Све у причама бива

Шешир мој (16)

Хеклани шеширић за девојчице од 3-5 година. Рађен је од белог и нешто мало роза памучног конца (Сент Џорџ, Танго). Украс за шеширић рађен је од трака и перлица. Рађен је као брош, у чију сврху је послужио беџ, па по потреби може да се премешта или евентуално користи и у друге сврхе. Цена шеширића је 800 динара и може се наручити преко сајта Све у причама бива.

Патофне (44)

 

Перлице и крпе (3)

 

О посту

Пост је многоцени дар Божји. Установа прастара, која се очувала као отачко наслеђе и стигла до наших дана.

Примите пост са радошћу. Примите сиромашни свога другара. Примите слуге ваш одмор. Примите богати њега који вас спасава од опасности преједања и који чини укусним оно што од сталне употребе постаје безукусно.

Болесници примите мајку здравља. Здрави - осигурање вашег здравља. Упитајте лекаре, и рећи ће вам како ништа није толико сумњиво и несигурно као здравље. Због тога савесни помоћу поста настоје да сачувају своје здравље и да се избаве од разрушавајуће тежине угојености тела.

Не тврди како не можеш да постиш, наводећи као изговор болест или телесну немоћ, пошто, с друге стране, целог живота свога мучиш тело своје са прождрљивошћу. Знам врло добро како лекари много чешће налажу болесницима оскудну дијету и пост него разноврсност и обилност хране.

Уосталом, шта је лакше за тело, да проведе ноћ са једном лаком вечером или да легне у кревет оптерећено многоједењем? Може ли тако да се одмори или ће се сву ноћ окретати претоварено и намучено? Којим бродом један капетан може лакше да управља и да га спаси у морској бури, оним који је претоварен или оним који носи нормалан терет? Онај претоварени неће ли потопити и сасвим мала бура? Тако и тела, када се муче од много хране, лако подлежу болестима. Док када се хране лако, одржавају своје добро здравље.

Погледајмо историјско питање поста, да видимо како је поштован од стране Светитеља и колика је добра донео.

Боговидац Мојсије после поста од четрдесет дана усудио се да се попење на врх горе Синаја и да прими од Бога плоче са десет заповести. Не би имао ту смелост да се приближи врху, који се димио од божанског присуства, да се није био наоружао постом. Постио је, и тако је могао да разговара са Богом.

Пророк Самуило био је плод поста. Његова мајка Ана, пошто је постила, помолила се Богу: „Господе сила, помилуј ме и подари ми дете, па ћу га посветити Теби.“

Код великог јунака Сампсона, шта је било оно што га је чинило непобедивим? Пост! Преко поста је зачет у утроби матере своје. Пост га је родио. Пост га је одојио. Пост га је одхранио. Онај пост којег је одредио анђео: „Дете које ћеш родити, не треба да окуси ништа од плодова винограда. Неће пити вина нити било које друго опојно пиће“. Док је Сампсон живео са постом, побеђивао је на хиљаде Филистејаца, рушио врата утврђених градова, задавио рукама лава. Међутим када је напустио пост и Далилда га навела на пијанство и у блуд, био је заробљен, ослепљен и исмејан од својих непријатеља.

Пост рађа Пророке. Ојачава моћне. Умудрује законодавце. Наоружава јунаке. Вежба борце. Одбија искушења. Станује заједно са трезвеношћу и чистотом. У ратовима чини подвиге а у време мира учи тиховању. Освећује посвећене и усавршава свештенике. Нико не може да се приближи Жртвенику и да заврши божанску Литургију, а да претходно није постио.

После поста од четрдесет дана удостојио се пророк Илија да се сретне са Господом лицем у лице. После поста васкрсао је умрло дете и показао се јачим од смрти. После поста затворио је небо да не пада киша за три и по године. То је учинио да би омекшао тврдокорност срца Израиљаца који су се били предали разврату и безакоњу. Тако је изазвао принудни пост у целом народу, док се не покају и исправе своје грехе, који су проистекли од удобног и разнеженог живота.

