Не суди
Када видиш да се порочан човек радује, да се преузноси, да побеђује своје непријатеље, да уклања оне што га вређају, да не трпи никакву штету, да му са свих страна притиче богатство, да га сви поштују и да му ласкају, док се ти налазиш у сасвим супротном положају, јер те вређају, клеветају и смишљају ти зло, немој да мислиш да се налазиш међу одбаченима, него, гледајући на Павла који је имао исти удео као и ти, високо уздигни свој ум, обнови своје помисли и не препуштај се очајању. На основу овдашње среће или несреће не суди о томе ко је пријатељ а ко непријатељ Божији него, када видиш да неко живи праведно, да подноси неку болест и да гледа на оно што је благочестиво, назови га блаженим и сматрај достојним надметања, макар био окружен безбројним оковима, макар непрестано живео у тамници, макар био слуга недостојних, макар био сиромашан, макар радио у рудницима, макар подносио неку другу невољу. Блажен је такав човек, чак и ако би му ископали очи, чак и ако би га спалили или постепено уништили његово тело.
Свети Јован Златоусти
Шешир мој (18)
Бели хеклани шеширић рађен је од памучног конца (Сент Џорџ, Танго) и намењен је девојчицама узраста 1-2 године, мада то некад зависи и од детета до детета. Машница, која краси шеширче, израђена је од роза траке. Цена је 700 динара, а наручити се може преко сајта Све у причама бива. У цену нису урачунати поштански трошкови.
Шешир мој (17)
Хеклани шеширић је рађен од памучног конца (Сент Џорџ, Танго) и намењен је девојчицама узраста 3-5 година. Боје конца су: роза, бела, жута и зелена, наравно, у нежним тоновима. Цена шеширића је 700 динара и могуће га је поручити преко сајта Све у причама бива. У цену нису урачунати трошкови поштарине.
Херој 1914.
ВУК
И видјех заставу праотаца изгажену
у блату,
раздерану и заливену
крвљу народа мог.
И видјех душмане како се веселе
и многе из народа мог,
нико да устане,
нико да подигне заставу народа мог.
И бол ме изједе и срам ме обузе,
неподношљив срам,
плач предака и ридање с неба
крвљу народа мог.
И кад видјех да сваки јунак оклијева,
Ја, најнезнатнији у у роду свом,
у страху Божијем
подигох заставу народа мог...
Мог... Мог...
Срђан Мркаја
* * *
Иако неретко неписмен, тек изнад границе сиромаштва, до светског рата кретања углавном ограниченог на околину свога села, српски војник, сељак, себе доживљава искључиво као слободног човека. Не ратује за колоније, европску и светску доминацију, мореузе или продор на Исток; патње и жртве подноси искључиво бранећи своју породицу, село, земљу – своје право на равноправност са свима осталим. Зато и побеђује онако гарав, у нагорелом шињелу и распаднутим ципелама
Православље и пренатална психологија
Зашто неке бебе не желе да изађу у овај свет, попречујући се у утроби? Због чега се лактају или коленима подбочују мајку? Најновија достигнућа у науци указују да је ум старији од мозга.
„Нажалост, 80-90-тих година направљена је општа збрка: отишло се у разне херметизме, кармичке приче и којекакве идиотије, које су данас, 2014. године, страховита цена целе планете, не само Србије. Много ћемо скупо плаћати све то, зато што фетус заиста све упија у себе, прође кроз тај узак канал карлице и свега, и излази на овај свет из једне водене у ваздушну средину“ – прича др Јелена Обрадовић.
Трибина под насловом „Православље и пренатална психологија“, одржана у општини Вождовац, а у организацији храма Светог Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу, на којој су, поред домаћина проте Дејана Дејановића, учествовали протојереј ставрофор др Милош Весин и др Јелена Обрадовић, привукла је огромну пажњу посетилаца. Снимак ове изузетне трибине можете послушати кликом на линк:
Православље и пренатална психологија
Причољупче
Дође код мене цурица од три и по године и, како уђе у собу, нацрта се између полица са књигама.
- Дај ми неку књигу! - каже она мени.
Наравно, одмах се окренух да сазнам какве то мисли мала главица скрива. И упитах је:
- Шта ће ти књига?
- Да читам неку песмицу.
- А знаш ли ти да читаш?
- Не знам.
- Па како ћеш онда читати?
- Читај ми ти!
- А коју ти песмицу знаш?
- Таши-таши-танана...
- Хајде ми изрецитуј!
И почне дете да рецитује, али се брзо врати причи о књигама.
- Дај ми неку књигу!
- Али то су све књиге за велике! - и даље ја мудрујем с њом.
Но, ту ће она мени:
- Па и за нас мале треба нека књига.
Ту је осмех прекинуо свако даље вилозофирање, а онда ми је рекла да највише воли ципелицу (што у преводу значи Пепељугу). И причалица, шта ће, мораде да прича.
Сад, кад долази код мене, још с врата виче кад ме угледа:
- Хајде да причамо причу!
