Све у причама бива

Рођендан

Дошла телевизијска екипа, из редакције школског програма, у једну сеоску забит, да сними како се код једног нашег сељака слави рођендан.

Сељак се намести пред камеру и почне причу:

- Устанем ти ја тако око пола пет изјутра, дрмнем једну-две ракијице и истерам овце на испашу. Док оне пасу, ја слистим још једно четири-пет, да почнем славље.

- Стоп! Стани! – улеће редитељ.

- Па јесте ли ви нормални?! Ово је школска емисија, треба децу да културно уздижемо. Уместо помињања ракије, ви лепо да кажете како читате књиге, причајте о култури. Хајде поново!

- Устанем ти ја тако око пола пет и прочитам књигу-две, па онда истерам овце на испашу. Док овце пасу, ја ти се лепо сит начитам, а онда, кад их вратим кући пред ручак, ја онако на брзака прелистам две-три књиге.

Уз ручак много волим да читам. Обично узмем неку дебљу књигу да могу после ручка да се лепо наспавам. А онда, кад сам устао, дошао ми је комшија Перо да ми честита рођендан и ми ту прочитамо једно три-четири књиге пре него што сиђемо у село. Увече се цело село скупило на прославу у библиотеци. Ту сви читамо и коментаришемо шта је ко прочитао.

Око десет сати обично библиотекарка прогласи фајронт јер смо прочитали све књиге.

Тада се сви преселимо код комшије Мике. Он има штампарију...

У човеку постоји сакривена сила

У овим тешким годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију, каже Светогорац.

Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица...

Хоћу да кажем да све отуда полази. Ако човек не верује у Бога неће имати обзира ни према породици, ни према свом завичају, ни према својој отаџбини. И то је оно што неки желе да униште, зато и стварају дух немара...

Гледај у узрок. Можда ћемо морати да преживимо много од онога о чему се говори у Апокалипси. Наступило је отпадништво (апостасија) и преостало је још само да дође „син погибли“ (2.Сол.2,3). Свет ће се претворити у лудницу...

Видећемо како се збивају најневероватнији, најбезумнији догађаји, али је добро само то што ће они веома брзо смењивати један другога. Екуменизам, заједничко тржиште, једна велика држава, једна светска влада, једна религија, скројена према њиховој мери – такви су планови мрачних сила.

Мене узнемирава владајући спокој. Нешто се спрема. Ми још нисмо схватили како треба, ни то у каквом времену живимо, ни то да ћемо умрети. Шта ће из тога произаћи, не знам, стање је јако тешко. Судбина света зависи од неколико људи, али Бог још увек држи кочницу. Треба се много и са болом молити, да би се Бог умешао у оно што се дешава… Време је јако тешко.

Накупило се много пепела, ђубрета, равнодушности – и за то да би све то одлетело, треба јако да дуне… Страшно! Наступила је вавилонска пометња! Потребно је да се Бог умеша… Постоји велики немир. Све се помешало! Народу је глава потпуно помрачена.

Па ипак, без обзира на то врење, ја осећам у себи неку утеху, неку увереност. Ипак има хришћана у којима почива Бог. Има још Божијих људи, људи молитве и свеблаги Бог нас трпи и поново ће све довести у ред.

Не бојте се! Ми смо преживели толико невоља и нисмо нестали. Зар ћемо се уплашити буре која треба да се разиђе? Нећемо умрети ни сада! Бог нас воли. У човеку постоји сакривена сила за случај потребе. Тешких година ће бити мало. Само једна олуја...

Не узнемиравајте се нимало, јер је над свиме Бог, који управља свиме и поставиће сваког на клупу за оптужене да би дао одговор за учињено, у складу са чиме ће свако и добити награду од њега. Биће награђени они који су на неки начин помогли добро а биће кажњен онај који чини зло. Бог ће на крају крајева све поставити на своје место, али ће свако од нас дати одговор за оно што је урадио у те тешке године молитвом, добротом...

Данас се труде да разруше веру и за то да би се здање вере срушило, ваде помало, по камичак. Али свеједно су за то рушење одговорни сви: не само они који руше већ и ми који видимо како се руши вера и не трудимо се да је укрепимо. Затим ће ти кваритељи смишљено да нам задају још више тешкоћа, да се озлобе на Цркву, монаштво.