Пророк Данило, који за двадесет дана није окусио хлеба нити пио воде, поучио је чак и лавове да посте. Гладни лавови нису га растргли, као да је имао тело од камена или бакра или неког другог тврдог материјала. Пост је ојачао тело Пророка и учинио га неповредивим за зубе звери, као што боја чини гвожђе неповредивим за рђу.

Пост појачава молитву. Постаје крило њено на путу ка небу. Пост је мајка здравља, васпитач омладине, украс стараца, Он је сапутник путника и сигурност оних који живе заједно.

Муж нимало не сумња у супружанску верност своје жене, кад је види да другује са постом. Жена не копни од љубоморе, када види свога мужа да пости.

Ко је икада претрпео штету од поста? Прорачунај економски стање куће своје за један дан поста. А израчунај и за један обичан дан. Тако ћеш се лако уверити, колико велику добит имаш од поста.

Помисли да и порезници оставе пореске обвезнике да мало времена живе мирно и неометани. Нека дозволи дакле и тело један мали предах устима. Нека учини једно мало примирје оно, које када се наједе, мудрује нешто око уздржања, а кад гладује, заборавља оно што је раније примило.

Онај који пости нема потребе за позајмицом. Нити је принуђен да плаћа камату. Пост постаје разлог да се човек весели. Јер као што жеђ чини слатким пиће и глад пријатном трпезу, тако и пост чини јела укусним.

Ако хоћеш, дакле, да ти трпеза буде пријатна, прихвати промену коју доноси пост. Ако си, пак, увек окружен богатим јелима, чиниш неправду себи, јер уништаваш пријатност неумереним уживањем.

Ништа нема, што не досади сталном употребом. Док, насупрот, често желимо она јела, која ретко окушамо. Стога нам је и Творац наш измислио разноврсност у нашем животу, тако да бисмо осетили пријатност од свих блага Његових. Погледај шта се догађа у природи: Сунце зар није светлије после ноћи? Сан зар није слађи после бдења? Здравље зар није више пожељно после страдања од болести? Тако и трпеза бива пријатнија после поста. Ово дабоме важи за све. И за богате, који имају обиље јела. И за сиромахе, који располажу оскуднијом храном.

Да се сећаш и да се бојиш примера оног богаташа из јеванђелске приче. Стална уживања одвела су га у вечни огањ. Овај богаташ није био осуђен за било какву неправду. Међутим због комфора и разнежености коју је уживао, као и због његове индиферентности за сиромаштво Лазара, кажњен је тако тешко. Насупрот томе, пост и трпљење у страдању зар нису били, оно што је даровало покој Лазару? Прича не говори за њега (неке) друге врлине, до само за ове наведене. Оне (пост и трпљење) уздигле су га и успокојиле у наручју Авраама.

Пази, дакле, и ти, можда, док сада пијеш различита пића и одвраћаш се од воде, касније ћеш зажелети једну кап њену, као онај богаташ. Никоме ништа није било што је пио воду. Нико се није опио. Нико није осетио главобољу и вртоглавицу. Док, насупрот, лоше варење, које нужно прати неумерене и луксузне вечере, ствара страшне болештине.

Живот Часног Претече био је један непрекидни пост. Није имао ни кревета, ни трпезе, ни имања, ни стоке, ни магацине хране, нити било шта друго од онога што се сматра неопходно за живот. Но управо због тога Господ је посведочио да је он „највећи од рођених од жене“.

Пост је подигао до трећег неба и апостола Павла. Њега чак убраја у невоље и страдања која је поднео у своме мисионарском раду за славу Божију и спасење људи.

Међутим, за све врлине, за врхунски пример и образац имамо самога Господа. Господ Исус Христос, дакле, после четрдесетодневног поста почео је своје дело на земљи. Прво је утврдио и наоружао тело, које је примио нас ради, постом, а затим допустио кушања од стране ђавола. Слично и ми, постом да се припремимо и увежбамо у нашој борби против духовних непријатеља.

У једном сумњивом ратничком сукобу, присуство неког савезника уз страну једнога, доводи до пораза другога. Дакле, дух и тело налазе се у стању (сталног) сукоба. Коме ћеш бити савезник? Ако си савезник телу, ослабићеш дух. Док, ако си савезник духу, потчинићеш тело. Уколико желиш да ојачаш свој дух, кроти тело постом. Апостол Павле пише: „Уколико се наш спољашњи човек (дакле тело) распада, толико се унутрашњи (дакле дух) обнавља“.