Иначе јој код куће тата прича приче. А једном приликом, након што јој је испричао бајку Успавана лепотица, рече она њему, нудећи му јабуке са стола:
- Узми тата, поједи, па ћеш умрети.
- Зашто? – упита је он радознало.
- Онда ћу ја доћи и пољубити те и ти ћеш бити жив.
Дивне ли дечје вере!
Уобичајени перформанс
... испред шалтера државне службе
Кад паметни ћуте
У некој земљи један будаласт човек крену да лаже и обећава народу брда и долине, али и да вара људе и отима од слабијих.
- Ма пусти будалу! - говорили су о њему, не схватајући га озбиљно.
Али, пошто му се слабо ко супроставио, будали су се придружили још неки и он постаде сила.
Мало-помало и он покори цео народ, а онда удари велике намете.
Кад многи у невољи зацвилеше, одважи се неколико људи и одоше да се жале Светом Сави.
Светитељ их саслуша, па љутито рече:
- Онда кад паметни ћуте, будале владају светом. Мудри људи ваља да су увек будни. Требало је одмах да се супроставите тиранину. А сад, пред силом и злом, не ваља се предати.
Човек је да се нада и бори за добро овог света. Јер, заиста, после треба много мука да се народ избави од зла.
Још те има, Лазаре
Икона „Необорива стена“ *
Славуј чува грло своје, веома га строго чува, да би грло његово могло извијати песму што весели срце његово и срца свију оних који слушају песму славујеву. Од свега што је шкодљиво и штетно по грло чува славуј грло своје, веома га строго чува.
Паун чува перје своје, ревниво пази и чува златоткану одећу своју, која је њему дика а радост људима који га гледају. Да му неко не ишчупа перје; да му нешто не испрља перје; веома ревниво чува се и брани паун, и уздиже главу своју на високом врату као стражар на кули и обзире се тамо и овамо, пазећи да му неко не ишчупа перје или да му нешто не упрља перје.
Као што славуј чува грло своје, извор радости своје и туђе, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно. Јер је вера твоја извор радости твоје, дубоки и непресушни извор радости твоје и свију оних који те љубе око тебе.
И као што паун чува дивно перје своје, понос свој и вредност своју, тако и ти чувај веру своју, Српче моје златно! Јер је вера твоја свети украс душе твоје, понос и вредност душе твоје.
Јеси ли видео славуја замукла грла? Вреди ли што? Чује ли га ко? Тражи ли га ко? Плаћа ли ко замуклог славуја више него врапца? Глас чини вредност славују. Глас му даје високу цену. Глас му прибавља дивљење и љубав.
Јеси ли видео пауна очупана? Одлучена од све његове славе и лепоте? Зар га не сматрају за ругобу и чудовиште, без златотканог плашта његовог, којим га је Творац огрнуо и уздигао за цара међу пернатицама?
О Српче моје златно, вредност твоја у вери је твојој. Ако би, не дај Боже, неки злокобни ишчупао веру из душе твоје, бићеш јефтинији од замуклог славуја и чудовишнији од очупаног пауна!
Свети Владика Николај
* Богомајка монументалног изгледа где се истиче њен смирени и помало одсутни лик. Ово је литијска икона пред којом се, по предању, пред косовски бој помолила српска војска на челу са Светим кнезом Лазаром. Одаје достојанство Милостиве Заштитнице, и симбол је српске туге за палим царством. Данас се икона налази у ризници манастира Хиландар.
Ташна за понети (3)
Хришћанска револуција и револуције
Ја сматрам Христову науку - у смислу учења моје цркве - потпуно револуционарном, не само у односу на човека према самом себи. Унутрашња, морална и духовна револуција, јесте револуција хришћанска. То је једина оправдана, корисна, позитивна и конструктивна револуција. Све остало што је Европа назвала револуцијом, јесте обична гомила злочина, већа и мања.
Лекару, излечи се сам! Ова Христова реч грми као гром против оних, који, с мачем у руци и сопственим гресима у срцу, устају против својих ближњих ради отмице било права, или власти, или части, или хлеба.
Више може учинити молитва једног светог човека, него бунт једног целог народа. Милосрђе је решило више питања него гнев и мач.
Но, ко то може доказати данас младим људима у Европи, који нису ни покушали магију милосрђа, магију службе Богу и магију службе ближњима. Ко то може доказати очајницима, који се из дана у дан кљукају по свим школама несрећне Европе мрачном славом спољашњих крвавих револуционара, тј. болесника, који су губави устали са своје постеље да лече остале болеснике.
Ох, млади људи, нека вам само Бог буде у помоћи!
Погрешно је питати, да ли се Христова наука може применити на модеран живот. Христос није дошао да примењује своју науку на један или други период времена него на људе. А људи су и данас исти као у старо време. Да ли се људи возе на фараонским двоколицама или на аеропланима, то ни најмање не мења наш однос према Христу.