Садашњој ситуацији је могуће супротставити се само духовно а не по светски. Олуја ће да се појача још мало, да избаци на обалу сво ђубре, све непотребно, а затим ће ситуација да се разбистри. И једни ће добити чисту награду а други ће да плате дугове.

Данас је много таквих, који се труде да искваре све: породицу, омладину, Цркву. У наше време радити за народ је – исповедништво, јер држава војује против божанског закона. Закони које она доноси су против закона Божијег. Али ми смо одговорни за то да не дамо непријатељима Цркве да све униште.

Чак сам био у прилици да слушам и како свештеници говоре: „Немојте се ви тиме бавити, то није ваша ствар!“ Када би они молитвом долазили до таквог стања да се ни око чега не би бринули, ја бих им целивао ноге. Али не, они су незаинтересовани зато што желе да буду свима добри и да живе певајући. Равнодушност није дозвољена чак ни мирјанима а тим пре свештенству.

Искрен, духован човек не треба ништа да ради незаинтересовано. „Проклет сваки који немарно ради дело Господње“, говори пророк Јеремија (Иер. 48,10)… Сада је рат, духовни рат. Ја треба да будем напред. Колико марксиста, колико масона, колико сатаниста и свих других! Колико бесомучних, анархиста, прелешћених… Ја видим шта нас очекује и то ме боли. У грлу ми је горчина од људске боли...

Влада дух млакости, јунаштва уопште нема! Сасвим смо се искварили! Како нас Бог још трпи? Данашње поколење – то је поколење равнодушности. Не рата. Већина и може само за параду. Безбожницима, хулитељима дају да наступају на телевизији. И Црква ћути и не одлучује те богохулнике.

А требало би одлучивати такве. Жао им је да их одлуче, шта ли? Хајде да не чекамо да неко други извади змију из рупе, да бисмо ми били спокојни. Ћуте због равнодушности. Лоше је то што су чак и људи који имају нешто у себи, почели да се хладе и говоре: „Зар ја могу да изменим ситуацију?“

Ми смо дужни да храбро исповедамо нашу веру зато што ако будемо ћутали, сносићемо одговорност. У овим тешких годинама свако од нас треба да ради оно што може. А оно што не може, треба остављати на вољу Божију. Тако ће нам савест бити мирна. Ако се ми не будемо супротставили, устаће из гробова наши преци.

Они су толико страдали за Отаџбину, а шта ми радимо за њу? Ако хришћани не постану исповедници, ако се не супротставе злу, рушитељи ће бити још бестиднији. Али данашњи хришћани нису борци. Ако Црква ћути да се не би сукобљавала са државом, ако митрополити ћуте, ако ћуте монаси, па ко ће говорити?

Благодарите Богу за све. Потрудите се да будете мужествени (храбри). Подигните се мало. Знате шта подносе хришћани у другим земљама?… А код нас су многи тако равнодушни… Недостаје доброг расположења, подвига.

Али ако ми не почнемо да ратујемо против зла, ако не почнемо да разобличавамо оне који саблажњавају верујуће, онда ће зло постати још веће. Ако се не уплашимо, мало ћемо ободрити верне. И онима који ратују против Цркве ће бити много теже. У прошлости је наш народ живео духовно, зато га је Бог благосиљао, и свети су нам на чудесне начине помагали. И ми смо побеђивали наше непријатеље који су нас увек превазилазили бројчано. Ми сада говоримо да смо православни иако, на жалост, често само носимо име православних али не живимо православним животом.

Лењо свештенство успављује народ, оставља га да буде какав јесте, да се не би узнемиравао. „Види, кажу они, ни у ком случају им не говори да ће бити рат или Други Долазак и да се зато треба припремати за смрт. Да се људи ни у ком случају не би узнемиравали!“ А други, од лажно схваћене доброте, говоре: „Не разобличавајте јеретике, да су у прелести, да бисмо показали нашу љубав према њима.“

Данас је наш народ умешен „на води“. Квасац није исти. Ако ја избегавам узнемиравање ради тога да не нарушим свој телесни покој, онда сам ја равнодушан према светињи! Духовна кротост је једно, а мекоћа због равнодушности – сасвим друго. Неки говоре: „Ја сам хришћанин и зато треба да будем радостан и спокојан.“ Али то нису хришћани. То је равнодушност, то је светска радост. Тај у коме постоје та светска начела – није духован човек.