Мојсије, да би по други пут примио таблице закона, морао је поново да пости.

Ниневљани, да нису постили и они сами и њихова стока, не би избегли катастрофу.

Али и Исав, шта је било оно што га је унизило и учинило слугом брата његова? Није ли то било једно јело? Ето, за њега је и продао своје првенаштво.

Који су, опет, оставили своје лешеве по пустињи? Нису ли их оставили они који су тражили месо да једу и удобни живот Египта? Док су дакле Израиљци били задовољни само са маном, побеђивали су своје непријатеље и нико се од њих није разболео. Међутим, када су се сетили лонаца са месом и пожелели поново ропство египатско, кажњени су. Помрли су у пустињи и нису се удостојили да виде земљу обећану.

Зар се не бојиш и ти тога примера? Зар не мислиш да ћеш можда због многоједења остати испред закључаних врата небеске земље обећане?

Пророк Данило не би видео божанска виђења, да није очистио душу своју постом. Уживање обилне и мрсне хране ствара у души испарења, која, као неки густи облак дима, сметају уму да види сијање Пресветога Духа.

Пост је моћно оружје против демона. „Овај род (демонски) не изгони се ничим другим, до само молитвом и постом“, рекао је Господ поводом ђавоиманог младића.

Насладом, пијанством и разним спремањима запаљује се и свака врста раскалашности. Трка за уживањима претвара људе у „пастуве“. Пијанство изазива и страшне изопачености, постаје узроком да развратници траже жену код мушкарца и мушкарца код жене (тј. да падају у мужелоштво и лезбејство).

Пост регулише и брачни живот. Спречава распустност и намеће усаглашено уздржање, да би се супружници посветили молитви.

Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: Да никоме не учиниш неправду. Да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.

Свето Писмо наводи: „Тешко онима који се опијају без вина“. Такво пијанство је, примера ради, гњев, који наводи душу да презире. И страх такође, који паралише разум. Уопште, свака страст која помрачује ум, јесте пијанство. Гневљив човек се опија својом страшћу. Не мисли кога има испред себе. Као да се бори у ноћи, граби шта стигне, спотиче се о свакога. Не зна шта говори, псује, удара, прети, проклиње, виче...

Ако, дакле, хоћеш да стварно постиш, треба да избегаваш сваку страст.

Пази и још нешто: Да сутрашњи пост не буде повод за банчење данас. Не уништавај данашњом распустношћу сутрашње уздржање. Нико, када жели да се ожени законитом и чедном женом, не прима најпре у своју кућу лица сумњиве моралности. Јер чедна и поштена жена не пристаје да станује заједно са особама изопаченим и неморалним.

Тако дакле и ти. Са очекивањем поста, не примај развратно пијанство, које је мајка бестидности, пријатељица срамотних шала, спремно на сваку неморалност. Пост и молитва неће хтети да станују у души која је упрљана банчењем. Господ прима у божанске обитељи онога који пости. А гнуша се пијанца као богохулног и грешног. Ако, дакле, сутра дођеш овде и заудараш на вино, како да сматрам за пост твоје банчење? Где да те поставим? Међу пијанце или међу уздржљивце? Банчење које је претходило, показује те као пијаницу, док уздржање које си почео, као постника. Са остацима пијанства, од твог поста нема користи.

Пост не врши утицај само на појединце. Утиче и на целу заједницу. Усаглашава и умирује брзо све људе. Намеће тишину неартикулисаним гласовима и вици, изгони свађе и препирке, удаљује (од људи) осуђивање и оговарање.

Присуство којег учитеља зауставља тако брзо неред и вику деце? Чим се појави пост, сваки немир у граду аутоматски престаје.

Ко може да настави лумперај и забаву у време поста? Ко може да споји пост и развратне игре? Недоличан смех, разблудне песме и неурачунљиве игре, удаљују се од града, чим стигне пост као неки строги судија.

