреја Његовог времена, која се поступно изградила под утицајем рабинског ситничарства. Све те многе хиљаде ситних и бесмислених прописа, представљале су читаву „планину“, која је тешко притискивала народ, а важиле су све без разлике као Божанске заповести. Ево шта су од простог празновања суботе они још измислили да се сме чинити суботом: смеју се само два слова написати, и два избрисати, не сме се носити више јела од једног места до другог, него онолико колико износи једна сува смоква, нити више вина него је довољно за мешање у чаши, ни млека више од једног гутљаја, ни меда више него је довољно да се помаже једна рана... итд.
Колика је разлика између Христове узвишене, животворне науке и овог књижевничког- фарисејског беспримерног, штурог, беживотног формализма, који је убијао душу, али кога су чувари Закона и прописа суревњиво чували! Каквог духовног сродства може да буде између Христове науке, који је, на пример, брак уздигао до идеалне чистоте, до светиње – до Свете тајне, и науке рабина Хилела, који је дозвољавао мужу (и то само мужу) да отпусти своју жену, само ако му је покварила ручак, или науке чувеног рабина Акибе, који дозвољава мужу да може исто учинити, а из разлога ако је нашао другу, лепшу жену!?
Господ Исус Христос се уздигао изнад свих националних представа о моралном савршенству, па ипак ништа није позајмио ни од Грка, ни од Египћана, ни од Римљана, нити је позајмио, нити ишта има заједничко са ма којом познатом моралном величином, али свакоме служи у сваком погледу као најсавршенији образац. Он је изнад раса и народа, изнад струка и позива – а опет је тако сродан свим расама и народима, и свим појединцима свих струка и позива. Грци бивају Његови ученици, иако Он међу њима није основао никакву философску школу, индијски браман Га поштује, иако су Га проповедали људи из ниже касте – рибари, црвенокошци Канаде и црнци Африке моле Му се, иако је Он припадао белим људима, које они мрзе. Свака разлика боје коже, телесне структуре, обичаја и навика нестала је у Њему, у коме су сви синови Адама поново нашли своје јединство.
Тако је схватио Господа Исуса Христа и апостол Павле, који је успео, и то једино Христовом помоћи, да скоро из темеља измени своју, у сваком случају значајну фигуру једног типичног фарисеја и Јевреја. Он је тако и разумео значај и карактер Господа Христа, преко кога и кроз кога се једино могу сви људи приближити, и преко кога и кроз кога се сви истински Хришћани свих раса и сталежа стварно приближују један другоме, осећајући стварну међусобну блискост и сродство.
Протојереј др Радивој Јосић
„Борба против и за јеванђелског Исуса Христа“
Последњи поздрав Лошем Орлу
Тек синоћ сам чуо вест да се 11. марта, после тешке болести, прерано упокојио доктор Дејвид Јегли (David A. Yeagley). Чукунунук Лошег Орла, поглавице племена Команчи, др. Јегли је био књижевник, сликар, композитор, и коментатор. Притом се није бавио само судбином америчких Индијанаца, већ и многим другим темама, па и неправдом учињеном Србима.Као успомену на др. Јеглија, преносим овде његов последњи есеј о Србима, написан у новембру прошле године. Жао ми је што није дочекао одговор на питање из последњег пасуса.
Србија, поука за данашњи свет
Дејвид Јегли, 7. новембра 2013. (извор)
До дана данашњег, због пристрасних либералних медија, већина света не зна шта се десило Србији. Наставља се превара, кварење и белосветска пљачка (international robbery) једног народа без признања, без оправдања, без казне. Хоће ли ово бити судбина сваке земље у истом положају?
Срби на северу свог Косова успротивили су се изборима муслиманске албанске владе (Albanian Muslim government elections) у узурпираној покрајини.
Много је текстова о Србији (numerous articles on Serbia) овде написано, о иронијама и агонији, о срамоти владе САД под председником Билом Клинтоном (President Bill Clinton) и његовим НАТО командантом Веслијем Кларком (Gen. Wesley Clark), па онда после под председником Бушом (President Bush) и сада Обамом (Obama administration).
Суштина су криминал (crime), хероин (heroin), и албански муслимани (Albanian Muslims). Тако је Косово постало „независна“ држава, хероинска мека (a heroin haven) за светску поквареност (world corruption), за шта су награђене такве славне вође као бивши фински председник Марти Ахтисари. Медији никада нису споменули ову подлогу зла. „Етнички Албанци“ који су се масовно доселили на српско Косово представљени су као - жртве! А они који су им помогли као хероји достојни само похвала, без обзира на истину.
Срби су проглашени за варваре, иако су били само бели хришћански националисти и родољуби, који су штитили и бранили своје. Либерални Запад није хтео ни да чује.