Духован човек је – сав бол. То јест, њега боли то што се догађа, боли га због људи. И због те боли му се даје духовна утеха.

Говорим уопштено; хоћу да кажем колико нас је захватила равнодушност. Иди до неке школе и видећеш: ако отворени прозори ударају у зид од ветра тешко ћеш наћи једно дете да устане и затвори их како се не би разбили. Нека деца ће гледати у празно, нека гледати како се прозори разбијају, нека ће пролазити поред прозора као да се ништа не дешава. Равнодушност. Причао ми је један официр: „Бојим се да не могу да нађем ни једног поверљивог војника да чува складишта са горивом како се непажњом не би изазвао пожар.“

Писао ми је један полицајац: „Нисам могао да дођем јер сам био презаузет послом. Дежурали смо само нас двојица у целој области, а требало је, по правилу, да нас буде осморица.“ Чујеш ли ти то? Уместо да додају још двојицу, они остављају ону двојицу да буду сами!

Срећом, постоје и изузеци. Дође ми једном приликом један отац и каже: „Моли се за мога Ангела, јер ће га убити.“ Његовог сина упознао сам још као малог дечака, а сада је већ служио војску. „Зашто“, питам га, „шта се десило?“ „Отишао је једном“, каже ми, „и затекао остале да играју карте док су били на дужности. Опоменуо их је, али га нису послушали, касније је поднео извештај и један од њих му сада прети да ће га убити.“ „Види“, кажем му ја, „да ће га убити – неће. А ја ћу да се молим да Ангела не отерају на војни суд што и он није играо карте!“

Чуо сам за још један случај и рекао: „Хвала Богу, још постоје људи који брину за отаџбину.“ Кад су Турци повредили ваздушну границу са Грчком један наш пилот им се приближио да би их што боље снимио и могао да докаже да су повредили границу. Дежурни везиста му је говорио преко радија да се врати али је овај инсистирао и покушавао!.. Међутим, Турчин је имао бољи авион тако да је оборио овог нашег јадника у море. Сад кад то упоредите са некима којима авиони служе за излете видећете колика је разлика!

Треба пронаћи смисао, схватити да је добро неопходно, све остало је промашена ствар. Хајде неког ко је равнодушан да позовеш у рат. Гледаће само како да побегне одавде, да се извуче оданде. Али кад схвати какво зло ће непријатељ нанети, биће после добровољац.

Старац Пајсије Светогорац

Беседа о младој Србији

Не плачите за миром, у коме смо до јуче живели. Ништа недостојније ваших суза није од јучошњег мира.

Недостојан је ваших суза мир, који је све људе уравњавао и све их чинио подлацима. Нека је далеко од вашег жаљења мир, над којим су царовали себичност и раздор, и у коме је владала паучљива филистарска филоcофија.

Зар се не сећате оних, које је јучошњи мир бројао у своје хероје? То су били партијски сплеткаши и новинарске злоће. То су били јунаци берзе и великопоседници мемљивих станова са Дорћола и Савамале, који су шест дана делали безбожна дела, а седмог дана долазили у овај храм и палили дебеле свеће Богу.

Ах, та недостојан је ваших суза јучошњи мир!

Тај јучошњи мир значио је злобни и потајни рат: рат свих против свих. Боља је једна велика и бујна река но безброј малих барица, које се при мразу лако замрзну, а при Сунцу лако усмрде. Бољи је рат, који уједињава целу нацију на једном делу но мир, који има онолико малих циљева колико и људи, који разједињава брата од брата, суседа од суседа, човека од човека. Ах, верујте, недостојан је ваших суза јучошњи безбожни мир!

Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, кад је истакнут један једини велики циљ целој нацији, погледајте данас, колики су порасли они исти ситни људи, које сте јуче с висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију. Све као да је неком магичном силом извучено на висину, на гору Таворску и преображено. Сви ми као да смо били неупаљене електричне сијалице. Није било струје, и ми смо сви били мрачни и хладни. Наједанпут је струја пуштена, и сви смо ми почели светлити. Струја - то је одушевљење за велики задатак, који се поставио пред целу нашу нацију.

Владика Николај Велимировић

„Изнад греха и смрти“

(одломак из „Беседа о младој Србији“)

Српска јабука

Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један „старински појам“, за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.

Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник „Политике“ док смо једног дана седели и ручали, разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:

- Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.

Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.

То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дана стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти. У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче прегледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама. Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепу црвену и жуту, какве су иначе дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. „О, то је српска јабука, српска! Да, српска је“, говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. „Хвала, хвала!“

Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:

- Он само каже да је то српска јабука.

Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.

Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.

Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој „војника и српску јабуку“. Она онда рече: „Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон, у коме је служио млађи син, вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности.“

Хенрик А. Ангел

Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова. Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима. Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним „зверствима“ која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве.“

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу: „Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник: „У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“. По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: „Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче.“

Преузето са: Српска историја

Молитва

ВАЖНО! Донирајте паметно!

Самоћа усамљености и тиховање самоће

Патофне (43)

 

Ганди и професор Питерс

Када је Ганди студирао право на колеџу у Лондону, имао је професора чије је презиме Питерс, који је осећао анимозитет према Гандију, и зато Ганди никада није спустио главу пред његовим (професоровим) „аргументима“ који су били веома чести!

Једног дана, господин Питерс је ручао у трпезарији Универзитета и Ганди је дошао са својим послужавником и сео поред професора.

Професор је у својој ароганцији рекао:

- Господине Ганди, ви не разумете... свиња и птица не седе заједно да једу - на шта му је Ганди одговорио:

- Не брините, професоре, ја ћу одлетети - и оде и седе за други сто.

Господин Питерс, зелен од беса, одлучује да се освети на следећем тесту, али Ганди реагује и бриљантно одговара на сва питања.

Затим му господин Питерс поставља следеће питање:

- Господине Ганди, ако ходате улицом и нађете пакет у коме је врећа мудрости и торбу у којој је новац, шта ћете од тога узети?

Без устезања, Ганди је одговорио:

- Пакет са новцем, наравно.

Господин Питерс, насмејавши се, рече:

- А ја бих, на твом месту, пре узео ону врећу у којој је мудрост.

- Сваки човек узима оно што нема - одговорио је Ганди равнодушно.

Господин Питерс, већ хистеричан, пише на испитном листу реч „идиот“ и даје га Гандију.

Ганди узима испитни лист и седне.

Неколико минута касније, Ганди одлази до професора и каже:

- Господине Питерс, ви сте потписали тест, али ми нисте дали оцену.

Из поштанског сандучета

Шешир мој (15)

 

 

 

 

Да ли је Бог свемогућ?

Често су противници вере постављали следеће софистичко питање: „Да ли је твој Бог свемогућ? Ако је свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

На то питање позната су ми два одговора: један сам одговор дао ја када ми је (док сам био питомац на војној академији) питање поставио један други питомац (кадет) муслиманске вере, а други веома мудар одговор на то исто питање сам чуо од блаженопочившег Патријарха Павла, док сам се једном возио са њим аутобусом од Београда до Краљева 1997. године.

1) Мој одговор:

Друг ми је поставио питање: „Да ли је твој Бог свемогућ и, ако јесте, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?“

Такво питање је класична философска заскочица, тј. један софизам, чији је циљ да превари слушаоца. Ја сам се замислио, и пошто сам у школи учио и логику, рекао сам му да је то питање бесмислено са становишта Аристотелове логике и да се на такво питање не даје одговор јер је НЕЛОГИЧНО.

Он је тражио да му објасним зашто је то питање нелогично?

Рекао сам му да се у логици, по правилу, постављају најмање две премисе (два исказа, две тврдње) и изводи конклузија (закључак) на основу њих. Дакле, да бих показао нелогичност тог питања, и да бих му то појаснио, хтео сам оно питање да кажем у две поједностављене премисе:

1. Бог све може

2. Може ли Бог оно што не може? (Као што је речено: може ли да створи камен који Он не може да подигне, ја сам то скратио у питање: „Може ли оно што не може?“)

Пошто у првој реченици тврдимо да све може, а у другој као постављамо питање може ли оно што не може, онда сама друга премиса, или исказ, чини само то питање бесмисленим, тј нелогичним, и на основу две премисе, тј. на основу два исказа која се међусобно искључују, не може се логички извући никакав закључак, па је такво питање бесмислено и оно је један обичан софизам.