Када би сви послушали савете поста, владао би савршени мир у читавом човечанству. Не би устајала једна држава против друге. Не бисмо имали ратне сукобе нити произвођаче оружја. Не би постојали судови нити затвори. Пуста места не би држала злочинце, нити градови клеветнике, нити мора гусаре.

Када би владао пост, наш живот не би био препун уздаха. Јер он би научио све не само ограничењу расипничког живота, него уклањању и од многих других зала. Научио би их потпуном избегавању и уклањању од среброљубља и грамзивости, славољубља и сластољубља. Ако се ослободимо свега овога, живећемо у миру и светињи.

Ако нам, дакле, таква добра дарује ова царица врлина, примимо је без икакве намрштености, без икаквог гунђања. Сви ватрено испоштујмо духовну трпезу коју нам поставља пост, чистећи нас и припремајући нас за вечну божанску радост у рају. Амин.

Свети Василије Велики

Три млада Србина

Растко Немањић - Свети Сава

Расткова богочежњивост и његово јеванђељски преписано опредељење за Царство небеско дефинитивно су усмерили ход српског народа кроз историју. Пре Растка нисмо били сигурни којим ћемо путем; после њега „ми знамо свој пут“ (А. Шантић). Растко је постао морални образац младог човека који одбацује лажне одговоре од овога света на крајња егзистенцијална питања и трага за коначним решењима. Свети Сава, такође, за сва времена оставља пример родољубља које промовише принцип да не постоји индивидуална срећа без обавезе бриге о ближњем свом. Свети Сава остаје и ненадмашан организациони геније, који је показао како се уређује манастирски живот и Црква у целини, како болнице, школе, законоправила и држава у целини. Он је свакако и један од највећих задужбинара у српској историји, као и велики инспиратор немањићког подизања задужбина широм православног света.

Растко је једна од највећих тајни не само српске већ и светске историје.

Деспот Стефан Лазаревић - Свети Стефан Високи

Стефан Лазаревић, „господин свих Срба, Подунавља и Зете“, „деспот Краљевине Рашке“, како су га суседи називали, једна је од највеличанственијих личности европске историје. Он је храбри младић који уз помоћ своје мајке стаје на чело државе када је она поражена на бојном пољу и када је њена елита потпуно уништена. Он је ратник у најбољој немањићкој војничкој традицији која почиње са великим жупаном Стефаном Немањом и његовим сином краљем Стефаном Првовенчаним. Он је мудри државник који води рачуна о опстанку свога народа, велики геополитичар који уме да пронађе место у свету за своју државу, војсковођа који ослобађа део по део окупиране територије чим му се за то укаже прилика. Он је витез каквог нема, који побеђује на западним витешким турнирима. Он је просвећени монарх о коме сањају философи и политички мислиоци кроз читаву историју. Он је творац српске ренесансе у исто време, ако не и пре, када се овај духовни полет одвија и на Западу. Он на свој двор и у српске манастире привлачи уметнике са свих страна православног света, отвара преписивачке школе и постаје мецена свеукупне културне обнове. Он је велики задужбинар и утемељивач Српског Београда као престонице, кога је изнова саградио и заветовао Пресветој Богородици. Он подстиче развој и других урбаних центара (Ново Брдо, Ресава), у којима развија привреду и просвету, отвара болнице и подиже цркве. Он је најбоље остварио програм Србије изнад Истока и Запада, који је у основи немањићка културолошка формула знатно касније дефинисана у делима Светог Николаја Српског.

Владика Раде Петровић - Петар други Његош

Тако млад стао је на чело и Цркве и државе. Установио је Сенат, стајаћу војску, Гарду и порез у Црној Гори. Послао је десетине питомаца на школовање у Београд и у српској престоници штампао своју „Лучу“. Неговао је непревазиђен култ слободе и независности српског народа и његове државе. Био је велики пријатељ са Илијом Гарашанином, творцем српског националног програма из средине 19. века, о коме је говорио да „нема ниједног Србина којег Српство више искрено љуби и почитује“. По том плану ослобођења и уједињења свих српских земаља Његош би се нашао на челу обновљене Српске Патријаршије.