Свети Владика Николај
Духовне поуке
A Tale of the Sower
Once
upon a time there was a kingdom reigned by a wise and just king. In a far-off
village in this kingdom lived a poor man who could barely scrape a living to
feed his wife and son; but he had never complained or repined and, since he
feared no work, he was respected for his honesty even by the penny-pinching.
At first, he did all the work by himself, but when his son was old enough to be able to help him - he began taking him along.
As the first ray of sunshine appeared in the morning, he would always wake him up with the same words:
- Come, my son, with God's help! What we sow in the morning, we will reap in the evening.
And the boy would get up quickly, following his beloved father, although he did not understand the wisdom with which he was waking up because of his youth. The boy was not able to grasp this since the most work they did rarely included fields and sowing. On the whole, they worked at the stables, cut and chopped wood, sawed up, carried out different repairs - honestly, they did all the things avoided by the vast majority. However, despite the reality, the boy would always answer anyone who would ask him where he was going or what he did - that he had been sowing since the early morning, thus respecting parental upbringing. Yet, his peers recognized a reason for a joke in his answer, and that is why they called him Sower.
So, the little Sower grew up, not from day to day but from moment to moment, not only physically, but he also began to outshine many in wisdom, even the ones who were older than him. He was extraordinarily disciplined and agile, swift when he listened, patient when he spoke and very hard-working. Above everything else, he had a good line in undertaking: whatever he tackled, it flourished under his fingers – that’s how big a blessing in work he was given by God.
Once he had grown into a young man, he took it upon himself to look after his frail parents, and cared for them without ever offending or displeasing them in any way - until they went to their last resting place. Because of that he was respected even more, both as a man and as a craftsman. And what once used to be mocking, now became a subject of respect and an example for children to look up to. The elderly would have regarded him as a son, if only he had not been so poor.
He was so impoverished that while his parents were alive and after their death as well, he had nothing to provide for his future wife, at least not in the way others expected it to be done; for everything he had inherited was an old, crumbling shed, which was barely standing. Since they had never had enough money to do it up, they did their best to do minor repairs everything they could manage with, patching it as much as possible.
Being left on his own, the Sower could afford repairs even less than ever. Yet, he was so kind-hearted that he was concerned about others more than about himself. However, regardless of one’s wishes, this isn’t something a person can always hold on to, especially at times like this. And so it somehow happened that just after his parents had died a terrible drought came to pass, which caused difficulties not only to him, but to others as well. They started lacking in everything, even work. Many workers, labourers and servants were becoming unneeded and a burden, therefore they were sent away to their homes. Because of that, every bit of bread was a real blessing.
True, life was becoming more difficult day after day, but the Sower did not repine at this time of misfortune. Moreover, he would share even a slice of bread he had earned with hard work with the hungry, especially with neighbours’ children. But not only with them! He would often visit the nearby woods, sharing the last slice with starving offspring of different animals. He was especially fond of a small bear cub, whose mother ended up as a trophy on the floor of a rich man. Their friendship was touching and conditioned by nothing, so they were looking forward to each other every time they were to meet.
In the meantime, while the drought fell upon this part of the kingdom, in the second part, where the royal palace was situated, something unusual happened. Namely, the wise and righteous king began to ponder over organizing his only daughter’s wedding. She was just about to come of age for marriage, so it was crucial to look into the possibilities in due course.
Having thought carefully about who would be worthy of her, he concluded:
- If I commended my daughter to marry any of the princes from the neighbouring kingdoms, it would seem more as selling my own child, and on top of that, who knows what we – she, I and our people - would get by doing so. A foreigner does not have to love what is not his. Therefore, it might be better if she married a fair and honest man, loyal to his country, the one who has been justified as a decent man by common people, than the one having nothing but a title which could easily be followed by some kind of trouble. God, help me!
So,
after visiting his daughter, whose wisdom increasingly resembled her father’s,
and being given her
assent, the King announced to the whole kingdom that he
will soon set out on a journey to find a man worthy to be a king's son-in-law.
Of course, the King’s decision ran up against a lack of understanding among many ministers, who had been in contact with the neighbouring princes for a very long time; and those princes cherished the hope that they might inherit the throne. However, the offers were quickly forgotten and faded into the background as the ministers devised something better for themselves: now each of them who had a son recognized a possibility of deserving remarkable honour – to rule the kingdom through their child. Among them, the most cunning one stood out – a particularly and underhandedly devious one: the King’s first minister. He could imagine his son as a future king, although he was a young man of ostentatious and lavish lifestyle who was spending a lot and who was very pliable and venal; thus, as soon as the next day, he began to draw people's attention to him. In honour to this, he even organized a great outing to his substantial but remote estate, which he visited only when it was necessary to collect the tax. He invited the distinguished and close associates from the palace to join his family: his wife and son and his, equally spoiled but beautiful, daughter. Of course, the King wasn’t in a position to attend this celebration because he was in the middle of preparations for the intended journey, which was exactly what this minister, in his sly manner, wanted to thwart with this picnic...
Previous Fairy Tale:
Осмех