2) Одговор Патријарха Павла:

Године 1997., ако ме памћење добро служи, док сам службовао у Краљеву као официр, имао сам ту част да сам, ушавши у аутобус који је саобраћао за Нови Пазар, наишао на нашег драгог Патријарха. Но, моје изненађење било је још веће кад сам видео да је моја резервација седишта одмах поред Патријарховог. И започео је разговор који ћу памтити читавог живота. Светитељ ми је између осталог рекао и ову анегдоту:

„Пре неки дан пита ме неки човек пред свим људима:

- Ваша светости, да ли је ваш Бог свемогућ?

А ја га погледам и кажем:

- Јесте.

А он ће даље:

- А кад је Он свемогућ, да ли Он може да створи камен који Он не може да подигне?

Ја га погледам и кажем му:

- Пријатељу, ја бих те нешто запитао, али нећеш да се наљутиш?

А он ће:

- Нећу.

А ја му опет кажем:

- Пријатељу, за сваки случај да те ја питам још једном: а нећеш да се наљутиш?

А он ће мени:

- Нећу.

А ја га и по трећи пут запитам:

- А за сваки случај да те још једном питам да нећеш можда да се наљутиш?

А он ће мени:

- Ма нећу да се наљутим!

И ја му онда кажем:

- Добро, кад нећеш да се наљутиш. А реци ти свима нама да ли ти можеш да будеш паметан?

А он ћути, и ћути, и размишља: ако каже МОГУ, значи није паметан; ако каже НЕ МОГУ, значи опет није паметан. И ћути, и ћути, и на крају каже:

- Ни једно, ни друго, ја већ јесам паметан!!!

И ја му кажем:

- Ето, пријатељу мој, и мој Бог је створио камен који Он не може да подигне!

А он ме запита са чуђењем:

- А који је то камен?

И ја му кажем:

- Ти си тај камен. Не може тебе ни Бог да спасе ако ти нећеш да се спасеш.“

А наш мудри Патријарх је под тим каменом, који је Бог створио а који ни Он не може да подигне, назвао нашу СЛОБОДУ ВОЉЕ, јер Бог неће никога на силу да спасава.

Мудри Патријарх је знао још да каже: БОГ ЋЕ ПОМОЋИ АКО ИМА КОМЕ.

Доситеј Хиландарац

Преузето

 Владика Андреј - Анегдота о патријарху Павлу

Сија ли код вас сунце?

Македонски краљ Александар дошао је у једну забачену, златом богату покрајину у Африци. Становници су му дошли у сусрет и донели му пуне посуде златних јабука и разног воћа.

„Једите само ви то воће, ја нисам вама дошао гледати ваша богатства, већ да учим од ваших обичаја“, говорио је краљ гостољубивом свету. Тада га поведу на трг где је њихов краљ доносио пресуде.

Управо је напред ступио један грађанин и говорио краљу:

„Ја сам, о краљу, од овога човека купио врећу плеве и у њој нашао велико благо. Плева је моја, али не и нађено злато, а овај човек који ми је продао врећу плеве, неће себи узети злато. Реци му, о краљу, да је узме – јер то је његово!“

Његов противник одговори:

„Ти се бојиш да урадиш неправду, а ја не треба да се бојим тако нешто узети од тебе? Ја сам теби с врећом продао све што је у њој, зато задржи своје! Реци му, краљу, да је тако!“

Краљ упита првога има ли он сина. Он му одговори:

„Да!“

Тада упита другога има ли он кћер, и тај му потврди да има.

„Па добро“, рече краљ, „обојица сте поштени мужеви: ожените своју децу заједно и подајте њима нађено благо као венчани поклон. То је моја пресуда!“

Александар се зачудио кад је чуо краљеву пресуду.

„Јесам ли неправедно пресудио“, питао је краљ, „да се ти тако чудиш?“

„Нипошто“, одврати Александар, „али у нашој би се земљи другачије пресудило.“

„А како?“, питао је афрички краљ.