Три српска младића

Између ова три српска великана постоји приличан број сличности.

Сва тројица потичу из светородних породица и династија: Растков отац је Свети Симеон Мироточиви, Стефанов Свети кнез Лазар, а Радов стриц је Свети Петар Цетињски. Сва тројица са 17 година добијају државне управљачке послове: Растко Немањић хумску земљу, Стефан Лазаревић покосовску Србију, а владика Раде Црну Гору и Брда.

Сва тројица морају да мире завађену браћу: Свети Сава своја два рођена брата - Стефана и Вукана, деспот Стефан две велике владарске куће - Лазаревиће и Бранковиће, а Петар ИИ завађена црногорска племена. Сва тројица врше епохалну законодавну делатност у својој држави: Свети Сава саставља „Законоправило“, свеобухватни зборник грађанског и црквеног права, деспот Стефан Закон о рудницима и Статут града Новог Брда, а владика Раде Законе отачаства. Све најважније државне одлуке сва тројица, као што је одувек био обичај у Срба, доносе на црквено-народним саборима (један од највећих у историји је свакако Жички сабор из 1221. на коме Свети Сава утврђује праву веру, као и онај из 1427. у Сребрници код Страгара (испод Рудника) на коме деспот Стефан проглашава Ђурђа Бранковића за свога наследника, док је један такав сабор високодостојно описан у Његошевом „Горском вијенцу“).

Сва тројица су велики задужбинари и организатори црквеног, школског и књижевног живота свога доба.

Сва тројица су врхунске дипломате: Свети Сава обилази сва најважнија државна и верска средишта свога доба, деспот Стефан мудро руководи опстанком вазалне државе између Отоманске империје и Угарске краљевине, Његош се везује за царску Русију. Свој тројици највећи идеал је била државотворна независност српског народа.

Ова три имена представљају и тројицу највећих књижевника српскога језика. "Житије Симеона Мироточивог“ од Светог Саве, „Натпис на мраморном стубу на пољу Косову“ и „Слово љубве“ Деспота Стефана, као и Његошева трилогија: „Горски вијенац“, „Луча микрокозма“ и „Лажни цар Шћепан Мали“ бисери су српске књижевности и врхунска остварења европске и светске књижевне баштине.

Коначно, сва тројица су били изразите духовне и телесне лепоте, православни племићи и национални јунаци какви су описани још једино у бајкама, што нас враћа на почетак наше приче: из каквог невероватног света долазе ова три младића и зашто ни о једном од њих још увек немамо снимљен нити један српски филм?

Бошко Обрадовић

Извор

Мегафон

Живео дубоко у пустињи стари духовник; живео је у миру и тишини. Понекад су код њега долазили велики професори и теолози да чују коју духовну поуку и паметну реч.

Један младић, који му је доносио храну и доводио те људе код њега, једног дана дошао је сам и тужан. Кад га је духовник упитао о чему се ради, он се пожали.

- О, велики оче, многи људи који су долазили код вас и слушали ваше речи сад их присвајају и ките се њима као да су њихове!

- Лепо је то! - рече духовник.

Младић се зачуди.

- Па како то може бити лепо? Они су угледни људи и народ њих слуша. Зар није требало да кажу да су то од вас чули?

- Ако ће њихова величина да послужи као мегафон да се речи даље чују, зар онда не треба да им будемо и захвални? Речи су као најлепши бисери, који најлепше украсе човека; узалудна им је лепота ако стоје закључани у фиоци, или код мене под каменом у пустињи. Нека се слободно ките њима; изабрали су најлепши накит на свету - рече стари духовник.

Бака Лена

На врху брда стајала је кућа баке Ленке, како су је мештани из подножја брда од миља звали бака Лена. Живела је сама на тој висоравни, није имала никог, али су је сви у селу сматрали својом баком.

Једног дана, док је бака седела на својој тераси на планини, угледа нерегуларне турске војнике башибозлук, који су се приближавали селу. У свом дугом животу, неколико пута се сретала са њима и увек је једва живу главу извукла. Она хтеде викнути из свег гласа да упозори мештане села. Узалуд. Старост, страх и умор нису јој дозвољавали. Почела је хватати паника, а пред очима су јој се већ привиђали ужасни призори. Није било могуће да сиђе до села. А и да сиђе, не би стигла на време.