Али има још српских родољуба, чак и на северу Косова, неких 40-50 хиљада. Одбили су да гласају за интеграцију у Косово и пореметили недавне изборе (disrupted the recent) у Митровици, на северу.
Дабоме, нови либерални режим у Београду се очајнички труди да Србију интегрише у Европску унију и захтева од свих Срба да признају независно Косово. Стога је нова влада Србије издала Србе, прогласила их за ултра-националисте (ultra-nationalists) уместо за родољубе, и оптужила их за несарадњу, тврдоглавост и томе слично, представљајући их остатку Србије као проблем. За то време, као одговор на родољубље, Косово планира нове изборе (plans another election).
Срби на Косову су представљени као неко ко мора да се интегрише у „нову државу“ Косово, коју су створиле хорде албанских имиграната отмицом српске земље. Замислите да вас „интегришу“ у нову државу на сопственој земљи, коју је од вас отео уједињени либерални Запад!
Ове српске родољубе назвао сам Последњим Мохиканцима (last of the Mohicans). Они су српски православни хришћани. Наспрам њих су муслимани, либерали и западна нарко-машинерија. Хришћански белци су забрањени, а муслиманска тиранија пожељна. Западне владе, укључујући и Америчку, тако желе.
Ова издаја Србије је међународна срамота. Да у њој кључну улогу имају Сједињене Државе само показује до које мере је влада САД постала покварена. Обостраначка издаја је у питању. Просто непојмљиво.
Масовно досељавање непријатељски расположених страних завојевача; међународна сарадња са освајачима, уносни послови и злочиначко подмићивање; потпуно лажна слика коју стварају либерални медији. То су елементи овог космичког злочина. То је поука из Србије за свет.
Чувајте се. Нико данас није безбедан. Нико. Силе интернационализма харају. Шта год ваша држава има што интернационалци желе, отеће вам то силом, принудом, чак и оружјем. Ни од чега не презају.
Можемо само да се молимо Богу за правду. Када родољубе надјача свет, како могу бранити своје? Када душмани имају више људи, оружја и новца од родољуба, да ли је све чему ови могу да се надају „резерват“, попут америчких Индијанаца? Да ли ће истинска част ту и скончати, у резервату?
Патофне (42)
Од чега људи живе
Зашто?
Жаба се моли Богу
А. Р.: Када смо одслужили, старац је припремио јело: пиринач, парадајз, који је имао у својој башти и хлеб који је сам сушио. Мени је напунио тањир, а себи је сипао сасвим мало. Побунио сам се, говорећи да то није ваљано: да он једе као подвижник, а ја као гурман. Тада ми рече:
- Јеси ли монах? Буди онда послушан. Зар си ти тако непослушан Црногорац? Овде је мој Бајум послушнији од тебе.
Упитах га изненађено ко је Бајум, јер сам знао да нема ни једног послушника. Онда ми показа ружин грм, који је тамо посадио. Оде до њега, стаде испред грма и рече:
- Дођи, Бајум, да види овај неповерљиви Амфилохије шта је истинска послушност.
Како
је земља око грма била свеже окопана и мека, почне да се уздиже и одједном
одатле
изиђе жаба. Говорим вам оно што сам својим очима видео. Затим рече жаби:
- Врати се сада, Бајум, на своје место, а увече иди да се помолиш.
Изненадих се и упитах га како се то Бајум моли. Објаснио ми је да жаба увече одлази пред један велики дрвени крст, који се тамо налазио и да „псалмопоје“. То ми је било чудно и у себи рекох: „Да ли се то старац шали са мном? О каквом то жабљем „псалмопојању“ ми говори?“
Још истога дана, чим је сунце зашло, угледах жабу пред крстом како крекеће: „Крекеке, крекеке“.
Оставила је на мене снажан утисак та старчева непосредна веза са животињама, управо онаква какву срећемо код светих људи.
Слово о љубави
која буја у самоћи, од раздаљине,
која је више од сна него од свести,
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести....
Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку
замрети вам неће гушена хтења.
Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан
по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никад се нећеш спасти.
Оних с којима се играмо
око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора
незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго
ма и заволели затим друге.
Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа
слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима
пред тобом забеласа.
Ако верујеш седећи уз њу
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глуво,
мисао на њу будиће те
и кад се растанете.
Заувек се памте они
с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну,
писали писмо.
Они који се као реке не могу слити,
међу којима нема спојног суда
крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће
ни кад им душе буду поседеле.
Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући,
као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се
и умирући.
Они због којих срца
осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану
и кад заволимо друге -
и осетимо се несрећни и криви.
Пирамида