„Обојица завађених“, узврати Александар, „изгубила би главе, а благо би припало краљу.“

Тада афрички краљ склопи руке и упита:

„Сија ли код вас сунце? Даје ли вам небо још увек кишу?“

Александар одговори:

„Да!“

Афрички ће краљ на то:

„То је тако због недужних животиња које живе у вашој земљи: јер над таквим људима не треба да сија сунце нити да им небо кишу шаље!“

Преузето

Да си ти боља и они би били бољи

Кад је Свети Сава разговарао са својим свештеницима, један сачека да остану насамо, па га замоли за савет:

- Свети Оче, свако јутро ми једна баба долази у цркву, стане пред икону Светог Јована Крститеља, па почне наглас да му се жали: „Син ме не слуша, снаја ме вређа, унуци ме не поштују, комшиница ме оговара, комшија ме мрзи...!“ Не знам шта да радим.

- Послушај ме, чедо, па уради овако: дођи пре ње у цркву, сакриј се иза иконе Светог Јована, па кад она заврши са својим жалбама, а ти јој, онако сакривен, да мисли да јој сам Свети Јован говори, кажи: „А ти мало размисли како се ти понашаш према њима. Да си ти боља и они би се према теби боље понашали!“

Захвали се свештеник Светом Сави, па тачно тако и уради. Кад чу баба да јој Свети Јован одговара, веома се изненади, али се брзо прибра, па му љутито рече:

- А ти, да си краћи језик имао, не би ти главу одсекли!

Чак је и Светом Јовану нашла ману!!! Само себи – није!

„Светосавско звонце“ бр. 8/2012.

Преузето

Шешир мој (14)

 

Васкршња бајка, седми део

ад је стигао на ливаду, стадо је већ било спремно за полазак и он га, извадивши штап, лагано потера ка дворцу. Међутим, овога пута је Мрзолик послао неколико својих ухода да му на путу украду коју овчицу, како би могао да испуни свој мрски наум.

Цар Михајло, приметивши неко комешање и узнемиреност, зађе међу овце и примети неке сенке како, пртећи вреће на леђима, замакоше у оближњи шумарак. У том тренутку он подиже високо штап и лупи њиме о земљу. Истог часа из земље искочи мноштво пољских мишева, који потрчаше за лоповима и, прогризавши им вреће, ослободише украдене животиње, те их вратише у стадо. Притом помогоше цару да их у тачном броју врати у дворац и ваљано обави и други поверени му посао.

Најтоплије се захваливши пријатељима мишићима, цар уредно уведе стадо у тор, а сам се попе у престону дворану, где га дочека волшебник. Наравно, и овога пута Мрзолик је био обавештен о свим детаљима, нарочито о необичности штапа из торбе.

- Је ли посао обављен како је заповеђено? – упита још издалека.

- Јесте. Све и једна овца је у тору – одговори пристигли цар.

- А јеси ли сам обављао посао, или ти је неко помагао...?! – у гласу Мрзолика подједнако се осећао и гнев и радозналост.

- Штап ми је био помагач – изјави цар кротко, извукавши га из торбе.

Мрзолику се ужарише очи.

- Могу ли да га примим у руке? – упита пожудно.

- Не. Тај не служи ником сем власнику...

- Продајеш ли га?

- Та ко би га купио? Повисока му је цена...

- Продај га мени, не питам шта кошта! Даћу ти земље, стоке, богатства, куле, градове...! - готово преклињући и на коленима убеђиваше га Мрзолик.

- Добро, де! – пристане цар најпосле. – Не треба ништа од тога, само ми врати круну.

- Али то значи и дворац и царство?! – наједном поче да се снебива волшебник.

- Да, то значи управо то. Наравно, ја те не силим... Можда, најпосле, и понудим неком другом штап, ако га ти нећеш.

- Не, не! Ево ти круна, и дворац, и царство! Купујем штап! – викаше Мрзолик у свом безумљу.

Кад цар Михајло поврати круну, дворац и царство, он, поштујући договор, предаде волшебнику скупо купљени штап. Али, авај, она жива вода у њему повреди му руке још јаче него фрула, да не могаше ни да га баци, већ га с болом испусти. А штап, тек што паде на под, и сам испари.

- Црве бедни! – ригаше Мрзолик гневно. - Добио си злато и круну, али не заборави да ја још увек имам у поседу благо веће од тога!

Ово се, дакако, односило на царицу Теодору, која не излазаше из царевих мисли.

- Имаш, али ко зна да ли и ја у торби немам нешто што би тебе, вештог чаробњака, занимало – примети цар Михајло, настављајући да подгрева волшебникову сујету.