У једном тренутку, старица се окрену ка својој кући, која је стајала високо на брду и видела се из сваког дела села. Брзо узе метлу, упали је и баци на таван своје куће. Стара грађа букнула је великом брзином.

Наравно, сви су мештани потрчали да гасе пожар и тако су се спасли од скоро сигурне смрти.

Један од мештана упита баку:

- Па ви сте, да би нас спасли, жртвовали своју кућу?

Лена одговори:

- Човек је кућа, коју нико не може поново направити. Нисам вас ја спасла, већ ваша доброта и брига за једну старицу.

Монах и коњ

Решио младић да се замонаши, па отишао код старог игумана да поприча са њим.

- Шта желиш, дете? - упита седи старац.

- Желим да се замонашим.

- А јеси ли способан да прихватиш терет духовног живота?

- Наравно да јесам - одговори младић. - Имам све што ми је потребно! Цео дан могу да радим без престанка, једем само зелениш и не пијем ништа од пића, сем воде. Примам ударце без љутње, идем где ме упуте и могу дуго времена проводити у једној соби без изласка.

Стари игуман се само насмеја, па му руком показа на оближњу ливаду где је био завезан коњ.

- Видиш ти оног коња? И он једе зелениш, носи терет, ради цео дан, иде где га упуте, пије воду, не излази из стаје и подноси ударце без љутње. Али без самосвести и љубави према Богу, он је и даље само обичан коњ.

Девојчица и бајка

Како би објаснио да оно чему већина људи тежи није радост свесности и активности, већ утеха љубави и одобравања, отац је испричао како је његова најмлађа кћерка тражила да јој он свако вече чита из књиге бајки пре спавања.

Једног дана му је пало на памет да све те приче сними на једну аудио касету. И девојчица је научила да рукује касетофоном и ствари су ишле добро неколико дана, све док му једне вечери она није тутнула књигу прича у руке.

- Али, срећо, - рекао је отац - па ти већ знаш како да укључиш касетофон.

- Знам - био је њен одговор - али не могу да му седим у крилу!

Светосавац и Јеховин сведок...

 Извор

Кад престаје ноћ

Слика са интернета

Неки стари духовник упита једном своје ученике по чему би се могао препознати тренутак када престаје ноћ и започиње дан.

- Да то није онај тренутак кад узмогнемо разликовати пса од овце? - рече неки ученик.

- Не - рече духовник.

- Када можемо да разликујемо стабло датуле од стабла смокве? - добаци други.

- Не - опет ће духовник.

- Па кад онда? - упитали су ученици.

А стари духовник им одговори:

- То је тренутак када, мотрећи лице било ког човека, у њему препознате свога брата или сестру. Све дотад у вашим срцима влада ноћ.

Lake Princess

Once upon a time, there were two kingdoms separated by a mountain, with a beautiful lake concealed in the heart of it. In one of the kingdoms, a light-hearted king lived, the one who was given a God’s blessing - the heiress daughter; in the other one, a very irascible and arrogant king ruled, the one who mentored his son and heir in the reign of terror. There were no official visits between the two kings and, fortunately, no mutual warfare. However, when the Prince came of age to marry, having heard much about the neighbouring princess’s beauty and her rich dowry from different wayfarers, his father decided that they should set out on a journey with an offer of marriage.

And what a beauty the king's daughter was! This was known all over the world and the word of this was spread everywhere, so many princes, longing for her beauty, besieged the castle. Yet unfortunately, the terrible Water-Emperor also learned about her beauty. He crossed the seas and oceans in no time, and made the mountain lake his new dwelling.  He did not make this choice by accident – one part of the lake lay within the grounds where the princess would often walk accompanied by her maid.

Consequently, one morning before the arrival of another suitor, she sneaked out of the castle with her companion and went down to the lake. Unsuspecting of what danger lurks around, they talked cheerfully. And each topic would begin and end with the suitors, from whom the princess kept her distance, waiting for the one she did not know but hoped he would come. No sooner did they touch the first wave than the terrible Water-Emperor emerged from the water. Rising with unkempt hair and beard, with a sceptre in his hand, he pulled both the princess and her companion to the bottom of his empire.

