Све у причама бива

Васкршња бајка

врежено је правило како се разне повести најбоље чувају од заборава препричавањем и записивањем. Међутим, овде то није случај. О овим надасве несвакидашњим догађајима сазнало се приликом истраживања старог и оронулог дворца, где је у једној од паучинастих одаја пронађена прашњава кутија за шваље. У њеној унутрашњости налазило се белоткано платно, конци за вез и – игла.

Ништа посебно, чинило се, али то ни изблиза није било тачно. Наиме, оног тренутка кад је кутија отворена и њен садржај био изложен светлу, пред очевицима поче да се догађа нешто што се равнало са чудом: игла, јединствена у свету, увлачила је нит по нит и хитро их размештала по платну, сликајући, један за другим, невероватне призоре повести коју је у себи вековима похрањивала. Али, да чудо буде веће, ти призори, колико год да их је игла изнова исцртавала, никада нису ни почињали, ни завршавали једнако, а ипак - то увек беше иста прича!

Да би открили како је то могуће, позвани су многи умни људи да се тиме позабаве. Међутим, нико од њих није могао ни приближно да докучи узрок томе. Ако је неко и покушао да дотакне иглу у послу, она би га убола, не дозвољавајући ником да је у послу омета. Сем тога, једнако тајновито бивало је и то што би се сваки пут, након што би се кутија затворила над управо извезеним платном, одмах по отварању ткање показивало бело, као да никада ништа на њему није рађено.

Та тајновитост, која је обавијала кутију, потрајала је све до дана када је била представљена једној малој, сиротој шваљи, у данима када је она помагала мајци да зараде неки динар шивењем не би ли породици омогућили свечан дочек Васкрса. Али како је једна сирота мала шваља могла себи да приушти ту част да посматра чудо са двора, будући да је кутија проглашена предметом од непроцењиве вредности, који се имао чувати у најсигурнијој ризници и из којег се износила ретко, и то само у случајевима од државне важности или какве свенародне свечаности?

Е па, управо једном таквом приликом, дакле, кад је требало да се кутија покаже у јавности (на дан који се те године подударио са хришћанским Празником), људи од поверења кренуше с њом на пут, али се догоди да их ухвати невреме и они, немајући куд, потражише склониште у кући сељака, у којој је живела и мала шваља.

Чувари, видевши честитост домаћина и породице, њихово хришћанско гостољубље, те љупкост мале шваље, одлучише да им за учињено добро узврате допуштењем да завире у кутију. Наравно, пре тога их подробно известише о тајновитости која ју је красила.

Кад је кутија најзад отворена, и игла, на опште одушевљење, кренула да увлачи своју прву нит у платно, догодило се нешто необично. Девојчица је, изазвавши устрашеност, како у очима чувара тако и свих у породици, пришла кутији и на трен прстима дотакла иглу. Онај почетни страх очевидаца нагло поче да прераста у збуњеност, а потом и у чуђење, кад видеше како игла мирно стоји међу прстима девојчице, која не само да ју је додиривала, већ се усуди да извуче и из игле и платна управо уденуту нит. Након тога је иглу положила на бело платно, а ова се, слободна, изнова усправи, вешто увлачећи конац друге боје.

Соба, у којој се нико није усуђивао ни да дише, наједном зажагори од узбуђених гласова. Све очи су биле упрте у девојчицу, док су сва уста једнако тражила од ње да им објасни оно што ни гледајући, нису могли разумети. У том је девојчица, топло се осмехујући, још једном зауставила иглу, и притом увукла у њу конац по сопственој вољи. Игла јој се ни овога пута није успротивила. Напротив. Поштујући девојчицину жељу, она је отпочела вез са новог краја.

Или је, кренувши с краја, журила новом почетку?!

Да, оно што је свим светским мудрацима измицало, маленој шваљи се показало јасно као дан. Наиме, игла никада, ни на једној нити, није правила чвор, што није учинила ни девојчица! Тако је повест увек бивала иста, те стара колико и нова, далека, а свима тако блиска.

Све до те вечери људи се нису усуђивали сами препричавати предочене им догађаје, јер нико није знао чији је почетак, а чији крај исправнији. Међутим, кад је тајна расветљена, тад повест поче да се приповеда слободно, на начин како је сваком понаособ била представљена.

Кажу да је након те вечери, и Празника који је уследио, кутија била виђена последњи пут. А ми, желећи да од заборава сачувамо успомену на малену шваљу, причу о овремењеним крајевима започесмо сећањем на то претпразнично вече по коме је и назвасмо

ВАСКРШЊА БАЈКА

или

ПОВЕСТ О ЦАРУ МИХАЈЛУ И ЦАРИЦИ ТЕОДОРИ.

аутор: причалица Јелена Јергић

Следеће

наставак [Одговори]

Једва чекам наставак! Дивнооо!!!

[Одговори]

*Јаца
Ускоро, мила, па да оцениш сасвим. :)
Љубим!