То је, заиста, уродило плодом; јасно се дало приметити како се овај врпољи као на жеравици, те, не могавши да издржи, спусти тон.

- Па покажи, да видим!

- Не иде то тако, Мрзоличе! Ово је ствар од непроцењиве вредности, и потребно је да сви сведоци буду присутни приликом његове продаје и куповине.

- Мислиш: и царица Теодора!? – љутито ће Мрзолик.

- И царица Теодора, дакако.

- Она не може! – противећи се, изјави волшебник.

- Онда ништа...! – одмахну цар кобајаги незаинтересовано.

Али не стиже он ни да се окрене, кад волшебник викну:

- Сви да се искупе овде, и царица Теодора да се приведе! Одмах!!!

Ни трепнуло се није, кад се сва престона дворана испуни црнгаравим сподобама. Најзад, уз велику пометњу, доведоше и царицу Теодору.

Како је угледа, цар се зарадова и с тешком муком одоле срцу да не крене у њеном правцу, будући да им је обома велика опасност претила. Смиреној царици је био довољан и поглед да разуме како још није време за сусрет који толико дуго прижељкиваху обоје. Сједињени у молитви, они се препустише догађајима, хватајући се с искушењима у коштац.

- Као што видиш, сви смо ту – рече нестрпљиво Мрзолик. – Дакле, да видимо о каквом се мрачњаштву ради?

- Није то никакво мрачњаштво – објашњаваше опрезно цар, пазећи на речи. – За разлику од твојих трикова, који и нису нешто, овај предмет је уистину осведочен у оном што чини.

Ово у толикој мери заголица Мрзоликову машту, да се он сав претворио у уво.

- Ето, на пример, онај твој трик са ишчезнућем! Колико је држао воду? Хајде, реци! А ево, само кад би додирнуо овај предмет, не само да би нестао, већ никад више не би пожелео ни да се вратиш са места на које би отишао...

Тренутак-два и Мрзолик је поверовао, али опрезно изјави.

- Дај најпре уверење!

- Ти сам изабери себи најпотчињенијег, те нека га он додирне, па ћеш се уверити. Сигуран буди, тај се вратити неће!

И заиста, без много размишљања, волшебник гурне првог до себе да испита ваљаност предмета. Овај, сав устрашен, тек што пружи руку и дотаче га, испари без гласа. А како се није враћао, то код Мрзолика изазва подозрење и он намах помисли како је нашао нешто боље. Плашећи се да би могао засести на његово место, брже-боље и сам потури руку.

- А не! – дочека цар Михајло. – Не док не ослободиш царицу Теодору!

- Ослобађам је. Узми и њу, и благо, и круну! Дај то што имаш у торби! – сав киптећи од нестрпљења наваљиваше Мрзолик.

И пружи цар Михајло торбу, а волшебник, како завуче руку у њу, нестаде занавек, заједно са свим осталим црнгаравим сподобама. Након тога, цар Михајло извуче крстић и с њим на врату крену у загрљај вољеној жени. Тако сједињени у љубави живеше во вјеки вјеков.

Остало нам је још да кажемо како је Мрзолик, заједно са својим црнгаравим слугама завршио на месту одакле се чуо само плач и шкргут зуба, али са којег није могао да се врати све док цар Михајло држаше крстић свој о врату. Но, мудри цар је био далековид, те је и својим потомцима, које је изродио са царицом Теодором, израдио исте такве крстиће, а они опет својој деци.

Оно стадо се, након ишчезнућа страшног Мрзолика, будући да је са њим нестала сва магија, повратило у људе (волшебник је све људе царства претворио у овце).

Кутија царице Теодоре се, по њеном завештању, преносила с колена на колено женској деци. А да се не би заборавили ови догађаји, и да би њихови потомци знали како да се од злобе бране, то је царица вредно похрањивала у кутију све догађаје, вешто их осликавајући иглом по платну.

Да, добро сте разумели: и мала шваља је била потомак ове царске породице. Али ни ово што будемо напоменули неће бити мање важно, а то је: да ли је ова прича стигла своме крају или почетку? Заиста, тешко би било рећи, знајући да, како постоје успомене прошле, тако исто постоје и успомене будуће.

Ко чита, нека разуме!

аутор: причалица Јелена Јергић

Претходна - Почетна

 Васкршња бајка на званичном сајту

у.п.: Све слике су преузете са интернета.