The news of the tragical incident travelled quickly. When the guests arrived, they found the kingdom in tears and anguish. Thunderstruck and ignorant of what to do, the King and the Prince, wanted to turn back home. But the Prince's servant, from whom he had never parted, took the liberty to advise them to express their condolences to the grieving family - if for nothing else then at least for the sake of good neighbourly relations. Although the king didn’t have much appreciation of the man standing before him for reasons known only to him, he couldn’t find any words to oppose him. He heeded advice and he called his son so that they would both obey, do what befits them and what is upright.

They reached the castle just in time as the church bells and the town crier proclaimed the king's announcement:

- The prince who overcomes the Water-Emperor and frees the Princess will receive her hand in marriage and will rule half the kingdom!

Upon hearing this, the neighbouring king became momentarily overwhelmed with vanity, and he suggested that his son should go and rescue the Princess.  The Prince proudly obeyed and left the castle accompanied by his faithful servant, with whom he rode straight into the mountain.

Since it took them a fair number of days to reach the mountain lake, they had to make frequent breaks to rest and recover their strength. One time, when they got tired they sat near a log to regain strength. The Prince lay down and the servant started to sing. His song was so beautiful that the birds fell silent to hear it. At that moment, an old man carrying a fardel on his back was passing by…

Next Fairy Tale:

A Tale of the Sower

Искуство тишине

Једнога дана дођоше људи пустињаку. Упиташе га:

- Који је смисао твога живота у ћутању?

Пустињак је захватао воду из дубоког бунара, те рече својим посетиоцима:

- Погледајте у бунар! Шта видите?

Људи су гледали у дубок бунар.

- Не видимо ништа – рекоше.

Након кратког времена позове пустињак опет своје посетиоце.

- Гледајте у бунар! Шта видите?

Људи су опет гледали доле.

- Уистину, сада видимо сами себе!

Пустињак рече:

- Гледајте, кад сам малопре захватао воду, она се узбуркала. Сада је вода мирна. То је искуство тишине: Видиш самога себе!

Пустите ми децу

1.Кор. 7;39-40

Кад сам отишла други пут код оца Тадеја, питала сам га због чега не могу да се удам? Имала сам три понуде и све три сам одбила у последњој секунди, премда не знајући зашто. Нешто је било што се стално испречавало.

Кад сам дошла код њега, седела сам међу једном групом људи за ручком. Отац Тадеј је причао, а ја сам стално била са својим мислима, питајући се: „Како да га питам: зашто не могу да се удам? Како да га питам пред целим овим светом? А како да га уопште питам: зашто не могу да се удам?!“ У том тренутку отац Тадеј почиње причу:

„Ево, овде се неко међу вама пита зашто не може да се уда? А не може да се уда зато што се стално свађа са својим оцем (што је жива истина: стално сам са оцем у сукобу). Не може да се уда, јер га не поштује довољно и зато што је њен отац рекао: „Ко ће тебе такву, кад имаш такав језик? Никад се нећеш удати.“ Он је на тај начин несвесно бацио клетву на своје дете.“

У том тренутку сам помислила: „Ију, он то мени прича, а шта ја треба да радим?“

А отац наставља:

„Тај неко се пита: „Шта треба да ради?““

У потпуном шоку зурим у оца Тадеја, да су ме уста заболела колико сам зинула. А он ће рећи:

„Ево шта треба да уради: да по повратку кући каже своме оцу како треба да оде у цркву и покаје се за своје речи, упали свећу за своје дете и пожели му срећу.“

„Мој отац да оде у цркву!?“, помислих. „Никад тај неће отићи, још и овако да му испричам – никад он неће отићи!“

На то отац Тадеј каже:

„Е, сад се та особа мисли како њен отац никад неће отићи у цркву! Није тачно! Нека само свом оцу исприча ову причу као о неком трећем да се ради, а он ако има уши – чуће. Ако има срце и воли своје дете – учиниће.“

Ту је просто само из мене излетело:

„Па то сам ја! О мени је реч!“

Сви су се окренули и погледали ме, али ја нисам за то марила.

Кад сам дошла кући испричала сам оцу онако како ме је отац Тадеј посаветовао (да се ради о неком трећем). После подне, мој отац се, након краћег избивања, вратио кући, приђе ми и рече:

„Ево, донео сам ти нешто на поклон!“

У руку ми је ставио кутијицу тамјана; да бих ја знала да је био у цркви, а да ми сам то не призна.

Тако је и вера у моју кућу враћена, као и слава. Господ ме је поучио.

Мој отац је много волео своје родитеље. Једном сам га упитала:

„Шта је оно најлепше чега се сећаш из детињства?“

„Најлепше ми је било кад смо славили славу, Божић, Васкрс... Тад смо шарали јаја, јели колаче, и било је пуно лепих доживљаја“, одговори он.

„А видиш све си то заборавио!“, добацих му.

„Нисам заборавио!“

„Јеси заборавио! Оног тренутка кад си избацио славу из своје куће, ти си то све заборавио. Заборавио си да помињеш своје родитеље. Овамо причаш да си их волео (на слави, кад се сече колач, помињу се имена упокојених родитеља), а ти своје родитеље не спомињеш већ тридесет година. Ти си све заборавио! Према томе, немој никад више да ми кажеш да волиш своје родитеље.“

Потом сам се окренула и отишла. Отац је устао и отишао у кухињу, затим се вратио, обукао и изашао. Кад сам ја ушла у кухињу моја мајка ме је питала:

„Добро, шта си ти то њему рекла, кад је он мени то рекао...?“

„А шта је он то теби рекао?“, упитах.

„Ништа... Само је ушао у кухињу и рекао ми: „Жено, од ове године славимо Светог Николу и ништа да ме ниси питала!““

Након тога се окренуо и изашао.

Кад сам кренула први колач да носим у Цркву (кад сам сазнала да колач треба да се носи у Цркву, а и ја сам све постепено сазнавала, као и да слава без освештаног колача није ништа), рекла сам то оцу.

„Ја у Цркву...!? Не долази у обзир!“, викну он одбојно.

„Добро“, рекох ја. „Ако тебе као домаћина није срамота, ем што немаш мушко дете, ем ти ћерка носи славски колач, а ти као једина мушка глава и домаћин који то треба да ради не желиш и није те срамота – ти седи кући, нема проблема ја ћу сама да идем.“

Ујутру, кад сам устала, затекла сам оца где седи потпуно обучен на каучу, прекрштених руку.

„Па добро, докле ћу да чекам? Кад ми идемо у Цркву?“, обратио ми се.

И тако смо однели први колач у храм.

Кад сам се прошле године разболела и кад нисам могла да устанем, ја сам ћутала, а он је рекао:

„Хоћеш ли успети да направиш тај колач, а ја да га однесем у Цркву?“

Међутим, колач нисам успела да направим, али јесам жито – јер нисам могла да стојим поред шпорета. Он је купио неки грозан колач, за који сам ја рекла да је лепиња и да га је срамота однети Светом Николи. Онда сам отишла код комшинице поред нас да се пожалим, баш оној којој сам четири године носила славски колач у Цркву, да би ми она рекла:

„Немој да се секираш, ја ћу ти направити.“

И направила је славски колач, који је тата, потом, однео у храм. Богу хвала и Светом Николају све је испало добро. Тад сам добила и чорбу, и рибу, и колаче – све Господ дивно уреди.

* * *

Зашто треба бити у манастиру и не жалостити се кад ти Господ отвори пут да идеш? Јер нема човека на овом свету који може да буде као Господ: трпељив као Господ, благодаран као Господ, који може да ти помогне и учини као Господ. Ја сам била таква да сам за себе увек хтела најбоље. Тиме што сам добила Господа за Женика, а не мирског човека, ја сам опет изабрала најбоље. Мирски човек ти само тражи, и тражи и ретко кад ти даје нешто, док, са друге стране, Господ ти никад ништа не тражи, а све ти даје.

***

Сестра, чија казивања забележисмо, замонашила се.

Претходна - Почетна